КАКО ЈЕ ФОРМИРАНА СРПСКА АУТОНОМНА ОБЛАСТ РОМАНИЈА

„Пале су вољом судбине или замршених политичких игара по други пут у овом вијеку ушле у историју српског народа“, тако је у својој књизи „Пале – Ратна хроника“ написао Слободан Срдановић истичући да су постале ратна престолница Републике Српске у трагичном грађанском рату вођеном на простору од 6.4.1992. до 14.12.1995. године.  У реализацији програма Алије Изетбеговића, водећег муслиманског идеолога и творца „Исламске декларације“ кључну улогу у операционализацији програма његове странке преузима Територијална одбрана Босне и Херцеговине, као компонента оружаних снага по тумачењу одредби тадашњег Устава Босне и Херцеговине. Но територијална одбрана све мање бива компонента оружаних снага савезне државе, а све више самостална оружана сила Босне и Херцеговине и конкурент савезној војсци са јасним индицијама да постане будућа самостална војска суверене Босне и Херцеговине. На сцени је смјењивање, хапшење и жигосање српских команданата територијалне одбране на општинским нивоима који се не уклапају у концепцију муслиманске територијалне одбране. У афирмацији те нове концепције територијалне одбране истичу се муслимански официри, генерали Мујо Мујкић и Сакиб Поздерац те пуковници Мујо Кафеџић, Хасан Ефендић и пуковник Јован Дивјак.Један од приоритетних циљева муслиманског војног врха из Сарајева је конституисање Општинског штаба територијалне одбране на Палама према мјери и циљевима Територијалне одбране Босне и Херцеговине, што је веома значајно када се има у виду да је на Палама одувијек била велика концентрација наоружања и војне опреме ЈНА, а ни политички значај Пала није занемарљив. На нивоу града Сарајева под окриљем Градског штаба територијалне одбране формира се и учвршћује војно политички лоби сачињен од команданата штабова територијалне одбране и политичких функционера бившег Савеза комуниста који све више ставља под контролу легалне органе власти у општинама тадашњег града Сарајева, а једна од градских општина биле су и Пале, све до новембарских избора 1991. године.Три српска официра из Штаба са Пала по жељи Хасана Ефендића бивају уклоњени са дужности у јесен 1988. године због наводног опортунизма и нарушавања међуљудских односа, а умјесто њих се производе и постављају муслимански официри. Тако се у предвечерје грађанског рата на Палама конституише муслимански штаб територијалне одбране. Тако је расрбљавање Пала почело огледно да се проводи на примјеру територијалне одбране Пала. Тек након новембарских избора 1991. године руководство Српске демократске странке на Палама врши кадровске промјене у Штабу и враћа повјерење у територијалну одбрану Пала. Неколико година касније испоставило се да су муслимански официри са Пала били дио најекстремнијег крила СДА и муслиманске војске: Сафет Цаферагић је предводио зелене беретке у нападу на Србе у сарајевском насељу Пофалићи у љето 1992. године. Идриз Ефендић, несуђени командир станице јавне безбједности Пале постаје командант бригаде у горажданској енклави, а Бахто Хамид постаје бригадни генерал и командује 81. дивизијом муслиманске војске у Горажду.

Одјеци рата у Хрватској

Формирање Српске демократске странке на Палама дошло је као логичан наставак националног покрета Срба у Хрватској под вођством Јована Рашковића и хрватско-српског рата. У борби снага ЈНА и српског народа против Туђмановог режима у Хрватској прикључују се многи чланови и одважни Срби са Романије. Већи број их је са Пала. Неки су ишли у мањим групама неки самостално, а неки у оквиру ратних јединица резервног састава. Деведесет прве године пред почетак рата у Босни на хрватским фронтовима гину два Паљанина – Јово Цицовић и Драгиша Радовић. Рат у Хрватској оставио је снажан утисак на све Србе Романије и на касније догађаје који ће се одвијати на просторима између Уне и Дрине. У октобру 1991. године на Пале стижу српске избјеглице из Западне Славоније. Жене и дјеца, њих око 500. Стигли су претежно из Воћина и Грубишина Поља. СДС Пала на чијем челу је био Светислав Лучић, познати металски и спортски радник са Пала, добро је припремио и организовао дочек спрске нејачи из Славоније. Избјеглице добивају колективни смјештај у најбољим туристичким објектима на Палама, а у материјално збрињавање избјеглица, поред државних органа и Општине укључују се многи привредни колективи и приватна лица. И муслимани шаљу своје јединице у Хрватску и оне се тамо обучавају и ратују, наравно, у корист хрватске војске. Тако су се у прољеће 1992. године на врелим фронтовима код Пакраца борили једни против других, Срби и муслимани са Пала. СДА је, наиме, формирала један вод војника (из Праче и Реновице) и упутила га у Хрватску. Били су то припадници резервног састава муслиманске милиције.

Издвајање из градске заједнице

Политичка борба три националне заједнице у првим мјесецима 1992. интензивира се на свим фронтовима. На политичким митинзима у Сарајеву у фебруару 1992. године припадници националних странака хрватског и муслиманског народа вежу хрватске и муслиманске заставе и стварају коалицију у борби против српских националних интереса. Хрвати прихватају да на предстојећем изјашњавању о будућности Босне и Херцеговине гласају за независност и сувереност Босне што се 1. марта 1992. и догађа. Почиње цијепање напукнутог БиХ парламента и демонтажа неприродно успостављене власти три међусобно супротстављене заједнице. На Палама почиње наоружавање чланова СДС, формирање војне команде и извлачење војних ефектива из дубине хрватско муслиманске територије на Романију. За Пале се поставља најзначајнији политички задатак. Раздружити се из Скупштине града Сарајева и успоставити власт и контролу на својој територији и удружити се у Заједницу романијских општина (Српска аутономна област Романија). САО Романија је први покушај Срба романијске регије да на дијелу територије БиХ институционализује српску власт и одвоје се од централне власти. Први предсједник Владе САО Романије био је Драго Благојевић, предсједник вишестраначког парламената Пала – Слободан Ковачевић, а СДС-а Светислав Лучић. Све те циљеве није једноставно реализовати, али до априла 1992. Срби Пала их реализују у потпуности. За све то вријеме страначки представници са Пала у органима и на функцијама власти града Сарајева немилосрдно разарају систем јединствене градске власти, пребацују на Пале материјална добра, финансијска средства и војну опрему и почињу припрему народа за рат. У том времену разбијања органа градске власти посебно значајну улогу одиграли су Паљани Мићо Станишић, на дужности начелника Градског министарства унутрашњих послова, и Ненад Веселиновић, секретар Градског секретаријата за саобраћај и народни посланик у Скупштини Републике. Ова два првака су, поред Јована Шарца предсједника СДС-а, били најмаркантније политичке фигуре на Палама у прољеће 1992. године.

Јован Рашковић на Палама

Девети август 1990. године за Пале је имао историјски значај. На стадиону ФК Романија у свечаној атмосфери одржан је јавни митинг СДС општине Пале. Први страначки митинг након пола вијека владавине једнопартијског комунистичког система у претходној Југославији. Амбијент неуобичајено величанствен и помало застрашујући. Активисти СДС праве свечану бину поред које се вијори српска застава само педесет метара од зграде Скупштине општине у чијим просторијама још висе црно-бијеле фотографије намргођеног Броза. Пробуђено национално осјећање даје посебно расположење маси народа који се слијеже на стадион. На митингу говоре вође СДС са Пала: професор Војислав Милутиновић, Миро Радовић, Радомир Нешковић, Јово Шарац, те високи гости, професор Јован Рашковић, предсједник СДС Хрватске и Радован Караџић, предсједник СДС Босне и Херцеговине. Наступ професора Рашковића оставио је дубок утисак на многобројне посјетиоце. Говорио је смирено и надахнуто. Очигледне су биле поруке из његовог говора да се за српско питање треба борити демократским и политичким средствима и снажним ослонцем на Србију или, – „старијег брата“ – како рече Рашковић. Након митинга одушевљење. Десетине аутомобила прекривених српским тробојкама пролазе Палама. На улицама еуфорија и занос, али и притајена стрепња од даљег развоја ситуације, јер муслимани нису одушевљени овим митингом. Они осјећају страх и нелагодност при сваком погледу на заставу у чијем центру је уцртан крст са оцилима. Посебно национално значење имало је окупљање код Новакове пећине. Наиме, већ неколико година на Ђурђевдан, 6. маја, паљански Срби изван институција званичне власти, организују ђурђевданске уранке код Новакове пећине на Романији. Старина Новак, легендарни епски јунак, ваљда је најупечатљивији симбол и идентификација паљанских Срба са хајдучким временом. Срби са Романије су, више од других, традиционалан народ који је више везан за своју јуначку прошлост него за будућност. Но већи проблем од те емотивне везаности за легендарног хајдука је оптерећеност прошлошћу и жеља да се у новим драматичним политичким околностима оживе стари ликови и обичаји. По томе су Срби са простора Романије специфични, а ту специфичност и историјски традиционализам у предвечерје 21. вијека не разумије нико изван етничких српских простора, а поготово не међународна заједница. На тим ђурђевданским уранцима се једноставно речено – србује. Уз незаобилазни српски обичај печења јагњади и прасади пије се пиво и ракија, пјевају четничке пјесме, гусла, пуца из оружја и неизбјежно у полупијаном и пијаном стању дискутује о политици. На тим зборовањима скупља се и концентрише национални набој и повећава психолошки притисак на ионако престрашене муслимане који сазнају за окупљање „четника“ на Романији што уноси панику у муслиманским селима. Посљедњем уранку 6. маја 1991. године поред доктора Караџића, присуствовао је и Војислав Шешељ, иначе лидер Српске радикалне странке. Актери овог скупа пратили су га са одушевљењем. Ђурђевдански уранак 1991. године био је посљедње окупљање најортодокснијих Срба са Пала и Романије. Сљедећи Ђурђевдан Паљани ће дочекати у крвавим офанзивама зелених беретки на сарајевском ратишту, (у народу је остало сјећање да је на задњем уранку војводи Шешељу пукао колан на кобили и да се војвода стропоштао на земљу)…

_______________

Српска аутономна област Романија формирана је 9. новембра 1991. Реорганизацијом Српских аутономних области 21. новембра спаја се са Српском аутономном области Бирач и тада настаје Српска аутонмна област Романија-Бирач, која 9. јануара 1992. године улази у састав Српске Републике Босне и Херцеговине. Географски региони на којима се пружала САО Романија-Бирач су планине Романија и Јахорина, те Гласиначко поље и регион Бирач. Администрација САО Романије, касније САО Романије-Бирач се налазила на Палама.

(www.palelive.com / Odlomak iz knjige „Pale – Ratna horinika“, Beograd 1998. godine)