Кљевци – од њиховог постанка па до исељења српског становништва 10.10.1995.

„… аој Кљевци не бих вас волио

да се нисам у вама родио …“
КЉЕВЦИ – ОД ЊИХОВОГ ПОСТАНКА ПА ДО ИСЕЉЕЊА
СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА 10.10.1995. ГОДИНЕ

Драги Кљевчани и остали читаоци:

пред вама је, у кратким дјеловима, опис села Кљевци као и опис од постанка до исељења српског народа који се десио 10.10.1995. године, после заузимања од стране муслиманско-муџахединске војске.

На надморској висини измедју 237 и 317м , 7км сјевероисточно од Санског Моста (Република Босна и Херцеговина) налази се село Кљевци, у којем више нема Срба а ни Хрвата, а послије заузимања од стране муслиманске војске, где се враћају једино муслимани.
Прије исељења, народ села је имао главну везу са „свијетом“ ускотрачном пругом коју су Кљевчани звали ШТРЕКОМ, а иста је пролазила кроз село Кљевци и то најплоднијом земљом у селу, уз ријеку Сану кроз „кљевачке баре“, а пруга је повезивала град Приједор са Личком Калдрмом. Пругу или штреку давне

1814.године је изградила Аустро- угарска да би одвозила дрво са чувене планине Грмеч, пјесмом опјеване. Уз пругу у селу су били изграђени макада-мски путеви који су били у јако лошем стању, тако да се врло тешко пролазило и запрежним колима. Током 1974. годи-не тадашња власт укида ускотрачну пругу, тако да су Кљевци практично одсјечени од свјета. Остају им само лоши макадамски путеви, па су становници једино пешице могли доћи у своју општину Сански Мост,док им се матични уред налазио једно време у селу Врхпољу да би се касније преселио у Томину. Географски гледано, Кљевце окружују огранци планине Грмеч, односно његови дјелови као Челић Коса (к.916.), Мријежница (к. 688.), што значи да село припада подгрмечком крају. Поред Сане, село окружују још и двије ријечице: Глибаја са источне стране села и Дабар са западне стране. И једна и друга се улијевају у Сану. Порјед ријека и огранака Грмеча у селу се налазе двије пећине: Хрустовачка и Дабарска. Хрустовачка пећина је у целости испитана. На самом улазу, гдје је лежало праисторијско насеље, пронадјен је значајан број археолошких предмета попут керамике, оруђа, оружја и накита. Све ово указује да Хрустовачка пећина припада славонском локалитету културе, што је био први случај таквог насеља у Босни. Становници Хрустовачке пећине бавили су се ловом, сточарством, земљорадњом и лончарством. Употребљавали су камена оруђа, али су познавали и метална. Шта се тиче Дабарске пећине она до данас није испитана, али старији кажу да је била потпођена и да се у њој живело. Из саме Дабарске пећине извире ријека Дабар, дуга 3.5км и улијева се у Сану. У праисторијско доба постојала су насеља које је народ звао градине, тако да је постојала градина и у Кљевцима. У римско доба насупрот Саставцима, на лијевој обали Дабра налази се још један локалитет означен као Црквина. Сматра се да су на Црквини биле римске грађевине и вјероватно римска насеља при ушћу Дабра у Сану. У средњем вијеку простирала се жупа Мрен, западно од ријеке Сане. У сачуваним документима спомињу се место Мрен, Саница, Клевци (Кљевци), жупа Мрен (Мрин). У повељи краља Штефана Т. Остојића из 1446.године стоји да се под градином Мреном налазе Кљевци, што значи да је изнад села била рушевина града Мрена. То је средњовековни град, центар истоимене жупе, у подручју ријеке Дабар. По доласку Турака у ове крајеве нестају насеља из римског и средњег века, као и град Мрин. Турци својим освајањем дају нова имена градовима и насељима ( нахије, кадилуци и капетаније, односно паланке, карауле и ханови). Према истраживањима до којих је дошао Милан Карановић, у Кљевцима су Турци затекли Србе. Данас од тих српских породица остали су Мијатовићи, Утјешановићи и Стојковићи, а остале српске породице су се доселиле из Лике, Кордуна, Баније и Далмације. Већи дио муслимана дошао је у ове крајеве, укључујући и Кљевце, нарочито послије аустријско-турског рата 1683-1699. године, када су Турци изгубили сву Лику и још неке делове у Хрватској. Друго веће насељавање муслимана у ове крајеве било је након тзв. Лаудановог рата 1791. године, када су морали напустити Кордун који је Аустрија заузела.

ПОД АУСТРОУГАРСКОМ ОКУПАЦИЈОМ (1878-1918.ГОДИНЕ)

Након што је запосјела Босну и Херцеговину, Аустроугарска је спровела нову административну поделу окупираних подручја на срезове и округе, и започела организовање оружничких постаја (жандармеријских станица) и попис становништва. Прије првог пописа на сваку кућу, па и кућу усамљену у шуми, морала се прибавити табла са кућним бројем, а на улазу у свако мјесто или групу кућа, морала се ставити табла са именом места, опћине и котара. Одлуком земаљске владе Босне и Херцеговине, Аустроугарска је 16. јуна 1879 године извршила попис становништа и кућа, тако да је у срезу Сански Мост у селу Кљевци утврђено следеће бројно стање: 75 кућа, 75 станова, 279 мушкараца, 194 жене, укупно 473; од тога 87 муслимана, 363 православца и 23 католика. На основу другог аустроугарског пописа становништва извршеног 1. маја 1885. године утврђено је да се становништво за непуних шест година повећало са 20.095 на 26.037, што у процентима износи 29.57%, од којих је Срба било 16.045 (61.65%), муслимана 7.257 (27.9%), Хрвата 2.728 (10.47 %) и 7 Јевреја (0.03%). Све се то односило на Сански Мост. Трећи аустоугарски попис становништва извршен је 22. априла 1895. године и дао је потпуни преглед социјалне структуре становништва опћине Сански Мост, као и села која припадају опћини. Сански Мост је имао статус градске опћине, а Стари Мајдан опћине трговишта, док су џемати обухватали групе села и имали право сеоских опћина, тако да џемату Дабар-села припадају: Дабар (засеоци: Брајић Таван, Бранковићи, Црна Вода, Црномарковићи, До, Илићи, Миљуши, Мрежница, Поповића Брдо, Варош и Вокићи) и Кљевци: Малован, Сањани. Овај попис је дао следећу слику становништва: 5.095 кућа (настањених 4.970 и ненастањених 125), 5.100 станова; укупно становника на опћини Сански Мост 32.292 (пораст за 24%), од тога 17.232 мушкарца и 15.060 жена. Према националној класификацији било је:

20.032 Срба (62%), муслимана 8.753 (27%), 3.468 Хрвата (10.7%), 38 Јевреја и један протестант. Према овом попису, Кљевци нису имали православну цркву ни школу, већ две мектебе. Четврти и последњи попис становништва Босне и Херцеговине ког је извршила аустроугарска окупациона власт био је 10. октобра 1910. године и даје свестранију слику цијеле БИХ тако и опћине Сански Мост. Према том попису опћина Сански Мост је имала површину 1.017 км2, па је на један км2 долазило 38 становника. Срба је било 23.598 (61%), муслимана 9.984 (26%), Хрвата 4.783 (12%), 41 Сефард, 15 Ашкеназа и 1 протестант. Стање писмености даје поразну слику, тако да Срби који су сачињавали 61% становништва имали су 585 писмених (2,5%), муслимани 15% писмених и Хрвати 25.5% писмених. На основу овог пописа, сеоска опћина Кљевци је имала 1600 становника.

ЗЕЛЕНИ КАДАР И ДЕЗРЕТЕРИ ИЗ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ ОД 1914-1918.ГОД.

Пред крај Првог светског рата, зелени кадар (дезетере) је покупила и одвела на ратиште Аустроугарска власт, скоро из свих села Санске опћине, тако да су Кљевци имали само два – Ђуру Чичића и Лазу Мудринића, под вођством Пере Топића из Јелашиноваца.

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА (1918-1941.)

За све вријеме постојања Краљевине СХС (од 1.децембра 1918.год.), односно Краљевине Југославије(од 06.01.1929.), Сански Мост је био сједиште среза. Од 1929. до 1941.године, срез Сански Мост је био у саставу врбашке бановине. Према попису извршеном 1921. године, срез Сански Мост је имао 6.643 домаћинства и 37.607 становника, од којих 61% Срба, 27% муслимана и 12% Хрвата. На дан пописа сански округ био је подељен на 22 опћине, тако да су Кљевци припали општини Сански Мост са 1.659 становника. Хрустово и Врхпоље су били у саставу кључког среза. Други попис у Краљевини Југославији је извршен 31. марта 1931 год., мада се не спомиње село Кљевци. Према изведеним подацима сачињена је нова територијална подела тако да је општини Томини било додато и село Кљевци. Приликом пописа је утврђено да у општини Томини има: 5.204 Срба, 1.478 муслимана, 361 римокатолик и 5 старокатолика, а осталих 1, што је укупно 7.049 становника. Сагледавајући укупан преглед среза Сански Мост од 1879. до 1941.године, за ове 62 године становништво се више него утростручило. На основу прикупљене градје види се да су 1941. год. у 31 селу живели само националној класификацији било је: 20.032 Срба (62%), муслимана 8.753 (27%), 3.468 Хрвата (10.7%), 38 Јевреја и један протестант. Према овом попису, Кљевци нису имали православну цркву ни школу, већ две мектебе. Четврти и последњи попис становништва Босне и Херцеговине ког је извршила аустроугарска окупациона власт био је 10. октобра 1910. године и даје свестранију слику цијеле БИХ тако и опћине Сански Мост. Према том попису опћина Сански Мост је имала површину 1.017 км2, па је на један км2 долазило 38 становника. Срба је било 23.598 (61%), муслимана 9.984 (26%), Хрвата 4.783 (12%), 41 Сефард, 15 Ашкеназа и 1 протестант. Стање писмености даје поразну слику, тако да Срби који су сачињавали 61% становништва имали су 585 писмених (2,5%), муслимани 15% писмених и Хрвати 25.5% писмених. На основу овог пописа, сеоска опћина Кљевци је имала 1600 становника.

ЗЕЛЕНИ КАДАР И ДЕЗРЕТЕРИ ИЗ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ ОД 1914-1918.ГОД.

Пред крај Првог светског рата, зелени кадар (дезетере) је покупила и одвела на ратиште Аустроугарска власт, скоро из свих села Санске опћине, тако да су Кљевци имали само два – Ђуру Чичића и Лазу Мудринића, под вођством Пере Топића из Јелашиноваца.

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА (1918-1941.)

За све вријеме постојања Краљевине СХС (од 1.децембра 1918.год.), односно Краљевине Југославије(од 06.01.1929.), Сански Мост је био сједиште среза. Од 1929. до 1941.године, срез Сански Мост је био у саставу врбашке бановине. Према попису извршеном 1921. године, срез Сански Мост је имао 6.643 домаћинства и 37.607 становника, од којих 61% Срба, 27% муслимана и 12% Хрвата. На дан пописа сански округ био је подељен на 22 опћине, тако да су Кљевци припали општини Сански Мост са 1.659 становника. Хрустово и Врхпоље су били у саставу кључког среза. Други попис у Краљевини Југославији је извршен 31. марта 1931 год., мада се не спомиње село Кљевци. Према изведеним подацима сачињена је нова територијална подела тако да је општини Томини било додато и село Кљевци. Приликом пописа је утврђено да у општини Томини има: 5.204 Срба, 1.478 муслимана, 361 римокатолик и 5 старокатолика, а осталих 1, што је укупно 7.049 становника. Сагледавајући укупан преглед среза Сански Мост од 1879. до 1941.године, за ове 62 године становништво се више него утростручило. На основу прикупљене градје види се да су 1941. год. у 31 селу живели само националној класификацији било је: 20.032 Срба (62%), муслимана 8.753 (27%), 3.468 Хрвата (10.7%), 38 Јевреја и један протестант. Према овом попису, Кљевци нису имали православну цркву ни школу, већ две мектебе. Четврти и последњи попис становништва Босне и Херцеговине ког је извршила аустроугарска окупациона власт био је 10. октобра 1910. године и даје свестранију слику цијеле БИХ тако и опћине Сански Мост. Према том попису опћина Сански Мост је имала површину 1.017 км2, па је на један км2 долазило 38 становника. Срба је било 23.598 (61%), муслимана 9.984 (26%), Хрвата 4.783 (12%), 41 Сефард, 15 Ашкеназа и 1 протестант. Стање писмености даје поразну слику, тако да Срби који су сачињавали 61% становништва имали су 585 писмених (2,5%), муслимани 15% писмених и Хрвати 25.5% писмених. На основу овог пописа, сеоска опћина Кљевци је имала 1600 становника.

ЗЕЛЕНИ КАДАР И ДЕЗРЕТЕРИ ИЗ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ ОД 1914-1918.ГОД.

Пред крај Првог светског рата, зелени кадар (дезетере) је покупила и одвела на ратиште Аустроугарска власт, скоро из свих села Санске опћине, тако да су Кљевци имали само два – Ђуру Чичића и Лазу Мудринића, под вођством Пере Топића из Јелашиноваца.

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА (1918-1941.)

За све вријеме постојања Краљевине СХС (од 1.децембра 1918.год.), односно Краљевине Југославије(од 06.01.1929.), Сански Мост је био сједиште среза. Од 1929. до 1941.године, срез Сански Мост је био у саставу врбашке бановине. Према попису извршеном 1921. године, срез Сански Мост је имао 6.643 домаћинства и 37.607 становника, од којих 61% Срба, 27% муслимана и 12% Хрвата. На дан пописа сански округ био је подељен на 22 опћине, тако да су Кљевци припали општини Сански Мост са 1.659 становника. Хрустово и Врхпоље су били у саставу кључког среза. Други попис у Краљевини Југославији је извршен 31. марта 1931 год., мада се не спомиње село Кљевци. Према изведеним подацима сачињена је нова територијална подела тако да је општини Томини било додато и село Кљевци. Приликом пописа је утврђено да у општини Томини има: 5.204 Срба, 1.478 муслимана, 361 римокатолик и 5 старокатолика, а осталих 1, што је укупно 7.049 становника. Сагледавајући укупан преглед среза Сански Мост од 1879. до 1941.године, за ове 62 године становништво се више него утростручило. На основу прикупљене градје види се да су 1941. год. у 31 селу живели само Срби, у 9 села само муслимани, у 4 села и Срби и муслимани и то у: Халиловцима, Скуцаном Вакуфу, Хусимовцима и Томини. У 9 села живели су Хрвати и Срби и то: Кркојевцима, Касапници, Бошњацима, Лушци Паланци, Маринима, Гаревицама, Батковицама, Ивањској и Крухарима. У 20 насеља живела су сва три народа заједно, а једно од таквих села су били и Кљевци.

ЕКОНОМСКО-СОЦИЈАЛНО СТАЊЕ И РАЗВОЈ

Подручје санског среза ушло је у састав нове државе, Краљевине СХС као врло неразвијен и заостао крај. Сва привредна активност у срезу одвијала се кроз пољопривреду, трговину, занатство и сјечу шума и извоз дрвета из Грмеча, што указује да је сељаштво било и даље у тешком и незавидном положају. Три домаћинства у срезу су била велепоседничка и истовремено велетрговачка, то су породице Симе Зурунића из Санског Моста, који је имао 650 дунума земље око града и шуму Челић Косу у Кљевцима. Према оцјени мештана и њиховом сјећању, у Кљевцима је економско стање домаћинстава 1941. год. износила: 30 богатих, 150 просечних, 320 сиромашних, што износи укупно 500 домаћинстава. Из ове анализе се мозе закључити да су становници Кљеваца живели у сиромаштву.

ПОЛИТИЧКИ РАЗВОЈ ДО 1941. ГОДИНЕ

Жива политичка активност разбуктавала се у новој држави, па тако и у санском срезу. Избори за Уставотворну скупштину одржани 26. новембра 1920. год. у срезу Сански Мост дали су следеће податке што се Кљеваца тиче где је право гласа имало 552 гласача од чега је изашло 225. Радикална странка освојила је 2 гласа, Савез тежака 109, ЈМО 25, Комунистичка странка 3, Хрватска тежачка 82, Демократска 4. На последњим изборима у Краљевини Југославији, одржаним 11. септембра 1927. у санском срезу добијени су следећи резултати: Земљорадничка странка 107 гласова, Радикална странка 81, Самостална демократска 13, ЈМО 38, Хрватска странка 135, Демократска 19. Резултати избора су показали да је код Срба владала неслога и нејединство, за разлику од Хрвата, што ће се највише одразити на године Другог светског рата.

ПРОСВЈЕТА И КУЛТУРА

Иза аустроугарске монархије остало је 8 школа у санском срезу и то у: Санском Мосту (1886), Лушци Паланци (1889), Сасини (1907), Будимлић Јапри (1910), Старој Ријеци (1910) и Расавцима (1914). Од 1918. до 1931.год. на подручју среза отворене су само четири школе: у Дабру (1918), Томини (1919), Еминовцима (1926) и Тук Бобији (1927), тако да је сански срез 1930. имао 12 основних школа међу које спада и школа у Томини која је тада имала 5.653 становника. Према наведеним истраживањима није утврђено да ли су кљевачки ђаци ишли у основну школу у Томину или у Сански Мост, из разлога што општина Врхпоље није имала ниједну школу и припадала је кључком срезу. Према истразивањима у Санском срезу за време школовања претежно су мушка деца похађала школу, док су женска остајала код куће помажући у кућним пословима.

Тек 1932. год. држава отвара школу у Кљевцима.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Формирање усташке власти у Кљевцима:

Послије капитулације Краљевине Југославије (17. априла 1941. год.) освајачи су између себе поделили територију земље (Трећи Рајх, Италија и НДХ) на зоне тако да је Сански Мост припао Трећој зони коју је контролисала НДХ уз помоћ италијанских трупа. Већ првим наредбама усташких власти Јевреји, Роми и 1.300 000 Срба у БиХ и око 600.000 у Хрватској стављени су ван закона. Одвођени су на присилне радове у својим или околним местима. Рушене су православне цркве, а синагоге су претваране у јавне куће. Србима је била забрањена употреба ћирилице, улазак у јавне установе и локале, а такође им је било забрањено да се између себе називају Срби, већ су се морали звати гркоисточњаци. Било им је забрањено напуштање места боравка, ограничено им је кретање, одузели су им фотоапарате и оружје. На крају су српске породице исељаване у Србију. Током јула 1941. године у Кљевцима је живјело 3.400 становника: Срба 2000, Хрвата 840 и муслимана 560. У Кљевцима су до почетка рата тј. капитулације Краљевине, сви народи живели сложно и јединствено, без сукоба на верској или националној основи. Након капитулације државе и стварања НДХ, у селу су се активирали као усташе: Миле Јуришић, Миле Радић Иванковиц, Ибро Кењар, Петар Јурић и др. што ће имати јако велике утицаје на ратна збивања из 90-тих година. 28. јула 1941. год. те исте усташе су позвале око 60 угледних кљевачких Срба наредивши им да сваки од њих донесе по двије или три даске на дабарски мост, јер це се тамо правити стражара за усташку војску која ће чувати жељезничи мост. Када су око подне стигли са нарученим материјалом, усташе су их свезале и спровеле у Сански Мост, где су сви поубијани осим Сергија Веселиновића и његовог сина Луке. Следећег дана у јутарњим часовима усташе су ухапсиле и затвориле још 45 Кљевчана у подрум Гојка Иванковића на Бегиној главици и држали их целу ноћ, а у међувремену су их тукли и наговарали да пређу у католичанство уколико не желе да их протерају у Србију и Русију. Неки су пристали да се покатоличе па су сви пуштени кућама да у року од 3 дана добро размисле и одлуче шта намеравају учинити. Крајем јула усташе су наредиле хрватском и муслиманском народу да морају сви да се селе у Врхпоље објашњавајући им да од Дрвара нападају Енглези и да ће се оформити фронт у Кљевцима. За то време Срби су остали код својих кућа. На Илиндан, велики православни светац, који су и  муслимани поштовали (сећајући се свог православног порекла, јер су њихови блиски преци, дедови и прадедови били православне вјере ), Срби ништа нису радили што су усташе искористиле да их нападну и спроведу у Врхпоље, говорећи им да се отвара фронт против Енглеза. Било је Кљевчана који нису хтели да иду са осталим народом. Тог дана из Кљеваца је протерано 1.700 душа. Истеривањем из кућа ипак је један мањи број људи остао. Петар Савановић је трчао испред усташа и викао народу да не иде на жељезничку станицу Врхпоље, јер ће их тамо све поубијати и да су Русија и Енглеска ушле у рат против Њемаца, Талијана и усташа. Усташама, наоружаним до зуба, голоруки народ није могао ништа, а ови су већ тада почели да их убијају већ на путу до станице у Врхпољу, а поготову у станици, како мушкарце, тако и жене и децу, а по остале је наишао жељезнички вагон у који су потрпали преживеле и одвезли у Сански Мост, где су већином на Шушњару убијени, а остала жива деца са мајкама и жене су пуштене кући следећег дана. О страдању и мучењу кљевачких Срба сведочио је Сергеј Веселиновић, једини преживели затвореник који је убрзо преминуо од последица мучења. На самрти је пријатељима испричао неке појединости тих мучења. Усташе су толико тукле Тоду Мудринића да му је јетра одваљена, а Вуји Ковачевићу је од батина једно око испало… За време ових збивања у једном дану усташе су убиле 362 становника српске националности села Кљевци укључујући и жене и децу.

Изузев поменутих догађаја о страдању Кљевчана и према увиду документације Гестапо-а у Београду, сачувана су 2 сведочанства избеглица из западне Босне (Врбашка бановина). И у Санском Мосту је на Илиндан извршен покољ. Тада су усташе убиле 2.862 људи а записана су и имена девојака које су биле силоване у Кљевцима и суседним местима. Још је наведено да су на Шушњару ископане 2 огромне раке и да су на том месту усташе убиле око 4.000 Срба док их је на осталим губилиштима побијено 6.000, односно 10.000 на целом срезу. Сваке године одаје се почаст жртвама рата на гробљу „Шушњар“ у Санском Мосту, без обзира што се после 1995. год. у Сански Мост вратио мали број Срба, док се у Кљевце до данас нико није вратио.

Током изградње споменика на Шушњару и приликом постављања бетонских стубова из гробова је почела да тече црвена течност и када су то узели и послали на анализу у Сарајево, утврђено је да се ради о чистој људској крви. То су потврдили борци и други очевици. Споменик на Шушњару је подигнут 1974.год., мада је делимично оштећен током опсаде Санског Моста 1995. год. од стране муслиманско-муџахединске војске и војске БиХ. Захваљујући очевидцима усташких злочина, онима који су претрпели те страхоте, знају се имена починилаца. У мучењу и убијању Срба на Врхпољу, Житном магацину, на Шушњару и Чапљу, по злу су за Кљевчане остали упамћени усташе: Миле Тадић Иванковић, Миле Јуришић, Ибро Кењар, Петар Јурић, Петар Павичић и Мехмед Казић из Касапница, Мијат Шакић и Хасан Керић из Врхпоља.

ПРИСИЛАН ПРЕЛАЗАК СРБА У КАТОЛИЧКУ ВЈЕРУ

Под усташтком претњом да ће бити побијени и прогнани, мањи број Кљевчана је у страху за живот своје породице решио да се покатоличи. Тада је Кљевце обилазила усташкиња Марија Атилија и позивала породице српске националности да уз подношење некакве молбе пређу у католичку вјеру. Уједно је обавјестила породице које то не могу урадити као што су Мијатовићи, Драгичевићи, Веселиновићи и још неке. Божо Јуришић је свом комшији Дмитру Утјешановићу рекао да тајно пређе у католичку вјеру да би спасио главу, јер овако дуго не може опстати, истовремено молећи да никоме не каже, јер би га усташе убиле и ако је Хрват. Међутим, ни подношење молбе за прелазак у католичанство није спасило Кљевчане, који се убрзо, у данима највећег усташког дивљања страдали у Врхпољу у Санском Мосту.

Споменик антифашистичком терору (мада се врло добро и онда знало као и сада, да је то споменик искључиво усташком терору, а знају се и имена водећих кољача и злочинаца) свих Кљевчана и других села подигнут је 60-тих година у засеоку Врхпоље, и када је 1995. год. муслиманско-муџахединска војска заузела Кљевце, тај споменик је већим делом оштећен, поготову плоче са преко 360 имена жртава су разбијене, (вероватно са убеђењем да кад нема споменика да онда злочина није ни било), и то послије потписивања Дејтонског споразума и када су медјународне снаге ИФОРА, биле задужене да чувају мир у остављену српску имовину као и културно наследје народа. Рушење, пљачке, скрнављења споменика настављају се до данас.

НАПАД НА УСТАШКО УПОРИШТЕ У КЉЕВЦИМА

У Маловану, Кљевачком засеоку, усташки ројник Перо Јурић, командовао је са 16 наорузаних усташа. Усташе су одатле нападале Дабар и друга села, почевши да одводе људе друге националности крајем јула и првих дана августа за време покоља. Усташе су имале стражу код католичке капеле. Како је доста Кљевчана службовала у Јелашиновачком партизанском одреду, већина њих је захтевала да се нападну усташе у Кљевцима, а међу којима је био и Милан Дамјановић. Овај приједлог није био прихваћен, јер је одред имао мало људи да се нападну усташе. На поново инсистирање 25. октобра, група Раде Бркића, на десном крилу и вод Николе Пећанца на љевом крилу, развијени у стрељачки вод, кренули су у напад на усташко упориште у Маловану, а први вод Дрварске чете кренуо је у напад у заселак Тадића. Послије жестоког сукоба усташе су се повукле у доњи део Кљеваца и одмах затражиле помоћ од италијанског гарнизона у Санском Мосту. Приликом повлачења усташа, уједно су позвани хрватски и муслимански народ да се иселе у Врхпоље. Одмах по позиву стигла је чета домобрана, тако да се се јединице под командом Раде Бркића и Николе Пећанца повукле према Дабру и шуми Мирковача. По поновном освајању Кљеваца, избегло хрватско и муслиманско становништво се вратило на своја огњишта. Тада је у кљевачкој школи лоцирана домобранска чета, док су усташе напуштале Малован, плашећи се поновног напада партизана из оближњих шума Мирковаче и Челић косе. Домобранска чета је свако јутро слала групе војника на извиђање на положаје за одбрану села: једну у засеоку Карановића, другу на Смајино брдо и трећу, од око 17 домобрана у кљевачку православну цркву.

ЗАСЕДА У КЉЕВАЧКОЈ ЦРКВИ

Послије успјешног напада партизана на непријатеља 25. октобра, усташе су ради ојачања одбране села од могућих нових партизанских напада довели једну чету домобрана. Српско женско становништво, чије су мужеве побили усташе, остало је у селу и пратило кретање усташа и домобрана и о томе обавјештавало партизане. Ови непријатељи често су упадали у партизанске куће и отимали све до чега су могли доћи. У православној цркви усташе и домобрани уништили су све вриједне ствари и иконе, а на путевима и њивама пуцали су у сваког ко би се појавио. Недалеко од православне цркве становала је Ђуја Мијатовић-Омчикус чији је брат био партизан. Она је редовно обавјештавала партизанску команду о снази и броју усташа и домобрана који су се кретали по Кљевцима, посебно наглашавајући оних 17 домобрана што су преко дана боравили у православној цркви, а ноћу ишли у основну школу на спавање. Партизанска јединица у Дабру донијела је одлуку да се изврши напад на домобране који бораве у православној цркви у Кљевцима и уједно је тражила добровољце бомбаше и јединице које ће их пратити и бити у засједи приликом доласка домобрана у цркву. За бомбаше су се пријавили: Миле Боровница, Јово Мијатовић, Никола Вучковић-Небесило и Илија Цвијетановић. Прије поноћи, када су партизани пришли православној цркви установили су да домобрани нису ту заноћили па су се вратили у Дабар и о томе обавјестили команду која ће након тога донети план за напад. Одлучено је да ће се двојица бомбаша, Миле Боровница и Јово Мијатовић, попети на звоник са бомбама док осталих 10 партизана буду у засједи. Сви учесници су дали заклетву да ће се чувати 2 бомбаша и да их нипокоју цену неће оставити. Под командом Дабарско-кљевачког одреда Милоша Перишића и десетаром Вељком Миљевићем, заузели су бусију у гробљу поред цркве. У засједи су још били Душан Стојковиц, Никола Утјешановић, Душан Добријевић, Симо Перић, Ратко Мрдаљ и Илија Цвијетковић. Те ноћи падала је киша, борци су били потпуно мокри, али се нису покретали изван својих заклона ( крстова изнад гробова). Четвртог новембра око 8 сати ујутро Боровница и Мијатовић су са звоника примјетили да су домобрани кренули према цркви у колони један по један. Било их је укупно 17 и то су јавили команди у засједи. Било је договорено да нико од партизана у засједи не отвара ватру, вец када уђу у цркву да их бомбаши заспу бомбама. Када је 10 домобрана ушло у цркву, слиједећи улазећи чуо је покрет бораца у засједи и викнуо: „Водниче, ево банде!“ Непријатељски војници нису могли ништа да учине јер су их бомбаши били засули бомбама, а група партизана из засједе отворила је ватру, тако да је 10 домобрана на лицу мјеста погинуло, док су 2 врло тешко рањена убрзо преминула. Партизани су покупили плијен: 10 пушака, 1 пушкомитраљез и 2000 метака и 5 бомби. У периоду од 1941. до 1944. године, а највише после ослобођења Санског Моста 20. октобра 1944. године у Кљевцима је било сукоба између усташа и партизана и 1942. године. Најжешћи су били пре ослобођења на Бегиној Главици, као и поновни напад усташа на село Кљевце, гдје је запаљено око 200 српских кућа (скоро све) и помоћних зграда и побијено 23 дјеце, жена и стараца. Из овог кратког хронолошког извјештаја од 1941. до 1945. године, јасно се види да је српско становништво једино страдало од усташке (братоубилачке) руке, а не од некакве окупаторске (фашистичке).

КЉЕВАЧКИ БОРЦИ ПОГИНУЛИ У НОБ-и

На основу статистичких података, поред српских цивилних жртава страдалих током рата, погинуло је и 17 војника (партизана) из Кљеваца. До завршетка рата 15. маја 1945. у Кљевцима је било 120 бораца. 23 борца су носиоци споменице од 1941. године у Кљевцима.

КЉЕВЦИ ОД 1945. ДО 1995. ГОДИНЕ

Након ослобођења Санског Моста и Кљеваца, сво избјегло и преживјело становништво се вратило на своју горевину, започевши нови живот уз узајамну подршку свог народа. Животни стандард у овим крајевима био је веома низак, па су људи одмах почели да се боре за најнеопходније. Од тог времена, па све до 70-тих година XX века, становници Кљеваца живјели су у највећој слози, јединству и заједништву, јер их је на то натјерала животна биједа. Након завршетка рата, нова комунистичка власт уводи добравољни прилог који сваки становник мора дати држави. Ни Кљевци нису били изузетак тако да су на крају године сви давали, по величини пољопривредног земљишта, 200-300 кг пшенице, ако се бавио сточарством морао је дати држави домаћу животињу ( теле,краву,овцу ). У случају да неко није имао ни то, онда је бесплатно морао да ради у надници за државу пуних 15-30 дана. Драгим речима, онај ко је ослободио земљу, био је дужан да је поново изгради. Иако је држава била неправедна, напаћени народ је храбро подносио све услове, јер се надао бољем животу, што ће и касније да доживи. Сви кљевачки борци уживали су повластице које им је давала нова власт, тако да су борци попут Јове Папрића. Луке Мудринића и Николе Вучковића-Небесила на основу Владе СФРЈ, добили куће од фолксдојчера у Војводини (Футогу) и ту су започели нови живот, а касније ће и њихова родбина почети да насељава ове крајеве. Други дио бораца се школовао како у војним тако и у милицијским школама за будуће кадрове при вршењу власти у новој држави. Генерације од 1925. -1935. године су углавном остале у Босни бавећи се пољопривредом, земљорадњом и занатством. Након што се на рачун осталих република интензивира развој Републике Словеније, скоро сво радно способно кљевачко становништво одлази на рад у Словенију, од којих неки остају за стално да живе у Словенији. Током 60-тих и 70-тих година јавила се потреба за радном снагом и у западноеропским земљама и више од половине Кљевчана одлази на запад. Такође су били отворени течајеви за зидаре, тесаре, столаре, вариоце и остале.

ШКОЛА У КЉЕВЦИМА И ЖИВОТ КЉЕВАЧКОГ СТАНОВНИШТВА

У периоду од 1945. до 1955.године у Кљевцима је нагло повећан наталитет код Срба и муслимана. Скоро свако домаћинство имало је најмање четворо новорођене дјеце,а било је и домаћинстава од по 6 ,7,8 и 9 дјеце. За 9 дјете лично је кумовао предсједник Републике Југославије Јосип Броз-Тито. Тито је кумовао Ерак Петру кад је добио 9 дјете (8 кћери и једног сина), Митру Мијатовићу који је имао тринаесторо деце (девет синова), Ђури Кесићу за дванаесторо деце (шест синова). Сва дјеца родјена послије другог свјетског рата у Кљевцима добро се сјећају када су њихови очеви, сваког првог у мјесецу долазили својим кућама, а основни задатак им је био да измире обавезе према земљорадничкој задрузи, а ако би им остао „који динар“, онда су морали да испуњавају и остале обавезе. Када је Земљорадничка задруга била код Радића куће тј. у Тодорановом воћу, у њој је радио Бошко Кецман. Он је био приморан да основне животне намирнице даје на вересију да би народ, а поготово дјеца могла да преживе. Послије пресељења школе у нови Дом културе, који је изграђен 60-тих година, и задруга-трговина се премешта у нове просторије. И у новим просторијама гдје је радио Милан Војин такође из Кљеваца ситуација је иста. Ту кљевачки Словенци долазе да измире своје обавезе.

Поред наведених кљевачких трговаца, као приправници, а касније као нови трговци радили су : Јован Ћосић (Јоја), Ђурица Миљатовић и Даница Мијатовић, док је Душан Утјешановић радио у Томини, а Свето Добријевић у Врхпољу. Школа изграђена 1932. године поштеђена је рушења током другог свјетског рата. Све генерације почев од 1946. године похађале су осмогодишњу школу која је имала велику и малу матуру. Поново је у народу завладало братство и јединство и то се огледало у свим сферама живота. Током 60-тих и 70-тих година 7 и 8 разред су измештени у Томину и Сански Мост. Касније се смањио број ђака, тако да је до 1995. године школа једва имала 4 разреда. Од учитеља остаће запамћени: Лазо Опарница, Даљевић Славко, Мара Мијатовић, Богдан Милинковић, Ђуро и Душанка Мијатовић, Милан и Љубица Егеља, Мухамед Бошковић и Ивица Бановић који предавали ђацима српске, муслиманске и хрватске националности. Интерсантан је овај последњи, иначе Хрват, који је у исто време био члан тадашњег СКЈ али и активан члан новоусташког покрета који се у то време као Маспок појављује у Хрватској у највишем руководству (Савка Дапчевић-Кучар, Мика Трипало, Драгутин Харамија …). Када се открило да је учитељ Ивица био усташки настројен, пошто је ипак имао мало и части и савести, напушта село и одлази у Хрватску.

ИСЕЉАВАЊЕ ЈЕДНОГ ДЕЛА КЉЕВЧАНА

Због тешког сеоског живота и ниског стандарда највећи број мушкараца одлази за послом у Сански Мост, Бања Луку, Сарајево, Србију, Хрватску и Словенију, док жене са дјецом и старији људи остају не желећи и не могавши да напусте свој родни крај. Након завршеног школовања или привременог рада многи се враћају у село и ту подижу куће. Тако је било све до октобра 1995.године.

КУЋЕ И ОКУЋНИЦЕ

кљевци9По завршетку рата Кљевчани су претежно имали куће „шеперуше“ или од брвана и свака је имала двије а највише три просторије. Без обзира на такве услове живот је био весео, пун занимљивих догађаја који су се препричавали на сеоским окупљањима и дружењима – прелима. Седамдесетих година прошлог вијека Кљевчани запослени у Словенији и западноевропским земаљама почели су грађење већих кућа као и појата за смјештај кошеног сијена, колница за смјештај дрва, свињаца и кокошињаца и осталих грађевина за потребе домаћинства од квалитетних грађевинских материјала, цигли, блокова, црепа, армираног бетона …

Прву кућу од таквог материјала у Кљевцима направили су браћа Дане, Миле и Мирко Бајић на очевини у засеоку „Загреб“, да би после њих почели и остали. Доласком струје у Кљевце 1968.године квалитет живота становништва се мења на боље, исељавање престаје а народ живи у уверењу да влада чувена послератна парола братство-јединство. Српски живаљ заборавља ратне злочине и зверства својих комшија и „браће“ муслимана и хрвата а они се понашају као да то и није никад било или да је то урадио неко други, неки „фашистички окупатор“.

ОДЕЋА, ЖЕНИДБА И УДАЈА КЉЕВАЧКИХ МОМАКА И ДЕВОЈАКА

Након завршетка Другог светског рата а поготову између 50-тих и 70-тих година материјал за израду одјеће је претежно била конопља. Конопља се прво засије, а затим се од краја јула до половине августа чупа и односи на Сану код „Рогновца“, ставља се у воду да буде 3-4 недеље (кисељење) да би се потом извадила и сушила. Након сушења конопља иде на „ступу“ да би се ступањем добила влакна, која се касније путем справе „гаргеше“ доводе у стање у ком могу да се преду. Након тога се стављају у ормаре и чека се зима да би се на прелима прела влакна, дружило, пјевало и, пошто су ту били присутни и момци, јавиле и прве љубави. Оваква дружења су трајала цијелу ноћ, а домаћица је била обавезна да прељама сервира вечеру ( гра /пасуљ/, лијевача, пита и колачи ). После вечере прело се али и певало и играло и до раних јутарњих часова.

Осим конопље на прелима се прела и вуна и кетан (лан). Цуре су касније на разбоју ткале и на разне начине шарале платно од чега су се израђивале торбе, разни покривачи (биљци), чарапе, џемпери, везене сукње … Већина те робе коју је дјевојка спремала постајала би њено рухо – руво (мираз) приликом удаје. Доласком у ђувегијину кућу „млада“ би даривала најмилије и најдраже сватове почев од свекра, свекрве и кумова. Дјевојачко руво је одношено у ручно прављеном дрвеном ковчегу уз песму и весеље сватова. У то време на свадбе, осим родбине, су посебно позивани богатији Кљевчани, а сматрао се богатим онај ко је имао запрежна кола и коње, ко је имао доста земље, а радо су позивани и службеници из општине, милиционери, свештеници… Приликом свадбе обавезно су организоване запрежне трке, а као вишеструки победници у сећању су остали Никола Радић и Миле Мијатовић. Никола Радић данас живи у Футогу и има 82 године. У сјећању су му још увек живе слике дјетињства, момковања, страдања у рату, обичаја а нарочито вештина за обраду дрвета тако да се он и сада бави израдом рукотворина – макета објеката, алата, разног суђа и намјештаја тако да је Никола направио: макету Кљевачке цркве, дрвене кућице, наћве (где су жене мијесиле кру, погачу, питу …), воловска и коњска кола, плуг, бешику (колевку), двојнице …

ЦЕСТЕ, СТРУЈА И ВОДОВОД

Кљевчани, као и већина становника свих места куда је пролазила пруга уског колосјека од Приједора до Личке калдрме нису ни мало били задовољни са првим наговештајима о укидању те пруге. Скоро свуда је то била најсигурнија веза са градом, са лекарима, са школама и осталим установама. Пруга је била добро одржавана, возови су редовно саобраћали. Народ се и орјентисао у времену према проласку одређеног воза. Народ је волео свог Ћиру.

Текст преузет са адресе: http://skd-kljevci.com/istorija?page=0,7

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.