Географски положај
Манастир Дужи, са црквом посвећеној Покрову Пресвете Богородице, налази се у Шуми Требињској с лијеве стране реке Требишњице; удаљен је од ње око 4 км, а од Требиња око 10 км, на путу према Дубровнику. Иако је у равни, видик са платоа на којем леже Манастирске зграде, пружа се несметано на све четири стране и обухвата околне масиве и врхове. Такав видик усађује доживљај огромног пространства. Околна брда и висови су далеко, али су јасно и прегледно сагледани. Медитеранска клима и близина мора дају посебан тон на вегетацију овог простора. У прошлости, више но данас, Шума Требињска била је на гласу по најтраженијем (можда и најбољем) дувану, редовно отпреманом цару Фрањи Јосифу у Беч.
Историјат Манастира Дужи
Манастир Дужи је један од млађих манастира на овим просторима. Његово име се помиње тек крајем XVII вијека Као што се већ зна, по разарању Тврдоша 1694.г., заједно са једним бројем калуђера, Митрополит Саватије Љубибратић одлази у Херцег Нови, а његов насљедник Митрополит Нектарије Зотовић, прелази са калуђерима у Манастир Дужи, и ту ће остати Митрополитско сједиште све до 1776. године. Године 1777. умро је Стефан Милутиновић, посљедњи Митрополит Захумско-Херцеговачки кога је била именовала Српска Пећска Патријашија. Он је сахрањен у Дужима, (споменик му је подигло братство Манастира Дужи 1904. г). Нови, фанариотски владика Херцеговачки Антим преноси 1777. г. владичанско сједиште у Мостар, тадашњи центар турских управних власти Херцеговине. Обновљени Тврдош од 1992. године изнова постаје столица Захумско-херцеговачког и Приморског Владичанства.
Будући да је Манастир Дужи био насљедник Тврдошки, и Митрополитска резиденција, постојао је обичај, а за то је било и основа да се из редова његових калуђера бирају Херцеговачки Митрополити, као што је био случај са Аксентијем и већ горе споменутим Стеваном (Радивојевићем) Милутиновићем. Прва два Херцеговачка Митрополита, који су замјенили фанариоте, Леонтије Радуловић (1888-89) и Серафима Перовића (1889-1903), затим Герасим Јовановић, били су пострижници Манастира Дужи. Јеромонаси Манастира Дужи вршили су често дужности пароха у Дубровнику, Мостару, Сарајеву и Трсту. Са Дубровником су постојале нарочито добре везе, пошто ту раније није било православне цркве. Многи православни Дубровчани сахрањивани су у Душком Манастирском гробљу, јер је управа Дубровачке републике дуго била вјерски строга. У Манастиру Савини (код Херцег Новог) до првих деценија 19. века било је још увек Душких калуђера. Данило Рајовић, под чијом је управом сазидана нова Савинска црква 1777.г., био је Душки пострижник.
Страдања Манастира Дужи током 19. вијека учинили су да су многе вриједне ствари и из ранијих времена уништене или разњете без трага. У критичним тренуцима неке од Манасти¬рских вриједности однешене су у Манастир Савину у Херцег Нови. Од старијих ствари из Манастира Дужи Вл. Ћоровић је у Савини нашао 2 Јеванђеља, од којих је 1 било оковано сребром, и 1 Поменик, и Петохљебницу из 1650. године. Већину ствари у 18. вијеку Манастир је добио од својих при¬ложника. Тако је гроф Сава Владисављевић 1737.г. прило¬жио неколико књига. Даље се помињу Мојсије Лукић, прота Вуковарски, јероманах хаџи-Василије, Димитрије Рајовић, Ста¬нко Мијановић, Симеон Куртовић, јеромонах Манастирски, био је брат чувеног трговца Куртовића из Трста. Од њега је добијао новчану помоћ за Манастир, засадио је виноград и начинио млин на Требишњици код села Биоча. Изгледа да су његов дар и већ поменути свијећњаци, израђени у Венецији 1777. г., који и данас стоје у Манастирској цркви, као и двије чатрње (једне од најстаријих у Херцеговини) које се налазе иза олтара Цркве.
Но Манастир није био концентрисан искључиво духовни, већ национални и ослободилачки епицентар Српске Херцеговине. У зиму уочи Св. Николе 1857.г. у Манастиру Дужи започео је устанак Срба под вођством Луке Вукаловића. У мјесецу фебруару 1858.г. Турци су заузели и опљачкали Манастир. Калуђери су се склонили у Дубровник. По окончању устанка руски конзул у Дубровнику и велики пријатељ Српског народа. Ал. Гиљфердинг, 
успео је да издејствује новчану помоћ од руске царице за обнову Душког Манастира. Године 1861. у Херцеговини је поново избио устанак, под вођством архимандрита Нићифора Дучића. Душки калуђери су се прикључили устаницима, и то је био разлог да Манастир поново падне у турске руке. На интерве¬нцију руског, француског и аустријског конзула, Манастир (пострадао од Турака) је оправљен. У трећем устанку, који је избио 1875.г. Манастир је по трећи пут био у рукама Турака. Многе вриједности Манастирске биле су уништене, а мањи број је пренијет у Манастир Савину код Херцег Новог. Одлуком Берлинског конгреса 1878.г. цела Босна и Херцеговина је окупирана од стране Аустро-Угарске монархије. У годинама које су услиједиле, у Манастиру Дужима ковани су планови за обнову и уређивање целокупног Манастирског комплекса. Нажалост, деси се пожар и Манастир 6. септембра 1886.г. готово сасвим изгоре. Сасвим је сигурно да камени зидови цркве нису били пожаром срушени, па је обнова брзо текла. Услиједила је помоћ Земаљске владе Босне и Херцеговине у износу од 200.000 форинти за то да се Манастирске рушевине поправе и подигну. (У цркви лијево, до олтара, ослоњена на унутрашњу страну сјеверног зида, стоји бронзана плоча са изливеним текстом у ћирилици, којим се исказује захвалност цару Фрањи Јосифу за помоћ којом је извршена обнова.)
Једна од знаменитости Манастира Дужи коју је вриједно поменути је чудесно исцјељење Сава Куштрова,
Између два рата братство Манастира чине руски монаси-емигранти из царске Русије. Године 1935. они су осликали зидове цркве новијим руским стилом (нажалост, због немарности Завода за заштиту споменика, ништа од тога није остало), и измјенили изглед врата и прозора, учинивши их већим. Тројица руских монаха: Евгеније, Михајло и Лукијан убијени су 1941. године од стране комуниста-партизана.
Послије другог светског рата у Манастиру је све запу¬стјело. У времену од 1954. до 1958.г. у њему борави војска ЈНА. Маја 1959. године на службу у Манастир долази садашња игума¬нија мати Теодора. Према њеном исказу, када је она дошла у Дужи, у цркви практично није било ничега. Многе иконе спа¬љене су у кречани, једном ријечју, све запуштено и оскрнављено. Од тода, до данас, Игуманија са сестама ради на постепеној обнови Манастира. Важно је напоменути, (иако се Манастир налази поред складишта муниције ВРС, и на самој граници са Хрватском) да је само чудо Мајке Божије спасило овај Манастир послије више гранатирања од стране Хрвата, у току рата 1992-1995. године.
Године 1998. у прољеће, брат Милан Пешут из Љубиња (и Београда), јавио се као ктитор-обновитељ Дужи и предузео је обнову Манастира. После извршеног проучавања и описа Манастира од стране проф. Николе Црнобрње. 1998. г. је млади талентовани живописац Гаврило Марковић из Београда започео фрескописање храма. Економија Манастира се заснива на производњи домаћих пороизвода (мед, млијечни производи, вино, ракија, итд.) Посебно, на посјетиоце дубок утисак оставља манастирски Богоугодни мир, брижљиво одржавање објеката и околно уређење. У натпису, изнад црквених врата, истиче се да је храм саграђен помоћу “многих добрих хришћана, особито Невесињаца”. Том приликом изграђен је и један низ ћелија. Сљедеће године, 1856., Нићифор Дучић и Серафим Перовић изградише прву и једину Основну школу у Дужима, која је са малим прекидима редовито радила до другог свјетског рата. Значај ове школе био је огроман за Требињско подручје. Кроз њу су прошле генерације ученика. Школа 1903. се премијешта у нову манастирску зграду.
Историјат Манастирске Цркве
Према Манастирској традицији, коју је забиљежио Н. Дучић, до разарања Манастира Тврдоша 1694. године, у Дужима је постојала мала и проста Манастирска црквица без свода. Такође, по манастирској традицији, сачувано је сећање на 6 ћелија поземљуша покривених сламом, у које су се склонили сви они калуђери из разореног Тврдоша (1694.г.) у намјери да остану у близини свога Манастира и обнове га у датом повољном тренутку. У Дужима је, према Н. Дучићу, стара 
црква, и вјероватно првобитна “црквица” била посвећена Св. Пантелејмону, касније Покрову Богородичином, што се потврђује натписима на бронзаним свијећницима који су сачувани и данас стоје у цркви лијево и десно од улазних врата. Натпис на свијећњацима саопштава нам у свом чланку Вл.Ћоровић. Али, како нам он даље каже, Тврдошка традиција и народна воља одлучили су да црква буде посвећена Успенију Богородичином. (Ово је било зато што је са тврдошким братством прешла и Манастирска Слава из Тврдоша у Дужи, и слављена је да се не угаси; кад је Тврдош 1992.г. пропјевао, Слава је враћена матичном Манастиру, а Дужи од тада опет славе Покров Пресвете Богородице.) Увећано Душко Манастирско братство послије пропасти Тврдоша 1694.г. и нова улога коју ће Манстир Дужи имати кроз дужи период 18. вијека, као столица Херцеговачких Митрополита, па и касније, сигурно су налагале потребу за новим и већим Манастирским конацима и већом црквом. Турци, у чијој су држави остале Дужи, нису дозвољавали никакву градњу. Тек средином 19. вијека, на велико заузимање игумана Јевстатија Дучића, пошло је за руком Манастиру да добије ферман за зидање нове цркве и нових ћелија. Године 1855. априла 4. Јевстатије Дучић започиње градњу новог храма под управом неимара Ђуре Шушића, која је довршена 4. новембра исте године и посвећује Покров Пресвете Богородице. У натпису, изнад црквених врата, истиче се да је храм саграђен помоћу “многих добрих хришћана, особито Невесињаца”.
Том приликом изграђен је и један низ ћелија. Сљедеће године, 1856., Нићифор Дучић и Серафим Перовић изградише прву и једину Основну школу у Дужима, која је са малим прекидима редовито радила до другог свјетског рата. Значај 
ове школе био је огроман за Требињско подручје. Кроз њу су прошле генерације ученика. Школа 1903. се премијешта у нову манастирску зграду. Опис Храма и Манастирских зграда из тог времена дао је Александар Гиљфердинг у својим путописним записима. Црква је била изграђена од бијелог камена (са уклесаним рељефом). Он је изненађен малим вратима и прозорима, карактеристичним за грађевине из турског времена. Данашња црква, обновљена одмах иза пожара 1886. г., има општи изглед херцеговачких цркава, стил карактеристичан за овдашње цркве комбинован са Византијским стилом. Сазидана је као једнобродна базилика са звоником-преслицом од три звона. Кров од камених плоча носи обиљежје архаичности и привлачи пажњу, као и добро и укусно одржавани читав Манастирски простор. Зграда цркве подигнута 1855. г., три пута опустошена и једанпут страдала у пожару, одржала је своја првобитна градитељска обиљежја и до наших дана остала је таква.
Натписи на звонима
Лијево звоно: Ово звоно прилажу Цркви Успенија Свете Богородице у Манастиру у Дужима, чланови фирме „Димитрије Перовић“ приликом прославе 75-то годишњице од оснивања радње, а за успомену свом оснивачи Димитриу Перовићу, рођеном у селу Бобовишта.
18 октобар 1825 година
Горње мало звоно: Храму успења Свете Богородице у Манастиру у Дужима
Ово звоно би саливено и освећено да позива верне на молитву и слављење Бога.
Прилажу Милан Ђ. Максимовић и Др М. Перовић из Београда 1939. године.
Десно звоно: MDCCCLX
(Горњи наслов нечитљив)
Исток – Свети Георгије, југ – Распеће, сјевер – Богородица, и чело – грб Немањића (у сред грба Свети Георгије), са двије инсигније са жезлом које означавају земаљску и небески власт над свијетом.
Само годину дана послије доласка у Манастир игуманије Теодоре, када је Манастир постао женски, архимандрит Никодим Бркић израдио је иконостас, који је био у цркви до 1996. године. На стару камену олтарску преграду додат је нови изрезбарени дрвени иконостас, израђен и поклоњен из братске Православне Грчке.
Саво Куштров родом из села Мркоњића у Попову, лежао је у Дужима 16 година рањав и укочен. Он је рано остао без оца и матере сиротан, допанувши тешке болести, лијечили су га у Дубровнику најбољи љекари, али га нијесу могли излијечити. Тако остане без имања и без нигдје никога свога; а болестан и укочен умро би од глади, да га калуђери Душки нијесу примили у Манастир. Он је лежао у једном углу у пространој Манастирској кући, која се звала: оџак. У мјесецу мају 1847. године појави се дакле једно јутро овај дугогодишњи болесник у цркви на јутрењи! Игуман, калуђери и ђаци изненађени и зачуђени прекину читање, помисли¬вши да није каква утвара! Игуман га Христифор почне питати: “Саво, кажи право, како си оздравио, устао и у цркву на јутрењу дошао?” – “Хоћу, оче игумане, мој господине”, одговори Сава: ”Послије по ноћи заспао сам тврдо сан, и до пред зору спавао. Од како болујем и лежим никад тако тврдо ни слатко нијесам спавао. Чини ми се, да се не бих пробудио још за дуго, да неко силно не лупи у врата од оџака. То ме пробуди. У тај тренутак учини ми се да стоји један ђак насред оџака, који ме по имену зовну. Ја му се одазвах. А он ми рече: “Устани! одавно ту лежиш” – Мислећи, да је ђак, (невидећи га у помрчини) дошавши да узме огња за кадионицу у цркви, па му одговорих: За што ме јутрос узнемирујеш? Распрећи огањ и узми жари, па га носи у цркву, да те старији не карају, јер ћеш задоцнити. – Дјечак немичући се с мјеста, одговори ми: “Не бој се устани! Ја сам послат од Матере Божије да ти рекнем да устанеш”. Па се примаче к мени, узе ме за руку и подиже ме. Ја се осјетих лак; и стадох на ноге. Зачуђен и радостан, шћах га загрлити, али га неста! Само с врата чух глас: “Сада си здрав. Иди у цркву нека ти освете масла (елеосвећење); благодари Богу и Божијој Матери. Остани у Манастиру до смрти. Иначе ће ти се болест повратити”. Још ми нешто рече, што ћу само на исповијести пред смрт казати”.
Овај је Сава послије тога још живио у Манастиру више од 10 година, потпуно здрав. То његово чудесно исцјељење задивило је, како хришћане, тако и Турке, који су га виђали за 16 година како у ранама и укочен на узнак лежи. Многи по чувењу нијесу вјеровали, те су доходили да га виде и да се увјере. Требињски Турци пошаљу два своја изасланика, да се лично увјере о томе. Дошавши у Дужи, и увјеривши се о истинитости тога догађаја, рекоше: “каква се чудеса догађају на овоме свијету! Овај је Манастир Божија кућа”.