(18 h)
Јуче, у понедељак ујутро, вест да се разговори завршавају у 10h пре подне без обзира на исход. При повратку са доручка од Енглеза сам сазнао да су Американци одлучили да поставе крајњи рок – deadline – јер су се и они суочили са чињеницом да муслиманска страна може отезати преговоре у бескрај.
Ноћ између недеље и понедељка било је буквално „бденије“ за најужи круг преговарача, а и ми остали било смо на ногама очекујући и дочекујући вијести које су стизале и понекад „цуриле“. Преостала су још нека кључна питања: 1) српска контрола области на периферији Сарајева, 2) ширина коридора код Брчког и, у том контексту, мање важна 3) питања економских санкција према Србији, 4) војне равнотеже у региону и опет 5) питање судбина лица оптужених „због акта варварства који су обечежили 43-месечни рат“.
Преговори се, међутим, нису завршили ни у понедељак, иако је званични Холбруков портпарол Николас Бернс изјавио да је постављени „крајни рок израз чврстог америчког уверења да би се, без таквог рока, три стране бесконачно цењкале. Босански рат означавају мртворођене мировне иницијативе, док су балкански званичници континуирано фрустрирали међународне преговараче бесконачним настојањима да производе разлике. Међутим, никада пре тога улог није био толико висок, америчко улагање у мир толико велико, а исцрпљеност народа у бившој Југославији тако изажена“.
У току понедељка и Кристофер и је проводио последње часове у разговорима иза затворених врата. Зубак је већ дао оставку, а Шаћирбеј је „великодушно“ уступио своје место министра иностраних послова хрватском представнику, иако је у Дејтону била јавна тајна да се њему једноставно не иде из Америке. Упркос ембаргу на медијске контакте, млађани Шаћирбеј је критиковао амерички преговарачки тим који покушава да „замагли разлику између жртве и агресора“. Ко о чему…
За нас је тај понедељак био свакако један од најбурнијих и најтежих дана. Око поподнева Милошевић је дошао код нас и на том састанку избили су многи неспоразуми и показало се наше велико незадовољство радом делегације Југославије, а у првом реду њиховим односом према нама. Крајишник је отворено рекао да ми нећемо потписати овакав оквирни споразум а да Југославија то не може учинити у наше име. Рекли смо и да не пристајемо на војни анекс јер мандат који се даје ИФОР-у у ствари представља окупацију. Усред састанка појавио се Холбрук и прекинуо састанак вешћу да је чак у питању и оних 49:51%. Била је то вероватно добра режија да се изврши притисак на нас.
Касније нас је позвао Милошевић и опет се наставила прича о војном анексу. Прича је остала иста. Онда је Милошевић тражио да се о томе гласа. Сви чланови југословенске делегације су гласали „за“ а ми смо једногласно били „против“. Тада је Милошевић искористио свој „седми глас“ и одлучио да се војни анекс прихвати. И поред нашег одбијања Милошевић је покушао да нас убеди да ми можемо од њега захтевати да Југославије потпише војни анекс, јер наводно, једна је ствар одлука а друга потпис. Пошто смо и то одбили, Милошевић је затражио да наша делегација пођаље службено писмо у којем би захтевала од Југославије да буде гарант обавеза које је Република Српска преузела у мировном процесу. Његов аргумент је био да без таквог захтева с наше стране, међународна заједница неће суспендовати санкције против Југославије. Тај Милошевићев захтев довео је до расправе међу нама. Наиме, Толимир и Заметица сматрали су да би то могла бити замка којом би се Југославија могла уцењивати санкцијама уколико дође до проблема приликом имплементације. Коначно смо, после правно објашњења професора Мијановића, одлучили да напишемо такво писмо. Гашо Мијановић нам је, наиме, да се тако Југославија појављује заправо као заштитник Републике Српске, па смо писмо потисали Крајишник, Буха и ја. Мој једини лични допринос била је идеја да ће све што није усаглашено накнадно усагласити ентитети, уз могућност посредовања медијатора.
Осим тога дан је поново протекао у бујици нових „папира“ и фуснота на фусноте. Што се тиче, „војног баланса“, заједно са министром Милутиновићем, америчке генерале смо успели да убедимо да пропорција у Босни мора да буде 1:1, мада је она компликованија када се узме у обзир Југославија и Хрватска. На реду је било и ослобађање свих „интернационалних небораца“. И тај документ смо поправљали и враћали на једноставан споразум од 5. септембра „сви за све“, једнако као заробљенике. И тако даље и тако то, и тако цели дан…
Упркос тим бројним ревизијама, минути, а не сати пролазили су споро. Неко би наишао и тек се тада могло чути да од Санског Моста и Кључа нема ништа. Сарајево ће ипак бити „подељен јединствен град“, али још увек нисмо знали да чак ни Илиџа неће припасти нама. Онда смо се тешили да су то ипак гласине. Телефони су звонили непрестано, а ми нисмо имали шта да кажемо. Чак ни Европљани нису били обавештени. На крају се свело на Холбруков тим, Милошевића, Изетбеговића и Туђмана. У једном тренутку чуло се да је Изетбеговићу послат лекар. У другом, да су се Туђман и Милошевић договорили да потпишу и да оставе Изетбеговића да „извиси“.
Битка за проширење коридора се наставила и у понедељак касно навече. А водила се, заправо, још од првог дана. Чим смо истакли свој „приоритет над приоритетима“, генерал Кларк нам је пренео муслимански став да би то проширење „омогућила Србима сецесију“. Насупрот нашем захтеву, Муслимани су инсистирали на подели Брчког. У међувремену, Крајишник је први, а ми остали за њим, почео да заступа идеју да би муслимански излаз на Саву могао да буде преко Орашја, ако већ Орашје мора да остане у Федерацији. У тај проблем се у последњем тренутку упетљао нови хрватски захтев за новом, истина незнатном, територијом око Орашја, која би обухватила за Оџак.
Како је дошло до овог последњег обрта?
Још на почетку конференције Туђман је инсистирао на освојеним територије крајишког северозапада, а обећао је да ће се Хрвати одрећи Посавине. После тога дошло је до жестоке реакције Хрвата из Херцег-Босне и Зубакове претње да неће потписати споразум. Туђман је отпутовао у Загреб и у нашој делегацији се проширила вест да му се супротставила сва опозиција и скоро пола припадника ХДЗ-а. Отуд се Туђман по повратку обратио Милошевићу да се Хрватима, бар симболично, додели Оџак и „нешто мало територије“, али не и Шамац. Што се тиче симболике, она је историјски више него мрачна. Треба се само сетити да је у прошлом рату Оџак био легло усташтва и да је пао после Берлина. А што се тиче компромиса на који је Милошевић пристао готово у последњем тренутку, он је, чини се, успео и захваљујући томе што је Туђман (не смемо заборавити: без санкција и са очигледном наклоношћу Запада) могао да се послужи следећом тактиком: под притиском сам својих код куће, а посебно Хрвата из Посавине, па морам, због њих, нешто мало да добијем, а иначе бих ја у потпуности одржао обећање.
Како било да било, тај последњи чвор је размршен тако што су Хрвати добили то парче Посавине, коридор није проширен, али је гарантована демилитаризација до Градачца, Брчко је остало Републици Српској, с тим што је речено да ће се после годину дана поново „преиспитати“ тог дела територији бивше БиХ.
Поред свих тих проверених и непроверених вести остала је много тога непознато, заправо главна непознаница. Нико још није видео мапу.
Све до раног јутра у уторак, како смо чули, преговори са муслиманском страном су још увек трајали. И били на ивици колапса.
У уторак у 8h ујутро пала ми је на памет идеја која ми се учинила спасоносном. Американци су били ухваћени у клопку Изетбеговићевим уценама. Њима се жури, а он то зна. С обзиром на негативно држање Конгреса према идеји слања „америчких дечака“ у Босну, као и наш ноторно сатанизовани имиџ у Америци, неки посебно снажан утицај на Муслимане био је немогућ. Али зато је био могућ „позитивни притисак“: дизање санкција Србији, прекид преговора с идејом „наставка мировног процеса“. Знао сам, наиме, да ће Муслимани, уколико Југославија буде ослобођења окова санкција доћи у незавидан положај с обзиром на однос страна. А знао сам и то да они респектују голу силу.
Када сам Крајишнику рекао за ту идеју и он се сложио да би то могли бити спасоносно. Слетео сам низ степенице, налетио на Милутиновића и Булатовића, који ми рекоше: „Хајде, пробај!“ За десетак минута обиграо сам америчку, енглеску, француску и немачку делегацију. Састао сам се са Билтом који ми је и сам рекао да је Европа забринута и питају се шта ће се десити ако Војска Републике Српске не прихвати план имплементације. Рекао ми је да је моја идеја већ била у оптицају, али да би се могла поново покушати. Но и он и остали напоменуше да би требало причекати још двадесетак минута. Сви су чекали да виде хоће ли Изетбеговић опет постављали нове захтеве.
Излазећи из зграде у којој је била смештена делегација Европске уније, приметио сам двојицу чланова Холбруковог тима. Погледали су ме и рекли: „Готово је, Муслимани су пристали!“
Тако сам први од наших сазнао да је преговарачка завеса пала.
На улазу у зграду наше делегације срео сам Милошевића и обавестио га, а потом и наше.
Но, упркос свему, још увек се нисмо предавали, још увек смо се надали и били спремни да покушамо.
Још увек смо чекали мапу. Седели смо код Крајишника ћутећи. А онда – прави шок. Укључили смо телевизор и на своје запрепаштење угледали Клинтона како држи говор и најављује свечану церемонију у три сата после подне, пошто су преговори „успешно завршени“. А мапе још увек нема! На екрану је великим словима писало да је Сарајево остало „неподељен град“ и да је Горажде коридором спојено са Сарајевом. Гледамо и читамо, а мапе још нема. Прве сузе сам угледао у очима Алексе Бухе, од кога сам то најмање очекивао. Бар не да ће први. Седимо, покушавамо да се саберемо. А мапа никако да нам стигне. Поново гледамо насмејаног Клинтона како је тријумфално срећан и како му је равно до мора: и наша Крајина, и шушњарско светилиште, Сански Мост и Сарајево, и коридор и Горажде. У Америци је ред да се човек увек смеје или бар смешка, чак и на сахрани. Тако и Клинтон. А мапе нема па нема.
У 13,30h у Крајишникову собу упада Милошевић и честита нам: „Територија Републике Српске је лепа и широка. Добили сте пола Босне, чисто Подриње, све градове у Посавини, сву Посавину изузев једног малог парчета. Ни жица не сече коридор! Бањалука има залеђину, коридор за Горажде је свега 3 километра, урадили смо што смо могли. Немате разлога да будете незадовољни.“ Погружени, сви ћутимо. Онда ће Крајишник: „Ништа то не ваља!“ Настаје препирка на ивици непријатне свађе. Крајишник пребацује да делегација Републике Српске није учествовала у изради мапе, да је недопустиво да Клинтон објављује закључивање споразума пре него што смо ми видели мапу, да Милошевић није постигао минимум територијалних приоритета који су договорени у Добановцима, да се не може предати шест општина у Сарајеву, а за две општине у Крајини предати Горажде… Милошевић одговара да Срби никада не могу добити Сарајево јер су га бомбардовали три године, да ми у овом тренутку држимо мање од 44%… Али све је то сада непотребно и узалудно.
Поново остајемо сами. И поново покушавамо шта можемо. Церемонија парафирања заказана је за три после подне. Договарамо се да поново ја одем до Билта и поставим три захтева:
- да се у српским општинама око Сарајева омогући наша локална власт;
- да се коридор уз Брчко демилитаризује и врати Републици Српској кроз 3-5 година;
- да се сличан договор направи и за коридор до Горажда.
Пре церемоније поново улазе Милошевић и Милутиновић и позивају нас, иако нисмо потписали, односно Крајишника који је једини био овлашћен – да дођемо на свечано парафирање. Ћутимо, а ћутање у овом случају није значило одобравање.
Милошевић се враћа неколико пута покушавајући да нас приволи, на крају одређује Милутиновића да потпише у име Републике Српске. Церемонија касни, уместо у три почиње у четири. Вероватно због нашега одбијања да присуствујемо.
После церемоније јурим код Билта, али он се још није вратио. Његов секретар ми каже да му авион лета за пола сата. Диктирам му наше предлоге. Ту је и енглески генерал Елиот, који каже да се морамо договорити са Милошевићем. Преносим став наше делегације: „Вероватно нећемо доћи у Париз уколико се претходно не договоримо о овим побољшањима, која су минимална“.
По повратку затичем Де Лапреа у соби наше делегације. И он је забринут посебно решењем Сарајева и каже да ће морати још о томе да се разговара. Али када?
Гужва, паковање и у гужви у ходнику срећем Владу Лукића, који је требало да остане још један дан радипреношења раграничења на карту већих размера. Јер последњи трик је био у томе што су линије разграничења биле повучене дебелим фломастером на малој мапи. Крајишник мисли да не би требало да Лукић остане, али називам телефоном Краџића и он се слаже да Лукић покуша учинити шта може.
У ходнику срећем генерала Кларка, који је дошао да се поздрави. Видим да је забринут због сигурности америчког контигента и нашег незадовољства. Одлучујем се за последњи, агресивни црнохуморски виц: „Ништа се не брините за своју сигурност, ја ћу вас лично пратити када будете прелазили преко наше територије. Па шта се деси мени, десиће се и вама.“ Имао сам утисак да му се виц није нарочито допао.
Сада ваља затворити и свеску јер полицајци ФБИ-а већ чекају на вратима. Good bye to Dayton and our novel „great expectations“…
(Никола Кољевић „Стварање Републике Српксе“ II том, 410-414 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.