КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ТВРТКА I КОТРОМАНИЋА И УЗИМАЊЕ КРАЉЕВСКОГ ГРБА

МАНАСТИР МИЛЕШЕВА

Као праунук краља Стефана Драгутина, који је од 1284-1316 владао Усором и Соли (данашњом сјеверном Босном) након нестанка династије Немањића, Твртко је дошао на српски престо. Послије територијалног ширења своје државе, Твртко је има један дио првобитних Немањиних земаља, манастир Милешево са гробом српског просветитеља св. Саве, и крвно сродство са Немањићима. Српска црква је св. Сави приписивала у заслугу уздизање српске државе у ранг краљевине, а први српски писани родослов настао је пред крунусање Твртка круном Немањића, чиме се настојала истаћи веза између Твртка и Немањића. У то вријеме забиљежено је и схватање, да је св. Сава сматран као нека врста вечитог небеског чувара краљевства лозе Немањића, а Твртко који Немањиће назива својим „прародитељима“ насљеђујући њихове традиције, неби имао светијег мјеста за своје крунисање до Савиног гроба. Све ово му је дало легитимитет да наслиједи српски прести и крунише се за краља 1377. године.

Краљ Твртко I Котроманић, након свога крунисања за краља Срба, своје краљевање обиљежио је и ковањем златног новца, а за сада је то једини познати златни новац српског средњег вијека. Твртков златник пронађен је у тврђави Милешевац, изнад манастира Милешева. Златник је пронађен поптуно нов, као да је тек из ковнице изашао, што значи да је вјероватно кован на том мјесту, и такође, да је кован у част Твртковог крунисања круном Немањића.

ТВРЂАВА МИЛЕШЕВАЦ

Твртко се крунисао „сугобим вијенцем“ што значи двоструким вијенцем односно круном, рашком и босанском. Својим крунисањем, он је улазио, с пуним сјајем, у традиције Немањића, крунисао се као они, узео владарско име Стефан и заузео према православној цркви став какав је био традиционалан у кући Немањића. По тој традицији, која је налагала да се српски краљеви крунишу на дан неког значајног хришћанског празника, и Твртко се  крунисао на Митровдан.

Након крунисања Твртко се у својој титули назива краљ Србљем, Босне , Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим. Стављао је дакле своју нову титулу на прво мјесто, за разлику од нпр. Душана, који у својој царској титули на првом мјесту оставља Србље јер  је осјетио потребу да ту страну, узурпирану титулу донекле  србизира, проглашавајући се у првом реду за цара Србљем.

Краљу Твртку се 1390. године  покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник, и острва Брач, Хвар и Корчул. Након што је завладао већим дијелом Далмације и Хрватске, у својој титули од 1390-1391 наводи и Далмацију и Хрватску.

Између Босанаца и Рашана није постојала она етничка разлика, која је дјелила Србе од Грка, те с тога Твртко није имао разлога да потискује у позадину нову титулу и да истиче Босну на првом мјесту. Другачије речено, владару Срба или „српске земље“ од давнина припада легитимно право да носи краљевско достојанство и краљевску круну.

Након крунисања за краља Стефан Твртко на грб Котроманића ставља кринове (љиљане), као симбол краљевске власти дате од Бога. Прије чина крунисања на грбу Котроманића није било кринова. Нема сумње да су кринови преузети из Рашке након крунисања Твртка круном Немањића, јер је краљевска круна Немањића била љиљанова круна, а такође и на њиховом новцу, фрескама, црквама и манастирима, налазе се прикази љиљана. На фресци из цркве св. Димитрија у Пећкој патријаршији, на којој су приказани цар Душан, његов син Урош и св. Сава, краљевска круна на глави Уроша јесте љиљанова круна.

Извори: Раде Михаљчић, Повеља краља Стефана Твртка I Котроманића кнезу и војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу, Стари српски архив, 1, Београд, 2002.

Литература: М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд, 2011; М. Динић, Душанова царска титула у очима савременика, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд, 1951; М. Динић, Из српске историје средњег века, Београд, 2003; Н. Радојчић, Обред крунисања босанског краља Твртка I, Београд, 1948; С. Станојевић, Сви српски владари, Београд, 1989, 43.

АУТОР: Борис Радаковић