Два дана приjе и пет дана послиjе масовног покоља српског становништва у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац, усташки кољачи су на наjбруталниjи начин уморили на стотине невиних Срба у Пискавици и Ивањскоj (данашње Поткозарjе, пр. а.), код Бање Луке.
Како jе у предговору књиге Лазара Лукаjића „Фратри и усташе кољу“ написао професор Предраг – Гуго Лазаревић, оваj злочин геноцида извршен jе 5. и 12. фебруара 1942. године.
За покољ од 7. фебруара Лукаjић наводи да jе био акт програмиране промjене демографске структуре у Бањоj Луци и њеноj околини, те да jе као такав припремљен у сарадњи с одредом Павелићеве личне гарде, док су покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године починиле усташе с овог подручjа, као наводну одмазду за партизанске диверзиjе на прузи Бања Лука – Приjедор.
Лазаревић у наставку предговора подсjећа да jе покоље у Пискавици и Ивањскоj партизанска власт прећутала, вjероватно да би избjегла сусрет са истином да су послиjе сваке партизанске диверзиjе кажњавани искључиво Срби, а не и припадници друга два народа коjа су у то вриjеме такође живjела на овим просторима. За разлику од звjерско уморених у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, земни остаци убиjених Срба у Пискавици и Ивањскоj нису сахрањени у заjедничку костурницу, већ су углавном остављени да почиваjу по сеоским двориштима, гдjе су их преживjели, послиjе покоља, сахранили. Неким су потомци на тим мjестима подигли надгробне споменике, док се хумке других jош jедва назиру.
У поменутоj књизи Лукаjић поред осталог наводи и свjедочења поjединаца о покољу у Пискавици. Тако су преживели Срби свjедочили да су 5. фебруара чули долазак воза у Шушњарицу и шкрипу вагона у тоj станици. Управо до те станице усташе су редовно контролисале и чувале жељезничку пругу између Бање Луке и Приjедора. Даље одатле према Приjедору партизани су скоро сваке ноћи рушили пругу и тако онемогућавали жељезнички саобраћаj између та два града, коjе су држале усташе. Повремено су усташе и домобрани у већем броjу обезбjеђивали ту пругу и поправке на њоj.
Зато су Срби, коjи су 5. фебруара уочили долазак воза и усташа у Шушњарицу, мислили да они и тога jутра долазе ради обезбjеђивања и оправке пруге. Ниjе нико помишљао на масовна убиства, нити се ко склањао пред усташама, jер до тада ниjе било масовних убистава невиног, мирног сеоског становништва у том краjу. Склањали су се само одрасли мушкарци. Тако су Срби масовно страдали због изненађења. За вриjеме кратких упада у село усташе су извршиле покоље у пискавичким засеоцима Ђуђићи, Шутиловићи и Поповићи, коjи се налазе с десне стране пруге из правца Бање Луке, и у Шушњарима, Милошевићима и у ивањском засеоку Милаковићима, коjи се налазе с лиjеве стране.
Сви засеоци су близу пруге и близу међу собом. И сви су близу жељезничким станицама у Ивањскоj и Пискавици.
Главни кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, и у цивилним одиjелима и у воjничким униформама. То су били сељаци, католици, коjи су познавали сусjедну Пискавицу. Познавали су све домаћине у Пискавици и сву њихову чељад, њихове куће, помоћне просториjе, котаре, путеве, увале, потоке и шумарке између кућа и око њих. Ту су одрасли заjедно с комшиjама Србима. Те усташе из Ивањске наводиле су Ниjемце, домобране и усташе са стране на српске куће као што пси трагачи наводе ловце на дивљач.
Према казивању свjедока, те усташе су претежно били одрасли, средовjечни, па и стариjи људи. Они су с лакоћом, брзо и лакше од паса трагача, стизали, сами или с домобранима и Ниjемцима, до српских кућа.
Главни кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, и у цивилним одиjелима и у воjничким униформама.
Често су по имену звали Србина домаћина да изађе из куће и изведе своjу чељад пред кућу, тобоже ради контроле, а онда их ту убиjали и масакрирали. Преживели свjедоци памте поjединачно комшиjе усташе из Ивањске коjе су убиjале њихове породице и пљачкали њихову имовину, као што се види из њихових казивања у Лукаjићевоj књизи.
Тако, на примjер, Дражо Милаковић (1927) каже:
– Нису Милаковиће поклале усташе из Загорjа, Славониjе, нити Међумурjа, већ комшиjе из Ивањске, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине и други, с коjим смо, до тог рата, живjели у некоj врсти слоге. Говориле су нам прве комшиjе Хрвати, одмах преко потока, да они знаjу да смо ми мирни и лоjални њиховоj НДХ, да ће нас они, ако и буде стани-пани, заштитити – цитат jе из текста коjи jе у бањолучким „Независним новинама“ у броjу од 6. до 12. маjа 1998. године обjавио Јован Бабић.
Међутим, оно што су пропустили да ураде званични државни органи, поjедини људи из Поткозарjа, односно борци Народноослободилачке борбе 1941-1945, jесте то да су тек 1972. године почели да прикупљаjу податке о покланим Србима у Пискавици у фебруару 1942. године. Наjупорниjи међу таквим био jе пуковник у пензиjи Михаjло Стоjаковић, рођен у Омарскоj 1923. године, и Раде Кевић, такође резервни официр, рођен 1925. године у Пискавици, оба првоборци. Они су 1972. године, као воjни пензионери, живjели у Новом Саду и неуморно су непосредно и преко Савеза бораца у Пискавици прикупили нешто података о покољима 5. и 12. фебруара и направили непотпуне спискове настрадалих.
Оно што су пропустили да ураде званични државни органи, поjедини људи из Поткозарjа, односно борци Народноослободилачке борбе 1941-1945, jесте то да су тек 1972. године почели да прикупљаjу податке о покланим Србима у Пискавици у фебруару 1942. године.
Кевић jе 5. марта 1972. године у име СУБНОР у Пискавици упутио писмо активистима у Пискавици коjим тражи да се у што краћем року прикупи тачан броj жртава коjе су пале у току НОР и да им се подигне достоjанствен споменик у Пискавици.
На основу тих првих спискова и изjава свjедока 1972. идентификована су имена и презимена 103 жртве фебруарског покоља. Михаjло Стоjаковић jе истовремено забиљежио неколико изjава тада jош живих свjедока покоља, као што су Никола, Душанка и Љубомир Ђуђић и Драгица Милаковић.
Пише Радован ЈОВИЋ
Текст преузет са адресе: http://jadovno.com/krvavi-ustaski-pir-u-piskavici/#.VrDuFtLhAdV
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.