Јелена је била супруга краља Стефана Дабише Котроманића(1391-1395), а поријеклом из старе великашке породице Николића из Хума, који су били у сродству са Немањићима преко породичне гране кнеза Мирослава. Њено народно тј. име које је добила на рођењу било је Груба. Након смрти свога супруга Дабише насљедила га је на краљевском трону, постајући тако прва и једина жена која је држала краљевску власт у некој од српских држава у средњем вијеку. Титула краљице Јелене гласила је: „госпођа кира Јелена, Божијом вољом краљица Србима, Босне, Приморја и Западних страна, и к томе“.
Односи са Дубровником, најважнијим спољним трговинским партнером босанске државе, за вријеме њене владавине били су прилично добри, а Дубровчани су Јелени исплаћивали Српски доходак. Доходак српски био је годишњи трибут од 2000 перпера који су Дубровчани плаћали Српској држави за слободну трговину. Митровдан се усталио као рок исплате. Након што је Твртко насљедио српски престо 1377. године, од тада је доходак исплаћиван Котроманићима.
Дио повеље краљице Јелене упућене Дубровчанима о укидању царине 16. мај 1397:
„Јер ми. госпођа кира Јелена, Божијом вољом краљица Србима, Босне, Приморја и Западних страна, и к томе, пошто сазнадосмо и нађосмо да испрва нису ни постојале царине на горе споменутим местима, одлучисмо и заповедисмо да не буде ниједне царине испред Стона на Маслини и на Сланом, од сада и до века, јер их ни раније није било. И сада све горе написано ко год да погази, нека је проклет од Оца и Сина и Светога духа, Богородице, анђела и арханђела и свих светих, и да му буде ускраћена вера и анђео у самртни час, и да буде предат у руке ђаволове, у пакао, на Великоме суду попут Јуде Искариотског. “
Иако је заузимала највише владарско мјесто у држави Котроманића, била је све само не самосталан владар. Наиме, на мјесто владара босанске државе дошла је вољом крупне домаће властеле, која је у недостатку бољег избора крунисала Јелену краљевском круном, и тако онемогућила Жигмунду Луксембуршком, који се позивао на уговор са краљем Дабишом по којем је био његов насљедник, да дође на власт у босанској држави.
Док је крупнија босанска властела исказивала непријатељство према Жигмунду, с друге стране ситнија властела жељела је видјети Луксембуршког на трону Котроманића. Рачунајући на њихову подршку, Жигмунд је припремио војску за упад у босанску државу, али пошто су краљица Јелена и крупна властела били јединствени у супростављању страном претеденту, Жигмунд је увидјевши да нема довољно снага за рат одустао од похода чекајући бољу прилику која неће никад доћи.
У вријеме краљице Јелене долази до још већег осамостаљења великих господских породица, па Јелена битније одлуке за државу мора да доноси „савјетом са богомдарованим велможама властеле краљевства ми русага босанског“. И док је та властела сложно одбијала претензије Жигмунда, с друге стране између себе је била на ратној нози. У борби за престиж, посједе и утицај босански великаши водили су локалне сукобе, склапали савезе, позивале турске чете у помоћ, итд. Све то још више је слабило одбрамбену моћ босанске државе, и показало да је унутрашња неслога крупне властеле и владара било проклетство које је пратило све српске државе у XV вијеку.
Краљици Јелени запријетила је опасност од побуне, када је у првој половини 1396. године, један непознати претедент на круну Котроманића, за којега се не зна ни ко је, ни одакле је дошао (претпоставља се да је неки великаш из Славоније), покушао да преотме круну, али у томе није имао успјеха. Босанској властели свакако је више одговарала слабашна Јелена него неко јачи и одлучнији на трону Котроманића, а након што је преживјела покушај да је свргну с власти, Јелена више није могла о ничему самостално да одлучује. Босанска властела почела је присвајати и нека владарска права, као што је убирање прихода од царине.
Турска војска 1397. године извршила је до тада, највећи упад у босанску државу, користећи унутрашње сукобе, а постоји могућност да је Турке позвао неко од босанске властеле. Као турски вазал, у војсци која је провалила у босанску државу, налазио се и Стефан Лазаревић са својим трупама. Ипак, због временских неприлика ова најезда Турака није успјела, а Константин Филозоф је о разлогу тога неуспјеха записао: „Тада је био снег толики, како нам причају древни старци, да када су секли дрва и по вртовима палили ватре, када се огањ разгорео, толико је доле пропадао да они који су при (огњу) (били) далеко јару осећаху, а нису му се смели (приближити). Због ове зиме мало (ко) од војника и заробљеника врати се својим завичајима“.
Краљица Јелена многобројне унутрашње и спољашње притиске није могла још дуго да издржи. Након што је пребродила опасност од Жигмунда, затим непознатог претедента на престо, и на крају турске чете, није се могла одупрети вољи најкрупнијих домаћих великаша: Хрвоју Вукчићу, Сандаљу Хранићу и Павлу Раденовићу, који су на власт 1398. године довели Стефана Остоју.
Након што се повукла са трона, Јелена се и даље називала краљицом, али уз додатак свога народног имена Груба, и мада се након тога у историјским изворима спомиње још неколико пута, она више није имала никаквог утицаја у држави.
Литература: А. Ивић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991; Д. Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997; Ж. Фајфрић, Котроманићи, Београд 2000.
АУТОР: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/kraljica-jelena-gruba-kotromanic-%2813951398%29-/o185
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.