Аутор: Мишо Вујовић
Мукло је доба ноћи. Глуво и тихо као пред судар две војске решене да униште једна другу. Та језива тишина ником није савезник. Чак ни концентрацији тупа бешумност не прија. Пребирам по сећањима, ратне бележнице сам негде затурио. А и шта ће ми. Оно што је битно човек запамти за сва времена. Мисли куљају, свашта се ту накупило за ово мало година и доста пређених километара. Једино ме чика Паркинс подсећа да се и мозак амортизовао. Али сећања су као плима и осека. Навиру и нестају у таласима. А живот је као морска пена. Бела, густо пенушава вода остаје у неколико трептаја и нестаје у трену у бескрајном плаветнилу неукротиве снаге воде која се никаквим силом не да обуздати. Тако је са пеном живота. Све је у трену прошлост. Већ изговорена реч постаје њен део. Мозак рационализује тренутак, душа се опире да прихвати сурову дефиницију пролазности. А сви смо путници, већина залудни, ретки заслужни.
“Када ћемо за Херцеговину?”, одзвањају ми у глави речи Новице Гушића, мог искреног пријатеља, људске громаде. Осећам се празно, као када је отишао Радомир.
Ако имаш три пријатеља ти си пребогат човек. Са два си богат, са једним испуњен, говорио је ђед Богдан.
“ Кад’ кажеш?”, одговарао сам.
“ За Ђурђевдан, хајдучки састанак”, уз сетни смешак би узвратио Гуле, војник, ратник, командант, човек пре свега. Редак, господствен, официр строгог држања, али меког срца.
И ето пре ђурђевдана, крсне славе породице Гушић спремамо се за Невесиње, да на починак испратимо Ђенерала, како су га звали његови борци.
А био им је и мајка и отаџбина, отац и командант, заштитник и судија.
Оличење отмености и војничке части. Предводио их је као породицу смело и часно. Вођен само једном идејом:
“ С’ својим народом и Божјим благословом”!
А истина је одувек самоубилачко оружје. Данас нарочито!
Сећам се сусрета са шефом војне посматрачке мисије, холандским генералом у канцеларији Новице Гушића у Невесињу. Питао сам га зашто прећуткују злочине над Србима:
“ Истина је као фотографија на сунцу. Брзо избледи или се потпуно изобличи док стигне на одредиште. Ми се трудимо да пошаљемо што оригиналнију слику са терена, али до крајње адресе она се деформише до непрепознатљивости”, одговорио ми је шеф белих униформи.
Новица Гушић се борио са разним искушењима. За једне је био непознаница, за друге титов официр. Знао је да је рат плодно тло кукавицама, лихварима, сецикесама и патолошким личностима. Без разлике на веру и нацију. Таквима је одговарало расуло и анархија. Већ у старту су покушали да га ликвидирају. Смрт је избегао захваљујући будности и храбрости својих сарадника.
А није било лако од репова војске у расулу, обезглављене и поцепане ЈНА, без доктрине и стратегије, састављене од дезорјентисаних невољника и дезертера, насилно мобилисаних резервиста, издајника у самом врху командовања,створити једну од најбољих бригада у саставу Војске Републике Српске.
Новица Гушић није остављао људе равнодушним, чињенице недореченим, став недефинисаним, мисли двосмисленим…
Говорио је гласно у очи и редову и генералу. Без лажне наде и украсне машнице. Бритко одсечно – војнички. Са мало речи, без великих реторичких тирада, својствених виолентном духу Херцеговине, знао да каже много.
За разлику од већине, никада није правио компромисе са истином. Ни у примисли му није падало на памет да тргује са судбином свога народа.
“Гледам вас у очи и немам вам ништа ново рећи у шта се за Митровдан нисте уверили. Херцеговина се брани од Зијемаља, Подвележја, Врањевића,Шћепан крста…
Ако ми задријемамо српска Херцеговина ће заувек бити успавана. До Дубровника се не би зауставили да смо ми поклекли”, говорио је својим борцима после те историјске битке за Митровдан деведесет друге.
“ Још смо на истим линијама, професоре. Поручите онима што тргују српском несрећом да је Херцеговина одбрањена и да више не пазаре са нашим животима”, одбрусио је потпредседнику РС Николи Кољевићу дан након сламања муслиманско – хрватске офанзиве.
Док смо се враћали са Врањевића према Пријеким грмима, нагло се окренуо са предњег седишта:
“ Недефинисани циљеви рата воде у катастрофу. Када војска говори политика ћути. Политика приговара само када војска каже своје. Запамти ако под хитно не одредимо ратну стратегију сами себе ћемо поразити”, рекао ми је пророчански Новица Гушић, док ме је Боро Глоговац испитивачки посматрао.
Новица Гушић се ником није додворавао. Избегавао је испразна реферисања и састанчења по Главним штабу. Увек је давао предност својим официрима. Појединци су то поверења изиграли:
“ Зашто није дошао Гуле?, питао је Младић начелника штаба Невесињске бригаде.
“ Изгледа да је синоћ мало заглавио”, одговорио је абехајац човек који није разликовао Авакс од анекса.
Гуле се није обазирао на ситне пакости, али је упозоравао свог пријатеља из класе, генерала Ратка Младића да буде опрезнији:
“ Лажу те команданте!”, био је изричит, уносећи му се у лице, стрељајући га продорним погледом, тог лета у касарни у Калиновику.
“Чисти редове српских официра, каријериста и калкуланата. Доћи ће ти главе, жалосна ти мајка”, био је неумољив.
“ Слушајте пуковниче, операција коју видимо судбиносна је за решавање рата у Босни и Херцеговини”, покушао је да се умеша генерал задужен за морал и верска питања, бивши идеолог комунистичке партије у ЈНА у члан ЦК КПЈ.
“ Теби се не обраћам, од таквих решења нас све боли глава, већ генералу Младићу, ошинуо га је погледом и наставио, “моји људи већ скоро две године гледају са брда своја спаљена имања у питају се зашто се не спустимо у долину Неретве. Зашто сада док се међусобно туку из игре не избацимо једног непријатеља”, наставио је Гушић.
“ Полако класо”, смиривао га је генерал Младић.
“ Сада је прилика да за сва времена решимо питање етничких граница на овим просторима,да потомцима у наслеђе не остављамо хаос и погибију. Историја нам неће опростити…”, био је неумољив командант Невесињске бригаде.
И нису га послушали. Чистили су редове српских официра као и у свим ратовима. Њега су, пензионисали као и Жућу, ( Војводу Мишића) и многе друге које ће народ позлатити.
На крају је и Ратко Младић “очишћен” и депортован у Хаг.
“ Да су ме слушао не би данас боравио у Хагу”, рекао му је Гушић приликом последњег телефонског разговора за Митровдан прошле године.
Нису га послушали ни када је тражио да се заибиђе Требјешко брдо, и директно пресецањем изађе преко Дубишта на Дрину уз подршку Фочака на левом боку. Када се након три недеље прибегло тој стратегији већ је свет дигао авионе изнад Горажда. Да је та акција успела Сребреница би остала изолована енклава још безначајнија него што је била.
У Дујмовићима испод Бјелашнице су нас сместили у кућу неког имама офарбану у зеленој боји. Чак и притке за пасуљ у башти обијили су у зелено. Новица је спавао у војном пуху. У први сумрак до командног места долази Спасо Капор звани Чиф из јединице војводе Рада Радовића:
“ Команданте не опалисмо метка а ваћ се измешасмо са њима,”, смејући се рече Чиф.
“ Ако ниси попио неку нешто се побркао, мој добри Ћифа”, одговори грохотом се смејући Гуле.
“ Не Бога ми. Ево стигли нам Крајишници. Све Омери, Есади, Сафети…Питам Рада јесу ли ови са нама или против нас”, слежући раменима додаје Чиф.
“ И то су наша браћа Ћифа. Иста је то крв али је несрећа различита”, сада већ озбиљним гласом рече командат.
На левој страни по ивици шуме залегли Гачани. Сумрак лагано прави сенке, мрак шуму чини још гушћом.
“ Ооо Јоване..”, прилими се са друге стране.
“ Јеси ли то ти мајку ти четничку..?”
“ Јесам Омере, јесам. Мајку ти нећу дирати није крива што је родила будалу..”, узвраћа Јован.
“ Сада ће да запевају”, каже Гуле.
“ Гледао сам са Изгори Фазлагића Кула гори”, заори се са наше стране.
“ Ој гатачко поље меко оремо те попријеко”,отпева Омер и дружина.
На десном боку заштекта митраљез. Ехо се шири падином.
“ Не пуцај будало, није свадба”, препознах храпави глас Дулета Шекуларца.
Тих деведесетих задесили смо се у српској Подгорици. Таква је у то време била. У бару хотела Црна Гора. Домаћин Ацо Војводић, подгорички боем и мераклија чинио је све да нас што боље угости. Музика родољубиве песме подгоричких тамбураша, туре пића са околних столова, грљење са командантом…
У једном тренутку ћутићи се окренуо према мени гурнувши ми у крило свој колт магнум 357.
“ Устај крећемо”, гласила је команда.
“ Резервисао сам собе, команданте”, покушао је да објасни Ацо.
“ Полази”, показао је главом према вратима, репетирајући хеклер.
Кренуо је корак испред, дајући ми знак да идем иза. Пели смо се из сутерена у тишини. На рецепцији се чуо жагор. Не великом сату изнад пулта стајало је три и петнаест. На вратима у борбеном поретку шест или седам крупних људи нимало безазленог држања. Сви обучени у тегет мантиле до чланака. Испод се назиру дуге цеви. Сцена као из филма “Бирмингемска банда”.
Настаје тајац. Гуле савија руку у лакту. Сада је хеклер уперен у незнанце распоређене од врата до рецепције. За нама се креће и остатак присутних гости.
Људи у тегет мантилима се размичу, пролазимо као кроз шпалир. Ацо нас вози до Гулетовог мерцедеса млађег само три године од мене. Возимо се ћутећи. Гуле пуши, ја чистим залеђену шофершајбну, ћутимо. Марко је натоварио пун гепек кромпира због задње вуче.
На Црквинама се заледи нафта. Палимо картонске кутије испод резервоара.
“ Ко беху ови?,”питам дувајући у шаке од хладноће.
“ Не знам жалосна им мајка, али ме нешто опоменуло да треба да кренемо”, промрмљао је уз загонетан осмех.
А знао је више од многих. Оно што је говорио рекао је гласно. Своју муку је закопао дубоку и никада нико тај јаук није чуо. Ни када се од своје верне Косе опраштао и када је своју кћерку Гордану испратио на вечни починак стегао би срце стојећи као камени споменик гологлав, стамен и пркосан. Такав је био наш Гуле.
