МАНАСТИР ПАПРАЋА

Папраћа се налази на истакнутом, живописном месту, на извору реке Спрече испод планине борогова. Река Спреча протиче уређеним коритом кроз манастирску порту, па на тај начин, слика манастира постаје још живописнија. Манастирска црква спада међу највеће манастирске цркве у Босни. Име Папраћа, добио је манастир вероватно по томе, што је крај у којем се налази и данас веома обрастао папраћу. Манастирска црква посвећена је светом Благовештењу, а главни сабор код манастира је на дан Мале Госпоине.
Папраћа се спомиње у народним песмама, али оне различито говоре о настанку овог манастира. У песми Милош у Латимнима каже се да је Папраћа задужбина Вукана Жупанам, сина Стевана Немање. Хвалећи српске манастире, Милош Обилић, поред осталлих говори и о Папраћи:

„Да видите Папраћу велику
Виш Зворника Спречи на извору
Под високом гором Бороговом,
Задужбина Вукана Жупана… „

У песми „Kуд се ђеде цар Немање благо“ , Свети Сава оправдавајући српској властели огромне расходе у Немањиној држави, наводи да је Немања потрошио благо зидајући задужбине, међу којима спомиње и „Папраћу близу Борогова“.
По народном предању, манастир су подигли Немањићи. По Пећком и Троношком летопису, Папраћу је почео да зида краљ Драгутин, а довршили су је његови синови Владислав и Урошиц. Историчар Иларион Руварац као и Василије Марковић, тврде на основу тда познатих података, да је манстир Папраћа настала пре турског ропства. Сем краља Драгутина и његових синова, у овом делу Босне могли су да подижу задужбине, па и око Зворника, деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, јер је у времену од 1411. до 1459. Сребреница била пет пута у рукама српских деспота, а 1433. деспот Ђурађ Бранковић је заузео од босанског краља Твртка II градове Зворник и Теочак и држао их до 1435. Деспот Ђурађ Бранковић био је обузет изградњом одбрамбених утврђења, обзиром на прилике у којима је владао, па се може прихватити претпоставка да је он ктитор манастира Папраће.

Исто тако, не може се прихватити теорија да је Папраћу подигао Стефан Лазаревић, јер иако у недостатку историјских података, нема помена чак ни у народним песмама и уопште у народном предању. Краљ Драгутин, владао је овим крајевима Босне, у којима се налази и манастир Папраћа, у времену од 1284 до 1316, па је врло вероватно да је у његово време ударен темељ а можда и саграђена црква манастира Папраће. Када се овоме дода да у доба краља Драгутина настаје велика борба против секташа-патарена (богумила), а у жељи да се што више развије православна мисионарска делатност баш у крајевима око Папраће, Борогова и Бирча (где је било много патарена) вероватно да је краљ Драгутин подигао један овако велики православни духовни центар. Неки савремени научници, дао др Миленко Филиповић и Ђоко Мазалић, поричу да је Папраћа задужбина краља Драгутина наводећи разлог што је у припрати манастирског харама уграђен један стећак, али тај стећак је уграђен у доба обнове манастирске цркве, односно, сам тај нартекс (припрата, придворица) је доцније дозидан.

Прве српске писане вести о манастиру Папраћи имамо сачуване из 1550-1551., али у турским дефтерима (пописима) манастир се помиње и 1513. и 1528. што нас упућује на закључак да је Папраћа старија и од тога времена, да пориче из XV века када је обновљена на темељима неке раније српске светиње.

 улаз

Почевши од средине XVI века, манастир Папраћа је одиграо за православно свешренство овога дела Босне веома значајну улогу у верском, културном и националном погледу. Углед који је манстир Папраћа уживао како у Босни и Србији тако и у Русији, није имао ни један манастир Босне. Везе са Русијом одржаване су од XVI-XVIII века. Тако је 1550. ишао у Русију папраћки игуман Григорије, одакле је донео једно јеванђеље од неког протопрезитера Јакова, као поклон, Ово је уједно и први писани помен о једном игуману папраћком. Године 1553. Папраћа је добила на поклон један псалтир који је писао неки Михаило Зборежевиц Александрович, за време пољског краља Жигмунда. У Папраћи су 1559. боравила два калуђера Арсеније и Генадије, који су имали врло великог удела у материјалног учешћа у изградњи манастира Троноше. Године 1558. као настројатељ манастира Папраће спомиње се игуман Захарије, који те исте године одлази у Русију и од руског цара Феодора Ивановича добија помоћ за манастир ос 120 рубаља. Игуман Захарије оставио је успомену о себи која је и данас сачувана, а а то је, један сребрни ћивот (ковчежић за св. мошти – делић кости свститеља) кога је он 1586. са својим братством начинио. Тај ћивот је 1679. куповином доспео у сарајевску стару цркву гдје се и данас налази.

Године 1588. спомиње се као старешина папраћки архимандрит Јоасаф, који одлази такође код цара Феодора Ивановича и добија помоћ од 60 рубаља. Даље, спомиње се игуман Лонгин који је неколико пута путовао у Русију и добијао помоћ, а 15. октобра 1591. добио је повељу од цара са обећаним великим повластицама за Папраћу. Спомиње се и настојатељ игуман кир Петроније, за чије је време преписивано „Похвално слово Богородици“ из руског Панегирика. За време Петронија, његов сабрат јеромонах Данило ишао је у Москву и 1621. преписао „Извод Синаксару“. Године 1628. спомиње се архимандрит Ананија, а 1630. познато је да је био папраћки старешина игуман Данило, који је покушао да иде у Русију, али како је владала куга, није тамо отишао. Даље, папраћки настојатељ игуман Симеон са јеромонахом Василијем и ђаконом Јосифом 1645. иду у Москву где добијају повластице од руског двора да осам година могу долазити по милостињу; враћајући се из Москве, игуман Симеон наврати код угровлашког војводе Матије Бесарбе и добије за Папраћу помоћ од четири хиљаде аспи. Симеон је управљао манастиром до 1664. Папраћом је управљао 1683. архимандрит Михаило који је добијао такође поомоћ из Русије.

За време аустријско-турског рата (1683-1699) Папраћа успева да одржава односе са Русијом и добија помоћ. Тако је 29. августа 1688. епископ Јован са јеромонахом Аврамом отишао у Русију по милостињу. Тада је био управитељ манастира игуман Висарион, а сабрат епископ Јован. Касније је епископ Јован постао старешина манастира Папраће у којем је и умро 1695. После епископа Јована, за управитеља долази архимандрит Софроније Подгоричанин, а тада је у манастиру било двадесетчетири калуђера. И Софроније је ишао у Русију (по налогу одбеглог патријарха пећког Арсенија III, заједно са митрополитом Стеваном Метохијцем). Софроније је за Папраћу 25. јануара 1698. добио повељу од руског двора са великим повластицама и поклонима. Софроније је био науправи Папраће до 1705. када је изабран за епископа пакрачко-славонског.

 звоник

За време страдања која су доживљавали цркве и манастири у времену од 1683. до 1699. када су Аустријанци држали Зворник, као и за време страдања око Зворника 1717. ни Папраћа није остала пошређена, јер, према подацима које иамамо забележене код Петра Лапчевића, у Папраћи је 1717. било тридесетпет калуђера, али су их Турци поубијали. Манастир Папраћа је стајао у рушевинама и пустоши од 1717. до 1853. Када је 1853. настало мало сношљивије стање за хришћане у Босни, народ се досељава око Папраће из Херцеговине и Црне Горе, и прихвата се обнове манастира; ову акцију је предводио осмачки свешреник хаџи Захарије Поповић. На обнови Папраће, тада (1853.) много су учествовали и материјално и издашно помагали и православци Срби из Сарајева, а свему је предљачила хаци Стака Скендерова. Рад хаци попа Захарија није одговарао Турциима, па су га прогнали у Србију, али он се вратио, и у бурету од пива донео једно звоно које је добио из Русије за Папраћу; оно и данас стоји на манастирској звонари. Поп Захарије је умро 1879. а сахрањен је код олтара са јужне стране манастирског храма.

У манастиру се монашки живот поново заснива тек 1880. када за управитеља манастира долази игуман Пајсије Вилиповић (он је умро у манастиру Гомионица). Даље се ређају стерешине манастира: архимандрит Кирил Хаџић, дошао 23 августа 1892 из манастира Моштанице, умро је и сахрањен у Папраћи 9 априла 1894. Архимандрит Илија Инџић долази 5. маја 1898. Био је мирски свештеник. После њега долази за старешину јеромонах Данило Билбија, рођен у Грахову. Управљао је манастиром од 1901-0923. и провео је са својим народом тешка искушења у првом светском рату. Саградио је 1905. нов конак, поправио кров храма, купио имање звано „Виноград“. Године 1923. управу манастира прима игуман Јоаким Трбојевић, родом из Лике. Он је довршио ограђивање манастира каменим бедемом и подигао нову манастирску звонару. Умро је 1941. године и сахрањен поред манастирског храма.

Други светски рат, затекао је манастир у потпуности уређен и у духовном и у материјалном погледу. Али страхоте су учиниле своје. Манастир је потпуно упропаштен. Манастирски храм демолиран и из њега ивентар разнешен, манастирски конак, школа и зграда „Кафана“ спаљени су. У манастирској цркви немачке хорде су ложиле ватру и држале стоку. У току целога рата манастир је био пуст, препуштен немилости ратног вихора. Тек јуна месеца 1947. долази за управитеља манастира јеромонах Јован Веселиновић који је био у манастиру једну годину. Тада је брига за манастир поверене проти зворничком Душану Митровићу. После 1. октобра 1949. управу преузима јеромонах Григорије Веселиновић; он је затекао манастир у стању какав је из рата изишао. За његово време није се успело нешто нарочито средити. Напушра Папраћу 27. августа 1953. и одлази у Срем на парохију. Стање о Папраћи опет се предаје проти зворничком Душану Митровићу. Године 1954. старање о манастиру Папараћи преузима монахиња Варвара Божић, која долази из манастира Тавне са две искушенице: Јелисавком Перић и Василијом Митровић. Оне су затекле манастир скоро пуст, нису имале где да спавају нити шта да једу. Ноћевале код сељака, а да би се могле исхранити радиле су као надничари око Папраће. Верници су увидели вредноћу ове честите монахиње и њених искушеница, те уз помоћ Епархије зворничко-тузланске, и народом помоћу, успевају да оправе један део манастирског конака, да за свети храм прибаве најпотребнији инвентар и да у светињу папраћку унесу ону, тако портебну духовну топлину. Монахиња Варвара управља све до 15 септембра 1956. када управу предаје јеромонаху Јовану Недићу, који ту остаје само до 15 октобра 1957.Јеромонах Јован Недић предаје управу манстира 15 октобра 1957. јеромонаху Платону Станојевићу.

 конак

У преиоду од 1973-1975. врше се радови на манастирским објектима, тако да манастир доживљава у правом смислу речи своју потпуну обнову, тако су изведени следећи радови: поново је преуређен манастирски конак, црква препокривена бакром, манасторски храм оправљен, купљен нов иконостас, а манастирски бедем од камена којим је опасан манастир доведен је у исправно стање. Манастир је свечано осветио 21. септембра 1975. епископ г. Лонгин.

Управу манастира Папраћа преузима 15. октобра 1976. игуман Антигора Миланковић, који је и данас управитељ.

(Историјат писан 70-тих година 20.вјека, а текст је преузет са странице :

http://users.teol.net/~papraca/Istorija.html )