Спиридон Шпиро Боцарић
(1876 – 1941)
Рођен 24. маја 1876. године у Будви, а убијен је, бачен у Шаранову јаму (Јадовно) код Госпића 19. јула 1941. од стране усташа. Био је сликар, управник Музеја Врбаске бановине у Бањој Луци и један од зачетника филмске продукције у овом делу данашње Републике Српске.
Упоредо са сликарством занимао се за етнографију, нумизматику, палеонтологију, минерологију, а посебно фотографију.
Прве поуке из сликарства добио је од старијег брата Анастаса. Школовао се у Венецији до 1896. године, када се придружио брату у Новом Саду. Од 1897. до 1914. живео је у Сарајеву, а потом, до краја свог живота у Бањој Луци.
Шпиро Боцарић, родоначелник киноаматеризма у Босанској Крајини
У релативно скромној историји самих почетака кинематографије на тлу Босанске Крајине незаобилазна личност свакако је Спиридон Шпиро Боцарић (1878-1941). Много познатији као управник Музеја Врбаске бановине у Бањој Луци током тридесетих година прошлог века и као веома талентован сликар, Боцарић је био и један од зачетника филмске продукције у овом делу данашње Републике Српске.
Додуше, та продукција – према актуелним мерилима – сврстава се више у сферу киноаматеризма, него професионалног филмског стваралаштва, али је она – у сваком случају – изузетно драгоцена као скуп историјских артефаката о једном прохујалом времену.
Као велики заљубљеник у етнографију, Боцарић је у центар пажње своје 16-милиметарске филмске камере ставио оновремене људе, њихову одећу (ношње), обичаје, архитектуру њихових села и градова … И трудио се да на филмској траци забележи што више карактеристичних детаља из живота људи који су насељавали простор Врбаске бановине у годинама пред Други светски рат.
С обзиром на чињеницу да је тих тридесетих година било изузетно тешко набавити филмску траку, а још теже обрадити је (односно, развити) на одговарајући начин – како би латентна слика, коју је сноп светлости утиснуо на фотоосјетљиву емулзију, постала видљива – целулоидни опус Шпире Боцарића, у квантитативном смислу, уопште није богат. Историја је забележила да је овај свестрани уметник снимио тек неколико (углавном, етнографских) филмова на траци ширине 16 мм, од којих је до данас сачуван само један једини, али онај најдрагоценији – филм о Врбаској бановини.
Ово документарно-етнографско остварење, дугачко око 360 метара, настало је спајањем неколико краћих филмова о појединим областима Врбаске бановине. Снимљено је, како се претпоставља, током 1937. године.
Филм почиње сценама из Бање Луке. Приказани су најпре главни градски мост, између центра града и данашњег насеља Обилићево (Мејдан), потом зграда Банског двора, саборна црква, статуе испред некадашње Хипотекарне банке (или бившег СДК), а добар део самог почетка овог целулоидног драгуља односи се на село Српске Топлице (бивши Горњи Шехер) …
Потом, Боцарићев филм нам доноси прелијепе кадрове из Крупе на Врбасу и самог кањона Врбаса, те рушевине средњовјековног града Бочца, да би нам – потом – представио Јајце и његово становништво пре пуних 70 година. Богатство мотива, који су се нашли на нишану објектива „шеснаестице“ Шпире Боцарића, највећа су вредност овог остварења. Захваљујући истанчаном осећају за детаљ, први управник Музеја Врбаске бановине забележио је на филмској траци атмосферу предратног Јајца, односно све оно што је красило свакодневицу овог малог града. По његовим улицама поплочаним калдрмом парадирају људи у раскошним народним ношњама. Православци, католици и муслимани шепуре се пред Боцарићевом камером, поносно приказујући своју одежду, пребогату везом и детаљима. И управо ти кадрови су најдрагоценији за историју етнографије на подручју Босанске крајине.
Осим Јајца, у филму о Врбаској бановини налазе се и кадрови Мркоњић Града са околином, потом неколико снимака Добоја, Маглаја и Тешња, а сразмерно велики простор Шпиро Боцарић је посветио планини Мањачи , њеним пејзажима, селима и житељима. Иначе, ова планина надомак Бање Луке одвајкада је позната по разноврсним обичајима српског становништва. Већину њих забележила је Боцариц камера, тако да смо данас у прилици да видимо како су некада живели људи на Мањачи, какви су били њихови обичаји, архитектура објеката и како је поједина села чинило свега неколико зграда са сламнатим кровом, груписаних у некој котлини или на пространој висоравни.
Кадровима из Кључа, Бихаћа, Ливна и Гламочког поља завршава се ово четрдесетминутно остварење Шпире Боцарића.
Треба нагласити да се једина копија филма о Врбаској бановини данас чува у Музеју Републике Српске у Бањој Луци. Ова копија се чува у неадекватним условима и начета је зубом времена, тако да јој је потребна хитна рестаурација.
Према подацима из поменуте музејске установе, кратке филмове о појединим деловима Врбаске бановине у једну целину измонтирао је Исмет Ибришагић почетком седамдесетих година прошлог века, ау једном од докумената је записано да је легенде и текст сценарија написао Иванка Билић, док је аутор музичке подлоге био академик Владо Милошевић. Последња два податка наводе на сумњу да је постојала (или још увек постоји – највероватније у Сарајеву!) Још једна копија Боцарићевог филма, озвучена и са међунатписима. Ролна са траком, која се данас чува у Музеју Републике Српске – нажалост – нема тонски траг, нити постоје међунатписи.
Филм о Врбаској бановини Шпире Боцарића је најдрагоценији кинематографски запис, снимљен на простору Босанске крајине пре Другог светског рата.Потребно је под хитно рестаурисати једину постојећу копију овог остварења, направити још неколико њених дублова и – наравно – дигитализовати комплетан филм и тако га трајно сачувати за будућа покољења.
Ни у ком случају не сме да се дозволи да ово вредно остварење доживи судбину „шеснаестице“ , на којој су – средином тридесетих година 20. века – снимљен живот траписта у самостану „Марије звезде“ у Бања Луци. Наиме, од читавог овог филма данас је позната само испрана ВХС копија, за коју се зна да је настала непосредно пред почетак грађанског рата у БиХ, телекинирањем са оригиналне 16-милиметарске филмске траке. Шта се, у међувремену, догодило са филмском копијом овог остварења – за сада, није познато …
Горан Бараћ
На платну осликао српску историју
Иако је о сликару Спиридона – Шпири Боцариц (1876-1941) до сада доста писано, сигурно највише од свих наших уметника старије генерације, његов живот и дела још чекају коначно заокруживање. Боцарић је рођен у Будви, учио је у Венецији, а најзначајнији део животног и креативног опуса реализовао је у Мостару, Сарајеву и Бањој Луци. У почетку углавном ради портрете и то на начин академског реализма и затим, од 1908. године, у његовом делу уочавамо и нове сижее – пејзаж, жанр-композиције, али и све значајне промене ка дивизионистичким и импресионистичким рјешавањима. Излаже
самостално и колективно у Софији , Загребу и Винковцима. Обавља дужност директора Музеја Врбаске бановине у Бањој Луци (1930-1941), Орденом југословенске круне четвртог реда одликован је 1932. године.Издаје Туристички водич „Врбаска бановина“, снима етнографски филм „Кроз Врбаску бановину“ (1937) и припрема за штампу књигу под називом „Врбаска бановина, Народна орнаментика, Прва књига“, у чему га је омела смрт, 1941. године.
Искуство нас учи да у оваквој или њој сличним приликама већ само помињање имена неког од наших уметника из старије генерације најчешће асоцира на неки од датума из његовог живота или стваралачког опуса. Притом се заборавља да могу разлози оваквог њиховог оживљавања да буду и другачије нарави.
Њихова дела или дело, чак и онда кад су амбициозно истраживани и исто тако презентовани, остају трајно отворена за допуњавање или за заокруживање. Ово из разлога деценија, сад већ и вјекова, који су се прелили преко њихових дела, а који знају да распу, склоне и да трају.
О сликару Спиридона – Шпири Боцариц до сад је доста писано, сигурно највише од свих наших уметника његове генерације. Па ипак, остала су дубока затамњења на укупном Боцарићеввом ђелу, која још чекају да буду расветљена. До тада у књигу о Спиридона Боцариц свакако треба да се додаје.
Спирион Боцарић био је сликар и не само сликар. Дубине и ширине његових интересовања, домети његовог бављења сликарством, ликовном критиком, публисцистиком, музеологије, рестараурацијом, етнологијом, археологијом, фотографијом, нумизматика, МИНЕРАЛОГИЈА, уцпињу га на прочеље моћне архитектуре нашег културног живота из времена у којем он делује, крајем деветнаестог и током прве половине двадесетог века.
Спиридон Боцарић рођен је у Будви 24. маја 1876. године. Одрастајући уз брата Анастаса (1864-1944), који се врло млад заинтересовао за бављење сликарском уметношћу, Спиридон се, такође необично млад, одлучује за исто занимање. После првих поука добијених од брата, за даље усавршавање сликарске вештине, Шпиро не следи своје сународнике: Шпиру Ђурановића (1864-1910), Марка Греговића (1867-1941) или Михаила Врбицу (1871-1937), који сликарске диполомате стичу у Русији или у Бечу. Како 1895. године Анастас борави у Венецији, Шпиро се, највероватније по његовом савету, октобра исте године уписује у тамошњу Академију лепих уметности (Ацадемиа ди белле арти), на којој остаје само један семестар.
Заокупљен не толико наставом на Академији колико догађаје око ње , своје учитеље или узоре он открива међу италијанским сликарима из класицистичку-романтичарског периода. Међу овим заговорницима сликања портрета у Венецији истиче се Микеланђело Григолети (Мицхелангело Григолетт, 1801-1870). Наш уметник не заобилази ни дивизионисте, чија је поетика актуелна у италијанском сликарству иу другој половини деветнаестог века. Спиридон ће нешто касније, од 1908. године, посебне симпатије показати за једног од њих – Ђованија Сегантинија (Гованни Батистта Емануеле Мариа Сегантини, 1858-1899), сликар који је сабрао дивизионистички рукопис. Његове радове наш сликар видио је на Интернационалној уметничкој изложби: првом венецијско бијеналу, 1895. године.
После Венеције Спиридон кратко борави у Новом Саду, а затим се прикључује брату у Сарајеву. Различитост нарави ускоро их раздваја, свакако не трајно. Анастас одлази у Задар, а затим у Београд. Шпиро бира Сарајево.
Аустроугарска власт, до тада већ скоро двије деценије присутна у Босни и Херцеговини, мења лица ове своје покрајине. Њени градови, доскорашње турске чаршије, убрзо добијају контуре удобних средина, а већ изграђени објекти извршили су основно маркирање градова, што ће имати утицаја на њихов даљи развој. Сарајево настоји да се преиначи у једну од метропола монархије. Архитекти из Чешке, Аустрије, Мађарске, Хрватске, Пољске и Словеније све чешће и дуже бораве у граду и пројектују грађевине другачије, нове, различите од претходних, али и међусобно различите, или нове визуре града на начин или начине актуелне у европској архитектури тог времена – у духу историцизма и сецесије, а тражи се и обликује и такозвани босански стил или босански слог.
До Боцарићевог доласка већ су саграђене зграде Официрске казине, Земаљске владе, Земаљског музеја, Позоришта, хотела „Европа“ и „Централ“, катедрала, Православна богословија, мостови на Миљацки, градска тржница, бројне виле, приватни и приватно-пословни и више других објеката различитих намена.
Портрет трговца, ликовно савршенство
У Сарајево долазе и сликари. Прво они ратни с окупационом војском, чије је сликарство „… више сликарство о Босни него у Босни“. Следе их бројни сународници, али и они из других држава Европе. За потребе њиховог боравка и рада у Сарајеву се 1897. године адаптирају двије просторије за уметничке атељее у старој згради Земаљског музеја.
Спиридон у граду затиче и Ивану Кобилца (1816-1926), Отона Ивековића (1869-1939), Ериеста Герма (1858- 1930), Ћиру Трухелка (1865-1942), историчара уметности и сликара Лудвига Кубу (1863-1956), Фернинанда ВЕЛЦ (1864-1920), кога у овој прилици треба посебно издвојити као учитеља наших првих школованих сликара, Карла Мијића (1887- 1964), Тодора Швракића (1882-1931), Јована Бијелића (1884-1964), коме је предсказао велику сликарску будућнот и поклонио му прве водене боје.
Покретањем илустрованог часописа, „Нада – за поуку, забаву и уметност“ 1895. године, Коста Херман (1850-1921), владин саветник и директор Земаљског музеја, за илустраторе бира браћу Арндт, Евалда Чаплина и Валтера Леа (1857-1920), Максимилијана – Макса Либенвајна 1969-1926) и друге. Четворо сликарских сарадника, браћа Арндт, Кобилца и Либенвајн, 1900. године оснивају Сарајевски сликарски клуб (Сарајевоер Малерцлуб) са седиштем у Господском клубу (Хееренцлуб) Друштвеног дома, у којем су се окупљали високи владини чиновници и интелигенција немачког говорног подручја.
У граду се приређују и изложбе, ау недостатку одговарајућег изложбеног простора користи се простор Официрске касарне, Земаљског музеја, хотела „Европа“, излози продавница, књижаре. Тако су у Етнографском одјељењу Земаљског музеја Иван Кобилца и Валтер Лео Арндт 1897. године приредили изложбу својих радова. Сви они, свако са своје стране или из своје стране, доносе одређене поетике: најпре академски реализам, затим елементе сецесиије, понеки од њих и планеристичка настојања, чиме су ликовно обојили средину.
У оваквој атмосфери, створеној и отвореној само за уметнике са стране, док оним другим, додуше реткима, домаћим, не оставља се простор за дјеловање. Али до тада је грађанско друштво у Босни и Херцеговини већ социјално раслојено, издиференцирано. Угледни грађани, трговци, занатлије, поред „родољубивих“ алегорија из нешто ранијег времена романтичарског заноса, прижељкују у својим луксузно уређеним ентеријерима и своје портрете. Највећи део ових портрета израдиће Шпиро Боцарић.
После разлаза са братом, Спирин самоћа чиниле се беспомоћном. Само се тако чинила. Гостопримство му пружа управо једна оваква сарајевска породица војног свештенства Јунгића. Шпиро им доброту узвраћа на најљепши начин – сликом. Већ 1897. он завршава портрете проте Теодора и његове супруге Јованке, а портрет њиховог сина Белуша 1898. године.
Прва два портрета, проте и протиница Јунгић, рађени су у складу са строгим принципима академског начина. Затвореном, загасито, маслинасто бојеном позадином требало је да се нагласи први план, у којем су смештене допојасне фигуре модела, с уочљиво верним пропорцијама. Светлост, усмерена на лица портретисаних, говори о тежњи ка што тачнем и верним представљану ликова. Колорит, редукован на свега неколико тонова боје, тек понеким штихом црвене и зелене на одећу портретисаних, уноси у слику и нешто другачији звук.
А када се пред штафелај нашао мали Белуш, Спирин рука се ођедном ослобађа. Његов потез сада слободно тече платном, с палете се издвајају, једна по једна, једна за другом, све њене топле боје, обогаћене прегрштима светла. Као да је тиме сликар пожелео да још једном помилује овај још нејаки живот.
Портрете чланова породице Јунгић издвајамо из неколико разлога. Она прва два су и први потписани и датирани Боцарићени портрети уопште, а портрет малог Белуша означава помак или показује пут којим ће се у почетку, додуше бојажљиво, али с годинама све више и значајније, кретати наш сликар: путем импресионистичких и дивизионистичких решења.
Ова промјерања унутар рукописа Шпире Боцарића резултат су његове обавештености о догађајима у европском сликарству, али су они и резултат сопственог искуства сликара о савременом.
Тај нови, другачији и обогаћени приступ Шпире Боцарића пратимо и на портретима Јованке и Јована Хаџипетровић из исте, 1898. године, Анастастија Шолу, тадашњег уредника мостарске „Зоре“ и будућег првог председника Покрајинске управе за Босну и Херцеговину у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1900), те Марије и Стјепе Хаџидамјановића (1905). Свакако
најзначајнији портрет Шпиро Боцарић ради 1899. године. То је његов „Портрет трговца“, највише због начина на који је сликана глава. Кроз наочаре своје креативности Боцарић је проникао у психологију лика, постао саучесник у његовом животу ис пластицносцу какву не памти ниједан његов други портрет све то пренео на површину платна. С ове моћне психолошке студије ишчитавамо чврстину, одлучност, самосвест која никако није гордост него снажан, обогаћен добром, унутрашњи свет овог Мостарца.
За даље сликаров дјеловања побринула се и домаћа штампа. Тако је у „Босанској вили“ објављена нотица у којој се каже да „у Сарајеву живи од дуже времена српски академски сликар Шпиро Боцарић. Он је особитно вешт за израду сваке слике, а нарочито за израду светих икона и читавих иконостаса за српско-православне цркве , па зато нека је препоручен свим српским општинама и иначе Србима који дају на израду слике странцима „.
Прогон из Сарајева у српски Бању Луку
Уследио је позив из Београда. У старом краљевом двору, у неком од његових салона, 1902. године Шпиро Боцарић слика портрет краљице Драге (Машин) Обреновић. На начин академског реализма, седећа фигура краљице, у свечаној краљевској одори, са левом руком ослоњеном на сточић, сликаном у неком од раскошних ентеријера двора. Преливена неким необично отменим тоновима смеђе-златне, ова слика није само портрет једне личности, она је портрет једне класе, једни епохе, једног времена.
Наш сликар позван је иу Тузлу. За Српско црквено-пјевачко друштво „Његош“ он 1904. године осликва завесу која замењује ону нешто ранију, рад сликара Ђорђа Михајловића (1875-1919) из 1899. године.
По позиву Спиридон Боцарић тих година осликава неколико иконостаса у нашим црквама. Прво онај у никшићкој, а затим иконостасе за цркву у Прачи, посвећену светим апостолима Петру и Павлу, освештану 1908. године.
Неколико година пре тога Боцарић ради портрет дабробосанског митрополита Антима Грка, затим два портрета митрополита Николаја Мандића (1840-1907) први 1904 , а други по фотографији, 1910. године. Поред ових, у Дабробосанској митрополији и Сарајеву и данас се чува Боцарићев портрет митрополита Евгенија Летице из 1908. године. Пред позадином, на чији је основни пластинасто-зелени фон хоризонталним кратким потезима четке нанијето окер и љубичаста, сликана је седећа фигура митрополита у свечаној црно-црвеној одори. Посебност или оно што овај портрет издваја од претходних Боцарићевих портрета лежи у чињеници да је Шпиро Боцарић по први пут на неким од партија применио свој поентилистички манир.
Преиначавање Боцарићевог рукописа свакако је показала и једна изложба у Сарајеву. Изложба првих школованих домаћих уметника, Пере Поповића (1881-1941), Тодора Швракића (1882-931) и Бранка Радуловића (1885-1926) прашких студената Влахе Буковца (1855-1922), једног од значајних хрватских дивизиониста, одржана септембра 1907. године у Сарајевској богословији, подсетила је Шпиру Боцарића на старог Сегантинија, на његов поенилистички начин и Шпиро ће настојати да га се сећа сликом.
Еволуција Боцарићевог рукописа тећи ће лагано. У почетку он ће хармонизовати стари начин са новим, све док његову слику не премреже упарени или укрштени потези четке, све живљих и јаснијих тонова и све богатије палете. Неће се он лишавати ни покушаја да слика на начин близак изворним импресионистима. Шпиро Боцарић до тада, никако случајно, за своју све чешће тему бира пејзаж, основни сиже импресиониста.
Шпиро Боцарић излази у град и застаје пред једним Анзур Сарајева. У првом плану слике укрштају се издужени, положени црвенкастосмеђи кровови, чију хоризонталу у следећем плану секу вертикале исто тако обојених звоника, зеленог дрвећа и белих минарета, око којих су се, с обе стране, угнијездиле куће, да би композиционо и колористички уравнотежиле слику. Призор је затворен далеким хоризонтом.
А када још једном, исте те, 1909. године, Шпиро Боцарић стигне на југ, дотакне његову светлост, белину камена, зелену Неретву, када се загледа у зелено-љубичасте брежуљке, високо небо југа, расцвјетаће се Шантићев Мостар и сликом.
Биле су то године Шпириних личних неприлика. Следећа му доноси бескућњичку тескобу, исту или сличну оној од пре десетак година. Гостопримство му сада пружа српски политичар Глигорија М. Јефтановић (1840-1929), власник хотела „Европа“. Заузврат Шпиро слика његов портрет. И не само то. До 1913. до када остаје у хотелу Шпиро ради три слике његове салоне: „Сарајево“, „дјевојчице на чесми“ и слику под називом „Стећци“. Ова последња издваја се начином на који је сликана, необично блиском импресионизму. Њен основни зелени фон (трава), окупан снажним сунчевим зрацима, и такав утисак само појачавају белине надгробника.
У часу када му је живот још једном показао своје друго лице, социјална осетљивост Шпире Боцарића само се појачава. За разлику од оних раних, укочених грађанских портрета, који остају да красе њихове зидове или зидове гостинских соба њихових потомака, Шпиро Боцарић се окреће обичним људима, слика анонимне ликове, портрете њихових живљења, једне земље, једног времена. Тако он слика аутентичан живот.
Нашла се ту, поред бројних сличних, и његова „Дјевојчица са марамом“ из 1911. године, рађена у поентлистичком маниру, у рафинованој скали боја, вибрирајућој атмосфери лика и амбијента и новим колористичким односима.
Овог дивизионистичког начина Шпиро Боцарић се не одриче, он га негује и усавршава и током свог следећег бањолучког периода.
Оно рано пријатељство са младим интелектуалцима, борцима за националну слободу, посебно са Петра Кочића (1877-1918), сврстаће и Шпиру Боцарића међу политички неподобне.
Године 1914. протјеран је у Бању Луку. Средина му није била сасвим непозната. Кочић му је често говорио о Крајини и Крајишницима, и Шпиро се 1907. године упућује у ове крајеве – „… студира по околини народну ношњу и типове“. У
Бањој Луци затиче само Перу Поповића, који од 1908. године службује на Великој Реалице. Из тих разлога 1919. у град стиже Михаило Тимчишин (Тимезисзин, 1889-1925), а следи га Александар Бојко (1896-1969) 1927, Божидар – Божо Николић (1904-1958) и Влахо Печенац (1911-1988) у јесен 1938 . године.
Изложбе су ретке. Прва значајнија биће она уметничке групе „Облик“ из Београда 1931. године. Следе је самосталне изложбе Божидара Николића 1929, 1933, 1936 и 1938, Јадвинге (1909-1978) и Милана Четића (1904-1979) 1936. и изложба тројице – Бојка, Пеценци и Николића 1940. године.
Десет година први човек Етнографског музеја
У новој-старој средини у Бањој Луци Шпиро Боцарић настоји да нађе своје место, што му одмах успева. За то ће требати не само да прођу године него да се и друштво обоји другачијим тоновима или звуковима њему блиским.
А онда му се отвара 1920. година, потреба да надокнади пропуштено. После тада већ давног учешћа на Другој југословенској уметничкој изложби у Софији 1906. године, сада му се нуде загребачки изложбени салони, гђе он, прво самостално, излаже 1920. с Иваном тисовим (1870-1928) и Јосом бужан (1873-1936), а затим 1925. у Салону Улрих, такође самостално, с Миленком Д. Ђурићем (1894-1945) и последњи пут, и то колективно, у салону Улрих у Винковцима, априла-маја 1923. године.
Годину испуњавају и двије значајне поруџбе. Градско поглаварство Сарајева поверава му израду портрета војводе Стјепе Степановића за Градску општину сарајевску. Истовремено га Земаљска влада ангажује за уређење ентеријера новосаграђене љетње резиденције династије Карађорђевића у Хан Пјеску. Поред личних неприлика и неблаговремене исплате договорених хонорара, ова поруџбина изазвала је револт његових колега из Друштва уметника, који су сматрали да Боцарић није дорастао таквом задатку, да је требало да неки други уметници из њиховог круга добију такав посао.
Од 1930. године за Шпиру се отвара цела једна деценија, испуњена његовим плодним дјеловања.
Одлуком бана Врбаске бановине Светислава – Тисе Милосављевића (1882-1960), 1930. године у Бањој Луци је отворен Етнографски музеј и за његовог првог директора изабран је Шпиро Боцарић. По бановини су омах основани „помоћни одбори за Бановски музеј“, који скупљају предмете. А затим, када је Музеј добио простор у новосаграђеом Дому краља Петра Првог Ослободиоца 1934. године, Боцарић је приредио прву поставку Музеја под називом „Бановинска пољопривредна изложба“, с предметима куће радиности. Нашле су се ту и слике, фигуралне композиције и појединачни портрети Петра Мркоњића, затим војсковођа, војвода, хајдука, српски добротворке госпођице Аделине Паулине Ирби (1833-1911) и организатора Босанскохерцеговачког устанка (1875-1878), које је Шпиро израдио до 1933. године. Ови радови Шпире Боцарића различитог су квалитета. Фигуралне композиције нису увек срећно решене, док неке од појединачних студија, пре свих других она Петра Поповића (Петровића) Пеције (1826-1875), представљају мала ремек-дела Боцарићевог поситилистичког начина сликања портрета.
Потреба за животом и трајним присуством једног лика из националне галерије ликова окупља од 1929. до 1933. године угледне бањолучке грађане у Друштво „Змијање“, чији је један од задатака био подизање споменика (попрсја) Петру Кочићу у Бањој Луци. О томе је требало да брине Техничко-уметничка секција Друштва, у којој се као члан нашао и Шпиро Боцарић. На предлог Главног одбора Друштва, у априлу 1932. расписан је у свим београдским и загребачким новинама конкурс за израду споменика. До 1. јуна у Бању Луку је стигло 12 предлога за изглед споменика. Техничко-уметничка секција Друштва, преименована у Жири, одржала је 10. јуна у згради Велике реалике састанак „ради оцене приспелих радова“ и одлучила је за прву награду, с правом извођења, додијеле раду под називом „Трибун“, заједничком раду вајара Антуна Аугустинчића (1900-1978) и Ивана – Вање Радауша (1906-1975). После одлуке жирија договорено је да се изврше извесне коректуре споменика, а сликар Шпиро Боцарић понудио је да „… не као члан Одбора, већ као уметник и добар пријатељ и поштовалац Петра Кочића“, отпутује о свом троску у Загреб и да заједно с вајаром Аугустинчићем, „… студирају главу покојног Кочића, да би израда потпуно одговарала великом покојнику“. Споменик је откривен у градском парку 1. новембра 1932. године.
Следило је и признање. Дана 31. децембра 1932. „указом Његовог величанства краља, Шпиро Боцарић, академски сликар и управник бановинског музеја у Бањој Луци, одликован је Орденом југословенске круне четвртог реда“.
Шпиро Боцарић прижељкује и свој дом, размишља о изграњи своје куће, не слутећи да је подиже и гради на месту свог неспокоја. Нацрте „… за изградњу дворишне зидине стамбене зграде у Пелагићевој број 32“ изградио је током августа 1932. године Јосин Соравиа, овлашћени градитељ из Бање Луке, а када је потом Градско поглаварство Бања Лука 3. септембра изало грађевинску дозволу, грађевинске радове обавио је Силвио Замоло, грађевински предузимач, такође из Бање Луке.
Уморан од свакодневице и жељан предаха, Шпиро Боцарић се све чешће упућује на крстарење Крајином. Опремљен скиценбухом, филмском камером и фотографским апаратом, он залази у питоме засеоке, међу обичне људе, погледа на планинске врлети, са обала река испраћа њихове воде.Резултовало је то цртежима, скицама и документарним материјалом довољним за издавање Туристичког водича Врбаске бановине, израду етнографског филма „Кроз Врбаску бановину“ (1937), припрему за израду књиге под називом „Врбаска бановина – Народна орнементика – Прва књига“, која је требало да буде штампана у Љубљани 1941 године.
И када се чинило да је љубав према сликарству сменила љубав према музеолошком раду, или да обе могу да теку паралелно, следио је одлазак.Спиридона деценије, његова рука, ништа нису значили оним које је мржња заслепила. Није молио. Ћутњом је презрео такве, њему стране људе, њихово време. У колони, заједно са себи сличним, кренуо је пут бездана Шаранове јаме.
(Спиридона – Шпиру Боцарића су ухапсиле усташе у Бањој Луци, 12. јула 1941. године, и спровеле у Госпић, а потом, заједно са другим заробљеним Србима, 19. јула је убијен и бачен у јаму Шаранову.) Пише
Данка ДАМЈАНОВИЋ
Протеран због Петра Кочића
Рано пријатељство са младим интелектуалцима, борцима за националну слободу, посебно са Петра Кочића (1877-1916), сврстаће и Шпиру Боцарића међу политички неподобне. Године 1914. протеран је из Сарајева у Бањалуку.Средина му није била сасвим непозната. Кочић му је често говорио о Крајини и Крајишницима и Шпиро се 1907. године упућује у ове крајеве да “ … студира по околини народну ношњу и типове. “ У Бањалуци од колега затиче само Перу Поповића, који од 1908. године службује на Великој реалци …
Од 1930. године за Шпиру се отвара читава једна деценија, испуњена његовим плодним деловањем. Одлуком бана Врбаске бановине Светислава Тисе Милосављевића (1882-1960), 1930. године у Бањалуци је отворен Етнографски музеј и за његовог првог директора изабран је Шпиро Боцарић. По бановини су одмах основани “ помоћни одбори за бановински музеј “ који сакупљају предмете.
Прва поставка
А затим, када је музеј добио простор у новосаграђеном Дому краља Петра Првог Ослободиоца 1934. године, Боцарић је приредио прву поставку музеја под називом „Бановинска пољопривредна изложба“, са предметима кућне радиности. Нашле су се ту и слике, фигуралне композиције и појединачни портрети Петра Мркоњића, затим војсковођа, војвода, хајдука, српски добротворке госпођице Аделине Паулине Ирби (1833-1911) и организатора босанскохерцеговачког устанка (1875-1878), које је Шпиро израдио до 1933. године.
Ови радови Шпире Боцарића различитог су квалитета. Фигуралне композиције нису увек срећно решене, док неке од појединачних студија, пре свих других она Петра Поповића Пеције (1826-1875), представљају мала ремек-дела Боцарићевог поентилистичког начина сликања портрета.
Потреба за живим и трајним присуством једног лика из националне галерије ликова, окупља од 1929. до 1933. године угледне бањалучке грађане у друштво „Змијање“, чији је један од задатака био и подизање споменика (попрсја) Петру Кочићу у Бањалуци. О томе је требало да брине техничко-уметничка секција овог друштва, у којој се као члан нашао и Шпиро Боцарић. На предлог Главног одбора Друштва у априлу 1932. расписан је у свим београдским и загребачким новинама “ конкурс “ за израду споменика.
Рад са Аугустинчићем
До 1. јуна у Бањалуку је стигло 12 предлога за изглед споменика. Техничко-уметничка секција Друштва, преименована у Оцењивачки суд, одржала је 10. јуна у згради Велике реалке састанак “ ради оцене приспелих радова “ и одлучила да прву награду, с правом извођења, додели раду под шифром Трибун, заједничком раду вајара Антуна Аугустинчића (1900-1978) и Ивана Вање Радауша (1906-1975). После одлуке жирија договорено је да се “ изврше извесне коректуре споменика “, а сликар Шпиро Боцарић понудио је да “ … не као члан Одбора, већ као уметник и добар пријатељ и поштовалац Петра Кочића “, отпутује о свом трошку у Загреб и да, заједно са вајаром Аугустинчићем “ … студирају главу покојног Кочића, да би израда потпуно одговарала великом покојнику. “ Споменик је откривен у градском парку 1. новембра 1932. године.
Следило је и признање. Дана 31. децембра 1932. “ указом Његовог величанства краља, Шпиро Боцарић, академски сликар и управник бановинског музеја у Бањалуци, одликован је орденом Југословенске круне четвртог реда “.
Усташе нису праштале
Спиридон Шпиро Боцарић је рођен 24. маја 1876. године у Будви, а убијен је у Шарановој јами (Јадовно) код Госпића 19. јула 1941. од стране усташа.Био је сликар, управник Музеја Врбаске бановине у Бањалуци и један од зачетника филмске продукције у овом делу данашње Републике Српске.Упоредо са сликарством занимао се за етнографију, нумизматику, палеонтологију, минерологију, а посебно фотографију.
Прве поуке из сликарства добио је од старијег брата Анастаса. Школовао се у Венецији до 1896. године, када се придружио брату у Новом Саду. Од 1897. до 1914. живео је у Сарајеву, а потом, до краја свог живота у Бањалуци.
(„Сликар Спиридон Шпиро Боцарић“, одломак, аутор: Данка Дамјановић, „Монтенегрина“)
Приредио: Ненад Деспот
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/slikari/125-spiridon-spiro-bocaric?showall=&start=1