Послије првог свјетског рата у свим Европским земљама смртност од туберкулозе била је врло висока, само у Краљевини СХС од туберкулозе је умирало 50.000 становника годишње.
Туберкулози се могло супроставити само осмишљеним, организованим и свеобухватним напором па се у Касиндолу (тадашњи назив Кобиљдо) 1921. године оснива прво лијечилиште за лијечење туберкулозних болесника. Лијечилиште оснива Среска болесничка благајна у Сарајеву. Функционери радничког осигурања, тражећи погодну локацију за опоравилиште, изабрали су Кобиљдо због климатских, географских и других погодности.
Касиндо је смјештен у долини рјечице Касиндолке, а у склопу околних високих планина, Јахорине на сјеверу, Трескавице и Бјелашнице са југа и Игмана са запада, на надморској висини од 600 метара. На тај начин, заштићен од вјетрова, са незнатним бројем магловитих дана у години, Касиндо је био погодно мјесто за подизање и изградњу Опоравилишта. Близина Сарајева га је чинила идеалним локалитетом за ту сврху.
Управитељство СУЗОР-а сарајевске области је, како се из званичних записника види, на приједлог стручних служби и упорних захтјева радничких представника откупило земљиште, пословне и друге зграде пилане “Фертинелли” италијанске фирме из Милана у Кобиљдолу. Зграде су адаптиране да пруже уточиште болесницима и реконвалесцентима, припадницима радничког осигурања, већ од 1921-1922. године. Опоравилиште се смјешта у шест зграда под именом: Београд, Загреб, Љубљана, Скопље, Сплит и Мостар које се у том времену прилагођавају потребама нове намјене.
Пријемом првих пацијената у опоравилиште, њих десетак из Сарајева, 12.08.1921. године званично је отворено Опоравилиште.
Број пацијената из године у годину се повећавао, сходно томе и просторни капацитети су се нужно проширивали адаптирањем постојећих пословних и стамбених зграда бивше пилане. Први нови објекат, павиљон “Бања Лука” усељен је крајем јула 1925. године. Павиљон “Босна” завршен је 1. септембра 1929. године. Наставља се изградња нових објеката и павиљон “Југославија” се усељава 1936. године, а 1938. године завршава се павиљон “Жељезнички”.
За првог љекара постављен је др Оскар Хилдес 1923. године, а тек 20.03.1927. године за сталнога љекара поставља се др Ђуро Остојић, специјалиста за унутрашње болести и туберкулозу. Медицинска опрема је у почетку била врло скромна, готово никаква и тек 1929. године инсталира се први РТГ апарат као власништво лијечилишта у сутерену павиљона “Босна” и тиме се комплетира дијагностика.
Велики значај је поклоњен утицају климе на ток излечења туберколозних процеса на плућима па је због тога 1925. године у Касиндолу формирана мала метеоролошка станица и запослен квалификован метеоролог, да би се пратили подаци о броју сунчаних сати, релативној влажности ваздуха и друго.
Опоравилиште Касиндо је учествавало у организацији скупштине Југословенске лиге за борбу против туберколозе одржане 30. и 31. маја 1936. године у Сарајеву, а дан касније у Касиндолу је одржан други конгрес фтизиолога Југославије.
Одлуком Средишњег уреда за осигурање радника у Загребу Опоравилиште се проглашава Санаторијумом 1.новембра 1938. године.
Да ситуација у Касиндолу, није била баш најсјајнија показује чланак Николе Шкргића, новинара београдске “Правде” који је провео једно вријеме као болесник у опоравилишту Касиндол. Чланак је објављен 06.11.1934.
Како се газдује у установама социјалног осигурања
“Правда” је ових дана објавила неколико репортажа, које су се тицале,углавном,рада Окружнога уреда за осигурање радника у Београду. Користим ову прилику да укажем на још једну тешку рану нашег социјалног осигурања: газдовање по санаторијумима и опоравилиштима. Стање у томе погледу је такво да је оправданост једне објективне анкете исувише очигледна. Само једном таквом анкетом могао би се учинити крај недозвољно контролисаном расипању радничког новца. Имао сам прилике да по новинарској дужности разгледам неке санаториуме нашег радничког осигурања, а као пацијент-рековалесцент овога лета, разгледао сам санаториум Касиндо у близини Сарајева. Оно што сам видео за четрдесет дана мога боравка у томе санаториуму тешко ме је разочарало у сваком погледу, а ствари које сам тамо видео вапију за мирном реорганизацијом пословања, рада и контроле.
Када сам ових дана прочитао у званичном извештају Уреда да је опоравилиште Касиндо крај Сарајева пасивно, ни мало се нисам зачудио.
И НАЈЗДРАВИЈИ ЧОВЕК МОЖЕ ДА СЕ РАЗБОЛИ У КАСИНДОЛУ
Опоравилиште Касиндо има 10 павиљона и располаже лети са 200, а зими са 150 постеља. За становање мушких болесника служе павиљони “Босна”, “Љубљана”, “Сплит” и “Цетиње”, а женски болесници станују у павиљонима “Београд”, “Мостар”, “Скопље”. Све зграде ових павиљона, изузев, “Босне” су старе. Неки од њих су такве старудије да би се пре могли употребити као штале него за станове. Прве ноћи по свом доласку у Касиндо спавао сам у једном од тих павиљона. Ту ноћ никада нећу заборавити, јер у нездравој, прљавој и неуредној соби нисам никада спавао. И добио сам утисак да би чак и човек који овамо дође здрав као дрен морао се убрзо разболети, а како да се онда не погорша стање једног реконвалесцента.
Да ли је ико од надлежних видео ове штале? Сваки покривач на кревету, то је прави резервоар бацила и прашине. А јастуци, умиваоници, клозети? Па влага, мемла, смрад, стенице? И кад сам се сутрадан револтирао због свега овога, надлежна господа су слегла раменима и одговорила:
-Шта можемо. Кажите то онима у Загребу. Откад тражимо нови павиљон са 50 кревета па ништа. Уосталом, ово је за раднике добро. Он ни код куће нема ничег бољег. Ово је за радника права Америка.
Разговарао сам са радницима, а они су одговорили да су се жалили, али да ништа није помогло. Због тих жалби обично радник страда. Бунџије се одмах обележавају и управа једва чека тренутак да се тих елемената “који руше ред и мир опоравилишта” ратосиља.
У женским павиљонима ништа боље. Једна радница ми је плачући говорила да се у овоме паклу не може издржати. Иако болесна и са високом температуром, она је морала изјутра чистити собу и гутати прашину на промаји. А шта је радила силна послуга која се плаћа у Касиндолу. Слуге су “шпијунирали” за господина примариуса, како би се откриле све бунџије, а остали су такође били запослени.
КАД ДОДЈЕ ИНСПЕКЦИЈА ЈЕЛА СУ ОДЛИЧНА
О кујни опоравилишта могло би се много што шта казати. Истина, сама кујна је добро уређена и јела се даје доста, али то јело није никако припремљено. Јело не ваља и на прсте би се могли избројати дани када је јело било добро.Болесници су стално остајали више гладни него сити. На јелу се много штедело.
Штедело се на јелу за болеснике. А када су долазила господа да врше инспекцију, онда је за њих јело било одлично. Тих комисија за инспекцију било је и исувише. И када је требало да дође у Касиндо нека инспекција јело је, за дивно чудо, било одлично и инспектори су се чудили што су се болесници жалили на храну, кад су пред њима видели на столу по пола пилета. Одиста велики је човек био Потемкин. А зашто болесници морају да гладују, када окружни уреди плаћају сарајевском окружном уреду, под чију режију спада Касиндо, по 70 до 80 динара дневно за сваког болесника. Уосталом, ми сви знамо да се за те паре данас може провести лето врло угодно и у најбољим нашим пансионима на морској плажи или планинама.
О чистоћи готово не би се могло говорити, јер ње у Касиндолу нема. Кашике, ножеви и виљушке редовно нису били довољно опрани, а свега два пешкира било је за 150 пацијената . Хлеб стоји на гомили на столу и сваки пацијент претура по хлебу и носи на свој сто. О опасности инфекције нико не води рачуна.
ПРИМАРИУС
У опоравилишту је примариус народни посланик г. Др. Ђуро Остојић. Ту су још лекари г. Остојићева госпођа, која врши преглед женских болесника, и један млад лекар. Примариус г. Др. Остојић, као народни посланик, не може да посвећује много времена нези болесника. И када се бави у опоравилишту, највећи део времена проведе поред телефона, јер као народни посланик има да врши разне многобројне интервенције. Време које посвећује пацијенту веома је ограничено. Преглед се врши такорећи експресно, само да се што пре отаља посао. Дијагнозе су површне и управљају се већином према ранијим дијагнозама болесника. После прегледа, о болеснику се готово више не води брига. Гута углавном калциум- прашкове или долази сваког другого дана да му се да ињекција, и то је све. Једино ако се деси случај да се болесник опије у кафани “Јахорина” и разбије главу, онда настаје нешто компликованији проблем.
ЈЕДАН “КОНЦЕРТ” ЗА ПРИЧУ
Г. др. Остојић је у једном свом чланку рекао како се за болеснике приређују с времена на време предавања, забаве, биоскопске представе и слично, али од свега тога ничега нисам видео за четрдесет дана колико сам се бавио у Касиндолу. Био је један концерт радничког певачког друштва из Сарајева “Слога”, али о томе концерту боље да и не говорим. Пекли су се на ражњу јаганци, за госте разуме се, точило вино, свирало и играло. О тој пијаци могао би да каже много више један од главешина, г. Јакшић. Мислим да се не варам и да сам његову маркантну фигуру приметио у баханалском друштву . Интересовало би ме само зашто г. Јакшић тако често долази луксузним аутомобилом у Касиндо, кад у Касиндолу све остаје по староме. Можда по неки пут и зато што у то доба, кад он дође, падне мрак.
Откуд пасивност Касиндола, кад он располаже огромном економијом. Не може се казати да је кривица до господина економа, јер он, поред времена које посвећује љубавним стварима, (и лепа природа то проузрокује), врло много ради и на економији. Не знам само да ли управа опоравилишта има право да за своје приватне кујне узима зелен са касиндолске економије или она ту зелен набавља за своје приватне потребе из Сарајева.
Зашто се плаћа толики персонал у Касиндолу, кад је очигледно да га има исувише. Скоро свуда раде сами пацијенти, а послуга шета по опоравилишту и шпијунира пацијенте, интригира. У канцеларији главно начело је: протекција, то готово иде заједно.
Кажу да лепа реч и гвоздена врата отвара. У Касиндолу гвоздена врата отвара бакшиш. Ако дајете бакшиш можете да чините шта вам је воља. Док дајете бакшиш, послуга је веома учтива и из пажње према вама чувар ће вам допустити да проведете ноћ и ван опоравилишта, у некој биртији.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.