краљ Милан и краљица Наталија са сином Александрим
Добровољце са Дрине предводио Ђура Јовановић, брат песника Змаја. Стана Ковачевић из Босне пошла у рат са супругом Стеваном
Аутор: Слободан Бранковић
БАТАЉОН (легија) кнегиње Наталије био је састављен од српских добровољаца из Угарске и београдских трговачких и занатлијских калфи и слугу. Међу њима је било обућара, кројача, пиљара, слагача… Војно језгро чинили су српски добровољци из Аустро-Угарске, а бројно стање мењало се од 230 до 500 људи.
Батаљон је стигао из Београда у Делиград 6. августа. Добровољци нису имали шињеле, а пошто су ноћи и усред лета биле хладне, појединци су се жалили да су се кочили од хладноће.
Ова добровољачка јединица, називана и легијом, била је формирана о трошку кнегиње Наталије Обреновић. Први командант био је капетан Ђуро Шаринић. Пореклом Личанин, учествовао је као аустријски официр у ратовима у Италији и Пруској. Борио се и у грчком устанку на Криту 1868. и у Бокељском устанку 1869. Једно време је био припадник француске и руске војске. Устаницима у Босни придружио се 1875, а у лето 1876. године предводио је добровољце на Морави.
Добровољце с Дрине повео је на Мораву Ђура Јовановић, брат песника Јована Јовановића Змаја. Ђура се истакао у дотадашњим борбама. Михаило Радуловић је повео 248 црногорских добровољаца. У наредби, послатој депешом 3. септембра, тражена су хитно бар још два батаљона добровољаца.
Српски добровољци из Босне нису желели да се удаљавају од Дрине, далеко од својих кућа и породица избеглих у западну Србију. После једног дана марша, контингент добровољаца се на путу за Моравски фронт растурио. Зато је било неопходно да се после два дана пошаље око 190 изабраних војника, које су предводили добровољце из Босне. Било је укупно око 1.600 добровољаца, а током борби на Моравском фронту погинуло их је или рањено око 1.250.
Стана Ковачевић, родом из села Црноводе у Босни, удата за Стевана Ковачевића, пошла је у рат 1876. заједно са „својим човеком“. Жена у униформи, с оружјем у рукама, да ратује на фронту против османских војника, то није било уобичајено, нити прихватљиво за српско ратоводство. Стана се зато прерушила у мушкарца, само да би опстала као борац на фронту. Обукла је мушко одело и обријала главу да би се борила заједно с добровољцима, нарочито с браћом Русима.
У боју на Дрини нико није посумњао у њен идентитет храброг борца. Када је код Батаковића био рањен њен супруг Стеван, откривен је Станин идентитет. Српски болничари су однели рањеног Стевана у болницу у Шабац. За Стану је то био тежи тренутак него бој с турским силницима. Слушајући нарицање и плач, њени саборци су се чудили како то да је најхрабрији међу њима – жена! То је, и поред усхићења због Станине храбрости у борби, значило да је изгубила место у ратном строју, јер је било незамисливо да се жена нађе међу српским војницима на линији фронта.
Када је током рата 1876, због неповољног развоја ситуације на главном Моравском фронту, уследио позив борцима на Дрини да се, добровољно упуте ка Алексинцу, наступило је „искушење“ за оне исте који су удаљили Стану из редова дринских јунака! Зато је, по напрасно промењеним мерилима, допуштено да се жена јави као добровољац за најтежи фронт у рату 1876! За Стану је то била прилика да се поново бори за слободу као највиши лични и народни идеал.
У неравноправном судару, задивила је својом неустрашивошћу. Командант, генерал Черњајев, наградио је Стану Ковачевић за јуначки подвиг у борбама на Морави. Скинуо је медаљу за храброст са својих груди и предао је јунакињи с Дрине.
Почетком септембра формиран је Руско-српски одред од четири батаљона под командом пуковника Меженинова и Руско-бугарски одред под командом пуковника Медведовског, из руског генералштаба. У овим добровољачким јединицама, састављеним од руских, пољских, бугарских и српских добровољаца из Угарске, официри и подофицири су били Руси. Руских официра у српској војсци било је, по једној белешци: три генерала, 13 пуковника, 23 потпуковника, 28 мајора, 94 капетана, 100 штапских капетана, 190 поручника и 193 потпоручника и јункера.
После продужетка рата у септембру, највише добровољаца пристигло је из Русије. Од њих 850 формиран је на Морави батаљон „Ђенерал Черњајев“. Два ескадрона добровољаца формирана су у Београду, под командом капетана Лонкијевича и кнеза Оболенског. Од четири добровољачка ескадрона у Делиграду је створен коњички пук. Коњи су набављени у Темишвару, а први формирани пук назван је „Козачка регимента кнегиње Наталије“.
Гарибалдинци су се окупљали почетком септембра у Београду. Формирали су Италијанску легију од бораца више националности, који су говорили десет језика.
Румунским (Влашким) батаљоном добровољаца командовао је пуковник Ђорђе Катарджија, ујак кнеза Милана Обреновића. Још један добровољац стигао је из Румуније, такође кнежев рођак. Катарджија је у ствари постао почасни командант, а командовање је преузео поручник Попеску. Влада Румуније није допуштала да се оружје и олово испоручује преко националне територије као помоћ Србији, а камоли да упути батаљон добровољаца. Та јединица је формирана од Влаха из српске народне војске. Доцније су им се придружили румунски добровољци, потпоручник и четири нижа официра.
http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:366763-Legija-knjeginje-Natalije
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.