(на Стипан пољу под Соколом, 1419, јун 24.)
Раде Поповић
Сажетак: Овом исправом Сандаљ Хранић, велики војвода босански, са браћом кнезом Вукцем и кнезом Вуком, уступа Дубровачкој општини у баштину и племенито пола жупе Конавала и Виталину и Доњу Гору и сва села, засеоке и људе који припадају овим жупама. С друге стране, Општина је војводи Сандаљу и браћи му и њиховим потомцима даровала две куће у граду Дубровнику, које су прво биле њиховог властелина Симета Градића. Поред тога обећане су им и баштине у Жупи дубровачкој, које се могу купити за три хиљаде перпера. Записивању правног чина присуствовали су сведоци‒властела Сандаљевог племена и дубровачки поклисар Тудро Бавжелић. Ова исправа је значајна, јер говори о уступању Сандаљевог дела територије.
Превод:
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Ми, господин војвода Сандаљ Хранић, милошћу Божјом велики војвода босански, будући у великој слави и господству држимо прародитеља мојих племенито наше, а потом, за нашу службу, милости и градове и жупе и земље које примисмо од Краљевства босанскога, нама дато и записано у наше племенито у Русагу и држави босанској, и краљевством и свим Русагом босанским нама потврђено и установљено, а такође и од краљева угарских и царева турских потврђено у њиховим красним листинама. И по милости Божјој, будући у пуној власти с мојом браћом, са кнезом Вукцем и са кнезом Вуком, господарећи и уживајући и дајући од тога и удељујући својим слугама, племенитим људима, по својој вољи дајем и записујем у баштину и у племенито.
Пошто сам, размисливши у скривницама срца свога, у свима њима видео велику љубав и срдачност кнеза, властеле и све Општине града Дубровника, коју су вазда веома милосрдно и безмерно у сваком поштовању показивали и исказивали нашима првима, и нашему господству показују и чине, као и према писмима која од њих примисмо, већ се и сада види љубав достојна поштовања и пријатељство које учинише и показаше у такво наше време. И опет изнађосмо за доле поменуту жупу да је прво њихова баштина и племенито била, па желећи да будемо захвални, и да им у векове узвратимо поштовањем ми, војвода Сандаљ са мојом браћом, с кнезом Вукцем, с кнезом Вуком и Степаном, сином кнеза Вукца, свесрдно и заједничком вољом, дадосмо за њихову љубав, и даровасмо у веке векова неповратно кнезу, властели и свој Општини града Дубровника, милостиво и тврдо, пола жупе Конавли и Виталину
и Доњу гору, све заједно, и данак који смо држали и господарили у тој жупи, котару конаваоском. Оно што је било наше и јесте, са свиме дадосмо и даровасмо, са свим селима и засеоцима и са људима и пашњацима, са дрвима, са дубравама, сенокосима, са грмљем и водама, и са свим међама и правима котара, и са свим правинама и имовином речене жупе – дадосмо им у баштину и у племенито граду Дубровнику и његовој властели и свој Општини у веке векова, да су вољни и слободни и да имају власт над њима они, деца и унуци и праунуци њихови, као права и племенита господа у веке векова. А ми, речени господин војвода Сандаљ и више речени наследници наши, који су по мушком колену од нашега срца, који су поштовано и право потомство наше, и наше племе које је по мушкоме колену како крв даје, обећавамо и обавезујемо се граду Дубровнику и његовој властели да ћемо свом својом снагом горе речену жупу бранити од сваког насиља и злих људи, да би могли мирно да господаре и уживају. И још обећавамо реченоме кнезу и властели и Општини да ни због воље било ког човека на овоме свету, ни из страха, ни за какво благо, ни због било каквог узрока који би на свету могао постојати, њима и свему што им припада нећемо наудити нити им (то) одузети, него ћемо им бити пријатељи прави и од срца, као што су се и они нама писмено обавезали, до последњег дана и до века.
А они, кнез, властела и сва Општина града Дубровника, видевши велику љубав нашу и срдачност, хтели су да толика љубав буде захвална за слатку љубав и срдачност који владају међу нама, за почасти и да би узвисили нас поменуте, Дубровник, пошто је примио горе поменуту половину Жупе конављанске, примише милостиво, као што је
речено, а мени дадоше и дароваше и друге палате у Дубровнику заједно са местом, а те палате прво су припадале њиховом властелину Симету Градићу, а те палате се налазе близу оне друге моје палате, и заједно се издржавају. И обећаше да ће о свом трошку направити и уредити те палате, обе (да буду) веома красне, лепе, славне и часне. И још ми дадоше и дароваше нама, више реченој господи, господину војводи Сандаљу и браћи и синовцу и потомству нашему и племену нашему по мушком колену, баштине у жупи дубровачкој, које вреде три хиљаде перпера, и да те куће и баштине нама и нашем племену никада не могу на мање доћи, нити се из било ког разлога из наших руку узети у веке векова, ни због рата ни због каквог дуга, нити за било коју ствар овога света – све нам то дадоше и дароваше, као што је горе речено. И штавише, обавезао се град Дубровник, властела и сва Општина мени, господину војводи Сандаљу, ако би се код мене нашао потомак од мога срца, као поштовани и законити потомак, и потомство његово по крви, по мушком колену право и законито потомство, а затим кнезу Вукцу и кнезу Вуку и Степану, сину кнеза Вукца и њиховом потомству које је по мушкој линији право и законито потомство, и нашему племену по блиском крвном сродству, да ће Дубровник у веке векова давати дотле, док год буду господарили и владали више реченом половином Жупе конављанске. И у којегод време да се том делу Конавала догоди рат, да не брани краљу босанском и угарском и цару турском и нама поменутима, да господаримо и уживамо, него вазда да буде тако, како је речено – да се нама, горе реченима, сваке године даје пет стотина перпера дубровачких, у веке векова.
И на све више писано, што год смо ми војвода Сандаљ, кнез Вукац и кнез Вук и Стипан, син кнеза Вукца, за нас и наше потомке, и за наше племе које ће бити по мушком колену, како крв даје, право и поштовано потомство наше, штогод смо у овом листу дали и записали и обећали, на све смо се ми речени за себе и за сво наше племе које нас чује потомство, како је речено, окуписмо се и заклесмо се на часном и животворном Крсту Господњем и у четворицу јеванђелиста и у дванаест светих врховних апостола и у 318 светих отаца у Никеји, и у све свете који су од века Богу угодили, и у душе наше, да ћемо све што је више писано и што смо обећали кнезу, властели и свој Општини града Дубровника и њиховим наследницима, тврди и непоколебиво и без порицања у веке векова држати, и да ни ми нити наши наследници нећемо (то) окрњити. Ко би од нас другачије учинио, било због лакомости или страха или по нечијој вољи, те би ове горе писане заклетве неким лукавством разбио или покварио, хоћемо и желимо да све клетве и заклетве и проклетства падну на нас и на наше потомство и наше племе и на све наше наследнике, и да смо Богом живим и Пречистом и свим више писаним светима, проклети и завезани, и да смо отпадници од праве
вере, и да смо прибројани Јуди који је издао Сина Божјег на распеће, и да се неверницима назовемо пред сваким господином земаљским, и на дан смрти и преминућа нашега и у дан судњи да немамо помиловања пред лицем Божјим. И к томе, заклеше се властела нашега племена: кнез Радивој Стипковић и кнез Радосав Стипковић и кнез Радич Стипковић и кнез Обрад Хлапомирић и кнез Влатко Обрадовић и кнез Иваниш Остојић и кнез Иван Вуковић, и заклесмо се пред вашим поштованим мужем поклисаром, пред кнезом Тудројем Бавжелићем на Стипан пољу под Соколом.
А за веће потврду ми, господин војвода Сандаљ и кнез Вукац и кнез Вук овај наш запис печатисмо нашим висућим печатима, и потврдисмо. Писано у години рождества Христовог хиљаду и четиристо и деветнаестој години, месеца јуна двадесет четврти дан. А записа Прибисав Похвалић.
(Скраћен текст преузет из зборника радова „Грађа о прошлости Босне“, 2011, 97-109 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.