„Тутњавом о револуцији“ заборавља се на фашизам и борбу против њега. Истицало се да су црногорски „петоколонаши“ у рату са Црвеном армијом и да ће их она казнити. Међу партијским чланством говорило се како ће се ускоро променити став према Енглеској. Прескакање у етапу борбе за власт пролетеријата у Херцеговини имало је такође неке сличне драстичне спољне ознаке, од којих на неке указује ЦК КПЈ половином априла 1942. године. Партизани се у једном опису борби третирају као „црвеноармејци“. Истовремено, појављује се употреба поздрава: „Црвена је армија с нама – побједа је наша“. Јако су биле наглашене тенденције за паљењем целих села „непријатеља“. ЦК КПЈ спомиње једно „скорашње“ писмо групе херцеговачких „другова“ у коме се каже: „Иде одлично – совјетизирамо целу Херцеговину“. „Левичарење“ се изражавало и у нападима на монархију, избегличку владу, Енглеску; против цркве и попова.
Познати су случајеви у херцеговини да су партизани избацивали књиге и иконе из цркава. Лева скретања изражавају се кроз песму: „Партизани, спремите митраљезе да чекамо краља и Енглезе“, или „Краљу Петре, пета си колона, чекамо те пушком из Лондона“. Слични напади на Енглеску, кулуке, иступање за револуцију, против капитализма, навођење како су партизани војска сиротиње, изражавани су у говорима, лецима и листовима. Извикиване су пароле: „Живјела пролетерска револуција“ и „Пролетери свих земаља, уједините се“. Ове пароле биле су супротне линији окупљања свих родољубивих и демократских снага у народноослободилачкој борби.
Масовне ликвидације пратећа су појава ових застрањивања у свим крајевима, нарочито у Црној Гори и источној Херцеговини. Непријатељима народноослободилачког покрета нису сматрани „данашњи“ већ и „сутрашњи“ противници. Народ није био увек убеђен да су они непријатељи. Често су то били обични „неутралци“. О тим стрељањима Милован Ђилас говори као о „очевидно, стрељањима недовољно мотивисаним, ноћним, јамарским. Стрељати некога то је техничко питање, како каже друг Црни (Сретен Жујовић – Б.П.), али је основно убедити масу у неопходност тога стрељања“. Те ликвидације тзв. петоколонаша вршене су често по врло сумњивом и чудном мерилу, које није значило разобличавање пред масама и за конкретно дело него: „био је или јесте непријатељ комуниста“. Паљевине и протеривања породица непријатеља у градове биле су појаве које су ишле са овим левичарењем. Тито априла 1942. захтева да се убиства „петоколонаша“ врше одлучно у борби, али ван ње „опрезно“ и „политички припремљено“.
ИЗВОР: Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, Beograd 1992.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.