Многи су људи, остављајући Сарајево, са собом понијели само ту благу свјежину коју јутром разноси с Требевића. Рану у души, показало се, нису лијечили успоменама. Видали су је углавном заборавом.

А ја сам заправо тек стигао у град. Само на дан. Као скоро сваки пут што чиним.
Дугачка Ферхадија била је пуна разнородног свијета. Ријечи њихових језика преплитале су се међусобно и стапале се тако, у сувише гласан крик, што ко гуја отровница гмиже између зграда. Гмиже и вреба да уједе.

Ех, зашто Босна није широка равница, земља без одјека, да барем од пролазника не чујем оно што не желим?!

Свједочим да Сарајевом још није прошао онај коме ништа не могу злокобни одјеци ријечи, тежих од црне земље, што без сигурног правца, као авети, лутају улицама. Зато се више и не чудим кад ме нађу, као једног од непожељних, и кад сву своју тежину пренесу на моја отворена бојишта, да се борим. А ником скривио нисам.

На аутобуској станици сам дочекао пријатеља из Бањалуке. Били смо пред репликом Згошћанског стећка, када ми је с лица спао поглед младе буле, коју сретох на сат ранијe, испред катедрале. Плава сурма с њених очију пратила ме колико и мирис кашмира с њеног кафтана.

У причи што кораке не зна прођоше нам улице и жути трамваји. Наједном, пред нама, у старинским парадним колима, сједио је младић у аустријској официрској униформи са почетка двадесетог вијека и до њега дјевојка, у бечком дворском руху са дамским кишобраном у руци.

Помислих – Боже мој, да ли је брат наш, Гаврило, прије тачно сто година, на истом овом мјесту и у исто ово вријеме у њих гледао овако као ја сада?! Не, сигурно. Он то није могао да гледа. Извадио је пиштољ и… Сви већ знају исход.

Тражио сам људе са погледом сличним моме, и чекао да се неко дрзне, да узвикне присутној маси – Ви сте се овдје скупили да величате окупатора моје земље!

Планине му ријечи не би упиле. Сигурно би свако слово јасно одјекнуло, баш као што још увијек тамо, са врха Маглића, одјекују пуцњи Гаврила Принципа.

Али не. Осим тишине било је погледа пуних пркоса и немоћи. Баш у тих неколико метара тијесне сарајевске улице, најбоље се види да смо залуд проћардали зајам што су од Бога добили наши преци, и слободу коју платише толиким жртвама.

А нико од нас није довољно Гаврило!

Како је само жив стих што је Дара Секулић о истом овом ћошку написала: „Јер, овдје је свака ријеч изговорена неспоразум срчани.“

Другог објашњења немамо…

Прије него што смо оставили Сарајево, хтјели смо да чујемо топ са Жуте табије и езане који оглашавају вријеме ифтара. Нисмо их дочекали јер се сунце, тог првог рамазанског дана, касно угасило на врховима каменитих чаршијских мунара.

У сутон смо сједили на табији, а доле испод нас свирала је Бечка филхармонија. Причали смо о Бања Луци и Романији, о рату и миру, о Сарајеву…

Погледи су нам остали заробљени унатраг.

Вијугаве калдрме под Вратником остаће заувијек ту гдје јесу, да нас чекају. Вјечно ће се дјеца и унучад по њима учити ходу и животу. Можда ће и наши дјечаци што долазе, опет вјеровати да им припадају, као и она земља, онај ваздух и оно небо над Сарајевом.

Пише: Вукашин Беатовић

(Текст првобитно обајвљен на Фронтал.рс: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=45079 )