1 ратни начелник ГШ-а ВРС, генерал-пуковник у пензији
Република српског народа у Босни и Херцеговини проглашена је 09. јануара 1992. године, под називом Српска Република Босна и Херцеговина (СР БиХ). Према том називу, именована је и Војска новостворене државе. Одлуком Народне скупштине РС, од 12. маја исте године, када је било очито да су друге двије националне заједнице у БиХ (муслимани и Хрвати) формирали своје војске, приступило се формирању Војске Српске Републике БиХ. Непотпуно (крње) Предсједништво СФРЈ, 08. маја 1992. године, доноси одлуку да се преостали дијелови ЈНА повуку са простора БиХ до 19. маја, иако је раније догово-рено да остану за наредних пет година – до 1997. године и да једнако штите сва три народа, док се не постигну политичка рјешења. Одлука је извршена до 20. маја, исте године. Незаштићени Срби, морали су организовати своју Војску, јер нису имали другу заштиту. На 19ом засједању Народне скупштине РС, 12. августа 1992. године, Српска Република БиХ мијења име у Република Српска, што захтијева и промјену имена Војске, која се од тада, па до њеног укидања (31. децембар 2005. године), зове Војска Републике Српске (ВРС).
Историјски контекст настанка ВРС
Рат који је букнуо на просторима претходне СФРЈ, 1991. године, био је опомена српском народу у БиХ да слиједи наставак погрома из периода 1941- 1945. године (Други свјетски рат). До рата у БиХ, дошло је по жељи страног фактора и због неспремности и неспособности политичких руководстава бивших југословенских република и оних у савезним органима, да путем преговора дођу до прихватљивих рјешења унутрашње кризе. Подржана спољним фактором, превладала је сецесионистичка искључивост. Словенија и Хрватска, а затим и муслиманско-хрватска коалиција у БиХ, почели су грађански рат у Ју-гославији. Срби на Балкану нису једини кривци за ратне сукобе како им се приписује, а Срби у БиХ нису уопште криви, јер им је рат наметнут.
Након отцијепљења Словеније, Хрватске и Македоније, муслиманско и хрватско руководство у БиХ одустаје од тражења мирног рјешења за живот у заједничкој држави и одлучују се, супротно вољи српског народа, за независност по сваку цијену, укључујући и рат, до чега су и довели. „Суверена, цјеловита и независна” држава БиХ настала је по диктату Запада и против воље већине етничких становника, конкретно Срба, већег дијела Хрвата и „осталих”. Призната је од Европске заједнице, Америке и већине исламских земаља 06. априла 1992. године, с тим што су муслимани и Хрвати извршили општу мобилизацију свог становништва у БиХ, прогласом од 04. априла, како би спремни дочекали „независност”. Те мобилисане војске, могле су бити (и биле су) усмјерене само против Срба у БиХ.
Политичке потезе разбијања дотадашње сложене државе СФРЈ, на неуставан и нелегалан начин и уз употребу пара војне силе, подржаване од центара моћи западних и исламских земаља, пратила је једнострана медијска кампања. Антисрпски медијски рат вођен је високо професионалним, научно разрађеним методама и концептима високих, технолошки усавршених ефеката.
Карактеристичан је и по далекосежној, тоталној спрези медија и војно-политичке моћи, која је добила димензије међународног савеза под управом САД-а и Европске заједнице, преко НАТО пакта. Током 1992. године, у медијима и политичким круговима Запада, сугерисано је предузимање међународне оружане, тзв. хуманитарне интервенције против Срба у БиХ. Одустало се због краха такве „хуманитарне” акције у Сомалији. Ни једна страна није могла бити агресор у својој земљи, што није спречило муслиманске и хрватске политичаре и медије да све Србе у БиХ називају агресорима и „четницима”. Нажалост, западни и исламски медији прихватају и проширују такве неистине, те свјетски политички моћници одлучују на основу таквих лажи, као што је то учинила Бадинтерова комисија у извјештају Савјету Безбједности УН о „резултатима” референдума муслиманско-хрватске коалиције, одржаном 29. фебруара и 01. марта 1992. године. И касније, током рата, већина резолуција Уједињених Нација и Савјета Безбједности донесене су на основу неистинитих извјештаја из БиХ, што од политичког и војног руководства муслимана и Хрвата, што од разних војних и цивилних „миротвораца” УН-а и међународних „невладиних” организација. Једноставно, Срби у БиХ и на Балкану уопште, сматрани су „лошим момцима”.
У новонасталим државама, Срби су преко ноћи од конститутивног народа деградирани у националну мањину, а у Словенији, Хрватској и БиХ, чак не ни у националну мањину европског типа, већ у обесправљену етничку групу, лишену основних људских, националних и вјерских права, као што су права на самоопредјелење, самоодбрану, рад, образовање, вјеру, језик и културу, па ни на личну имовину. Тадашње политичко руководство БиХ није имало снаге и воље да спријечи вршљање и дивљање разних паравојних формација и наоружаних банди по својој територији. Такво руководство ни код једног од три најбројнија народа (муслимани, Срби и Хрвати) није било способно да спроведе ни једну сопствену одлуку. Према горе наведеном, признавање БиХ као државе, у то вријеме је нелогично, нелегално и опасно по саму БиХ, Европу и Свијет (тероризам). Призната је апстрактна држава у којој нема стварне власти, јединствених оружаних снага и која не може сама контролисати становништво и територију. У ствари, створена је погодна ситуација за безакоње, пљачку, разбојништво, образовање пара војних снага и других незаконитих групација, што је погодовало избијању грађанског рата. Просто, у први план избијају ранији криминалци, бивши робијаши и други друштвено декласирани елементи. Срби су почели да страхују и за своје жи-воте, а не само за територију и имовину, што је довело до само организовања за одбрану, посебно послије одлуке о повлачењу ЈНА из БиХ.
Војни контекст настанка ВРС
Крајем 1991. и почетком 1992. године, ЈНА није извршавала своје за-датке по доктринарним и стратегијским претпоставкама. Није имала спољњег агресора, а због вишенационалног сопственог састава није могла да очува јединство и компактност територије СФРЈ, борећи се против унутрашњег непријатеља, односно разбијача државе. У осталом, није ни конципирана, а ни оспособљавана да се бори против било које нације у Југославији. Ипак, присиљена је да води борбе на територији своје државе – СФРЈ, против унутрашњих снага, које јој до тада нису биле супротстављене. Нападнута је и од снага републичких територијалних одбрана Словеније, Хрватске и БиХ, којима је и сама припадала по Уставу из 1974. године и Законима о одбрани, служби у ЈНА и Оружаним снагама. У тим наметнутим борбама, јединице и команде ЈНА се боре само за што већу компактност јединица, а првенствено за животе својих припадника и материјалне ресурсе, спречавајући да ратни потенцијали падну у руке сецесионистима. И у таквим условима борбе, настоји се испоштовати правилан однос према цивилном становништву, без обзира на нацију.
Руководства Словеније, Хрватске и муслиманско-хрватске коалиције у БиХ траже да војници њихових националности буду отпуштени из ЈНА. Са Словенијом, Хрватском и Македонијом, ријешено је споразумно, а руководства муслимана и Хрвата у БиХ наговарају припаднике својих нација да самовољно напусте ЈНА, уз обећање да у матичној републици неће одговарати за почињено кривично дјело дезертерства. Напуштањем ЈНА, мобилисани војни обвезници, војници на одслужењу војног рока и добар дио старјешина са собом односе лично наоружање, муницију и опрему, а старјешине складишта, фабрика муниције и наоружања, аеродрома и слично (муслимани и Хрвати), предају комплетне објекте у руке пара војски. Већина старјешина ЈНА свих националности, на служби у БиХ, били су опредијељени за спрјечавање међунационалних оружаних сукоба, али су муслиманске и хрватске политике, паравојске и друге наоружане банде, мислиле и радиле другачије. Почели су напади, прво на поједина војна лица, чланове њихових породица и имовину, а затим на команде, касарне, складишта, болнице, домове ЈНА и издвојене војне објекте – складишта, репетиторе и чворишта везе. Људство и други ресурси ЈНА у БиХ, као и раније у Словенији и Хрватској, нашли су се у непријатељском окружењу, са циљем да се изазове борбено дјеловање јединица, како би се оправдало одцјепљење од СФРЈ. Изузетак су гарнизони смјештени међу ве-ћинско српско становништво. Нападе на касарне и војне колоне изводиле су добро организоване муслиманске и хрватске пара војне и пара полицијске снаге, али и наоружани цивили. Тако су, по признавању „независности” БиХ, већ 02. маја, нападнути команда 2. војне области, дом ЈНА и војна болница у Сарајеву. Сутрадан, 03. маја, у сарајевској „Добровољачкој” улици, измасакрирана је колона команде 2. војне области, при споразумном извлачењу из града, а 15. маја и колона 17. корпуса ЈНА, такође при споразумном повлачењу из Тузле. Још у априлу су нападнуте сарајевске касарне „Маршал Тито”, „Виктор Бубањ”, „Јусуф Џонлић”, те касарна „Бусовача” и војни полигон Пазарић, гдје су смјештени питомци војних школа. У нападнутим касарнама су јединице ЈНА у којима је остало људство, углавном православне вјероисповијести, са члановима породица и држани су у блокади до краја маја, све док их снаге Сарајевско-романијског корпуса ВРС нису ослободиле. Одмах по извлачењу заточеног људства, муслимани ове касарне претварају у затворе за сарајевске Србе и нешто Јевреја. За читаво вријеме рата у граду Сарајеву функционише 126 таквих затвора, а на цијелој терито-рији БиХ, коју контролишу снаге муслиманско-хрватске коалиције, ради 536 таквих логора – затвора кроз које је „прошло” око 55.000 Срба свих полова и узраста.
Референдум о „независности” БиХ, на предлог Бадинтерове комисије, одржан је 29. фебруара и 01. марта 1992. године, без сагласности српског дијела руководства и без учешћа Срба на референдуму. Свега 63% муслимана и Хрвата, изашлих на референдум, гласају за „независност” БиХ, што није ни уставна двотрећинска већина изашлих, а Срби уопште нису гласали. То не смета Бадинтеровој комисији да лажно извијести Савјет Безбједности УН-а, како су сви у БиХ изашли на гласање и да је двотрећинском већином изгласана „независност”, те Запад, на основу лажи, доноси одлуку о признавању БиХ. Документа штабова Територијалне одбране (ТО) из 1992. године, доказују да су се муслимани увелико спремили за рат. Дана 04. априла, Председништво БиХ, без српских чланова, објавило је општу мобилизацију за цијелу БиХ, 08. априла, проглашава стање непосредне ратне опасности, а 12. априла, Алија Изетбеговић издаје директиву Главног штаба ТО БиХ о општем нападу на касарне ЈНА. Истог дана, Алија укида дотадашњи штаб ТО, мијења ознаку припадника ТО у стари босански грб (љиљане), разрјешава дотадашњег команданта ТО, Србина и поставља муслимана, пуковника Хасана Ефендића. Све то, дешава се више од мјесец дана прије Одлуке о формирању ВРС. Без сагласности Срба донијета је и одлука о промјени назива Социјалистичка Република БиХ у Република БиХ (РБиХ), што је уставна категорија, а не надлежност било ког предсједника. И коначно, 24. августа 1992. године, руководство муслиманско-хрватске коалиције заводи ратно стање у БиХ.
Муслимани чисте села од Срба, називајући то „ослобађањем”, праве спискове људи који нису ангажовани у ТО и прикупљају оружје и муницију. За непријатеља су прогласили Србе, називајући их „четницима” и „агресорима”, тврдећи да је територија читаве БиХ само муслиманска. Сви остали су сматрани странцима, а ако су се бранили, проглашени су агресорима, нападачима, злочинцима и слично. У појединим општинама и регијама са већинским српским становништвом, убрзано се стварају кризни штабови и јединице ТО под руководством Српске Демократске Странке (СДС). Послије одлуке о повлачењу ЈНА из БиХ, српско политичко руководство је принуђено да приступи формирању сопствене војске, ради заштите српског народа и територија, јер муслимани и Хрвати већ имају своје националне војске.
Формирање ВРС
На основу већ наведене Одлуке Народне Скупштине од 12. маја, а у духу Устава РС, приступило се формирању ВРС, као седме (последње) оружане силе на просторима претходне СФРЈ. За команданта Главног штаба (ГШ), именован је генерал-потпуковник Ратко Младић, који добија и овлаштења да постави своје помоћнике у ГШ-у, те команданте и начелнике штабова у командама корпуса и Ваздухопловства и противваздушне одбране. Војска РС, формирана је од дијела остатака ЈНА у БиХ, већ постојећих јединица ТО по општинама и регионима са већинским српским становништвом и од разних страначких пара војних формација, које су се добровољно ставиле под команду деполитизоване ВРС. Пара војне формације које се нису ставиле под команду ВРС, разбијене су, протјеране или похапшене и суђене.
Дан уочи доношења одлуке о формирању ВРС, 11. маја, формиран је ужи дио Главног штаба будуће Војске, састава четири генерала, седам пуковника и један капетан – сви професионална војна лица, већ бивше ЈНА. Та група старјешина одредила је принципе (доктрину) на којима ће се заснивати ВРС и то: (1) искористити све потенцијале у људству и материјално-техничким средствима, заостале од ЈНА и ТО БиХ на просторима РС и учинити их окосницом будуће Војске, (2) све паравојне формације, затечене на територији РС; укључити у организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протјерати, (3) постојеће кризне штабове по општинама и регионима, искључити из система командовања јединицама ВРС, (4) искључити већ заживјели четничку стратегију ратовања, али и тежње појединих официра ка партизанском начину ратовања, односно – ни четници ни партизани, већ борци за одбрану РС, (5) не измишљати нову ратну вјештину – тактику, оперативу и стратегију, већ потребама ВРС прилагодити упутства и борбена правила бивше ЈНА, (6) ратовати, искључиво у духу међународног ратног права и позитивних прописа Уједињених Нација, којим се регулишу поступци зараћених страна, (7) у ВРС имати строгу војну субординацију, а старјешине на командне и друге дужности постављати системом „одозго”, а не избором „одоздо”, (8) Војска РС мора бити деполитизована као организација, а командни кадар и појединачно – подофицири, официри, генерали и цивилна лица на служби у ВРС, не могу бити чланови ни једне политичке партије (9) морал ВРС градити и развијати на српској прошлости, традицији, патриотизму, свијести за што се боре, вјери, стручности командног кадра и бораца и осјећањима праведности и хуманости у односу према рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових породица и (10) снабдијевање ВРС вршити преко Владе РС, ослонцем на регионе, општине, радне организације и донаторе, а основа у снабдијевању оружјем, борбеном техником и муницијом је активирање затечених капацитета војне индустрије.
Организацијско-формацијска структура ВРС одговарала је савременој војној организацији у свијету, прилагођена материјалним могућностима РС, понашању непријатеља (узвраћати на изазове) и захтијевима територије. Замишљена је и била је чисто одбрамбена војска, намијењена за одбрану већ заокружених српских територија. Треба знати да су, прије рата, 32% Срба у БиХ, били катастарски вла-сници 66% територије БиХ, јер су претежно живјели по руралним, а муслимани и Хрвати у урбаним срединама. У току рата, ВРС је неправедно „оптуживана” како контролише 72% територије БиХ. Тај податак су користили српски политичари ради хвалисања, а непријатељи и њихови савезници да би нас могли приказати агресорима. Никада ВРС није контролисала више од 66% територије, управо онолико колико Србе припада по Катастру. Војска Републике српске, као и Армија Македоније, је оружана сила створена не да осваја политичку власт као што је то случај са армијама Словеније, Хрватске и муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, већ да одбрани оно што су народ и политичко руководство већ створили. У томе је битна разлика између ВРС и тзв. А РБиХ и ХВО у БиХ. Док ВРС брани српски народ и српске територије, оружане снаге тзв. А РБиХ се боре за освајање јединствене политичке власти на цијелој територији бивше БиХ (унитарна БиХ), где ће по принципу – један човјек један глас, доминирати муслимани као најбројнији народ. У почетку, тијесно им садејствује ХВО са циљем да заједнички униште Србе, протјеривањем, заробљавањем и убија-њем. Дакле, раде по шеми Павелићеве НДХ-а из времена Другог свјетског рата, стим што изостаје покрштавање, односно исламизација Срба.
Међутим, Хрвати раде паралелно на два колосијека. Заједно са мусли-манима раде на елиминисању Срба из политичког живота БиХ, али у-поредо са тим раде и на стварању сопствене државне творевине „Хер-цег Босне”. Намјеравали су да се, по елеминисању Срба, одвоје од својих савезника муслимана и да „Херцег Босну” прикључе матици – држави Хрватској. Ако им свијет не дозволи стварање „Велике Хрват-ске”, онда ће основати сопствену државу на територији БиХ, гдје би са муслиманима ушли у некакву конфедерацију или неки други облик сложене државе. Пошто, послије једногодишњег ратовања, увиђају да не могу елиминисати Србе из БиХ, а Запад не дозвољава било какву самосталну државну творевину муслимана било гдје на тлу Европе, ХВО предузима очајнички подухват. Уз помоћ и ангажовање оружаних снага државе Хрватске, ХВО почиње рат против својих савезника – муслимана у БиХ. Помаже им чак и ВРС, предузимајући хуманитарне акције у спашавању, евакуацији и збрињавању хрватског цивил-ног становништва, па и војних јединица у централној Босни и за-падној Херцеговини. Тачно годину дана касније 01. марта 1994. го-дине, Америка и западна Европа, у Вашингтону, силом прекидају рат између њих и стварају неприродну државну творевину – Муслиман-ско-хрватску федерацију (МХФ), коју ће Дејтонски мировни споразум преименовати у Федерацију БиХ (Ф БиХ), само да исламисти не би имали било какву самосталну државну организацију на територији БиХ.
За разлику од муслимана и Хрвата, Срби остају дослиједни својим почетним циљевима. Пошто нису могли ући у састав Треће Југославије – СРЈ, настављају да се боре за своју равноправност у БиХ, успјешно бранећи своје територије, уоквирене у виду уставне државе Републике Српске, проглашене 09. јануара 1992. године. Наравно, главни терет те одбране носи Војска Републике Српске, уз помоћ српског народа, државног руководства, Полиције РС и Српске православне цркве.
Попуна ВРС људством
Попуна ВРС људством, регулисана је Законима о ВРС и Одбрани РС и подзаконским актима. Јединице и команде су попуњаване држављанима РС, без обзира на националност, али нормално, јединице су попуњене великом већином војних обвезника српске националности. У јединице ВРС примљени су професионални подофицири и официри ЈНА – Срби, рођени на територији бивше БиХ и дио истих, рођених на просторима осталих република бивше СФРЈ, који су то хтјели. Учешће у ВРС узело је 52% професионалних старјешина, по-ријеклом из РС, што је и највеће учешће једне професије у рату. Од укупног броја старјешина, у рату је учествовало 21% професионалних (активних) и 79% „резервних” старјешина, па се може закључити да су „резервни” подофицири и официри поднијели главни терет рата. Већину командних дужности од команданта бригаде, па навише и специфичне дужности у оперативним и стратегијским командама, обављали су професионалци, мада је и неколико „резервних” официра командовало бригадама, или обављало одговарајуће штабне дужности. Истакнутији „резервни” официри су, током рата, примани у професионалну војну службу, ако су то хтјели и имали одговарајућу школску спрему.
Борачки (војнички) састав био је попуњен војним обвезницима, војницима на одслужењу редовног војног рока, питомцима војних школа на школовању у Београду и Бања Луци и војници по уговору. Максимално, укупно бројно стање ВРС достигнуто је крајем рата и износило је близу 210.000 људи и жена од чега, не рачунајући војнике на одслужењу редовног војног рока и питомце војних школа (бројчано и временски промјењиве категорије), свега 2% чини стални састав, а чак 98% је из резервног састава (мобилисани). Борци су раз-личитих специјалности, често неодговарајућих и различитог степена оспособљености, старосне доби од 18 до 55 година. Било је и јединица ранга пук – бригада, без и једног професионалног официра. Попуна ратних јединица резервним саставима, вршена ја на територијалном принципу, изузев приштапских јединица ГШ-а, команди корпуса и комплетног (ВиПВО), који су попуњавани екстериторијално, са територије цијеле РС.
Уставом РС, утврђена су права и дужности свих грађана Републике да бране и штите суверенитет, територијалну цјеловитост, независност и уставни поредак, а одговарајућим Законима предвиђени су и на-чини остварења истих. Приликом ступања у ВРС, сва војна лица су давала заклетву, чији текст је, према члану 6. Закона о Војсци гласио: „Ја (име и презиме), заклињем се чашћу и животом да ћу бранити суверенитет, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине и вјерно служити интересима њених народа. Тако ми Бог помогао”. Прво организовано полагање Заклетве припадника ВРС, извршено је на Видовдан – 28. јуна 1992. године, са централном свечаношћу у Сокоцу, гдје присуствују чланови Предсједништва, Владе и ГШ-а. Тада је Видовдан узет за крсну славу ВРС.
Организација ВРС
Организација ВРС успостављена је након одлуке Народне скупштине о формирању исте. Војска РС, била је организована слично организацији бивше ЈНА, уз уважавање посебности условљених демографским, просторним и материјално-техничким факторима и потребама и могућностима РС. У односу на ЈНА, јединице ВРС су биле мањег бројног стања, са релативно малим бројем професионалних војника, слабије материјално-техничке опремљености и везане за територију (региони и општине) на којој су формиране, јер је снабдевање јединица везано за матичну територију. Све ово је изазвало слабију покретљивост јединица са једног на други простор ратишта, што је приморало Главни штаб и команде корпуса да формирају јаке приш-тапске јединице, а корпуси чак и оспособљавају поједине бригаде из свог састава за маневар на другим просторима, чиме се колико-толико побољшавала маневарска способност ВРС као цјелине. Развученост територије РС и велика дужина фронта од преко 2.500 километара, често двосмијерног, који се на многим мјестима прострељује и малим калибрима артиљерије, као и одређена политичка (не)схватања, утицали су да је организовање јединица тактичког нивоа извршено на територијалном принципу, што се одразило на њихову слабију и неуједначену опремљеност и борбену способност, зависност од матичне територије и, већ поменуту смањену маневарску способност. Према економском стању општине, мјерила се и борбена способност „њене” бригаде. Због немогућности уредног интендантског обезбјеђења – купања, пресвлачења, обезбјеђења одјеће и обуће, редовне исхране и одмарања, сви припадници ВРС су добијали, до седам дана одсуства у мјесецу, за обилазак породице, ради задовољавања наведених личних потреба, које им командовање није могло обезбиједити. Произилази да је свакодневно, у току читавог рата, са фронта одсутно по 25% бораца, док их је 75% у зони борбених дејстава.
Првих дана, па и мјесеци, по свом настанку, Република Српска није имала представу, прво, да ли ће уопште ратовати, па самим тим ни како ће водити рат. Прије формирања ВРС, одговарало се на изазове непријатеља расположивим општинским јединицама ТО и постојећим по-лицијским снагама рубних општина.
Ни формирањем ВРС није учињен видан напредак у планирању рата, него је и Војска наставила одговарати на изазове, што је трајало читав рат. Добро у томе је што ниједна јединица ВРС, од оделења до корпуса и ВРС као цјелине, није прва почела борбено дејство, а да претходно није изазвана од стране непријатеља. Све војне акције ВРС имају своје покриће, изазвано од стране непријатељских војски. Повод за операцију пробијања „Коридора живота” и спајања бањалучке регије са Семберијом и Србијом је смрт 12 бањалучких беба, јер им се није могао дотурити кисеоник из Београда. Операција „Подриње-93”, изведена је ради заштите српског становништва у источној Босни, јер су муслиманске хорде Насера Орића, само у Подрињу, по-биле више од 3.200 српских цивила, свих узраста и полова у другој половини 1992. и почетком 1993. године. Ослобађање Трнова и комуни-кације Сарајево – Калиновик у операцији „Лукавац-93”, у јулу и августу 1993. године, изведено је због претходне бруталне муслиманске окупације тог градића и прекида копнене везе српског дијела Херцеговине са осталим дијеловима РС. Противудар ка Бихаћу, крајем 1994. године, изведен је као ослобађајућа операција, пошто је 5. муслимански корпус из „безбједносне” зоне Бихаћа за десетак дана окупирао око 250 квадратних километара подгрмечких и грмечких српских села, разорио, спалио и на друге начине уништио сву инфраструктуру, а све живо на што је наишао – људство и стоку, побио и опљачкао. И тако редом, свако „зашто”, имало је своје „зато”. Нажалост, до краја рата ВРС није имала јасан територијални циљ, јер никада политика није одредила линије разграничења са друга два народа унутар БиХ, па се није знало докле треба стићи, а шта препустити непријатељу. Границе су утврђене тек Дејтонским мировним споразумом, када је међународно призната и РС као ентитет и ВРС као легална Војска.
На основу свих наведених услова, докумената, борбених правила, упутстава и општег циља рата – одбранити српски народ од уништења, урађена је формација ВРС, која је дефинисана по централистичком принципу уређења, са субординацијом одозго на доље и једностарјешинством – претпостављени и потчињени, старији и млађи. Предсједник Републике, као Врховни командант Оружаних снага, био је надлежан за утврђивање организације и формације ВРС, што је и учињено Организацијским наређењем о формирању ВРС од 21. маја 1992. године. Тог дана је издат и проглас за општу мобилизацију борбено способног становништва и материјалних добара РС. Пошто је завршена општа мобилизација у року од мјесец дана, сматра се да је ВРС у потпуности формирана 23. јуна 1992. године. Формирање ВРС, крунисано је побједом стратегијског значаја – пробијањем „Коридора живота” од стране јединица 1. крајишког и Источно-босанског корпуса, дана 26. јуна 1992. године. Завршетак ове операције окарактерисан је као видовдански поклон ВРС својој домовини – Републици Српској.
Војска РС била је организована у четири нивоа командовања и то: (1) Стратегијски ниво – Врховна команда и Главни штаб ВРС, (2) оперативни ниво – шест корпуса копнене војске и ВиПВО, (3) оперативно-тактички ниво – оперативна група „Добој” и 30. лака пјешадијска дивизија у саставу 1. крајишког корпуса, Центар војних школа (ЦВШ) у Бања Луци и привремени састави, као што сутактичке и оперативне групе, формиране и расформиране по потреби за извршење временски ограничених задатака у саставу сваког корпуса и (4) тактички ниво – бригаде, пукови и самостални батаљони, који су у саставу сваког корпуса и ВиПВО. Четири Позадинске базе (ПоБ) и приштапске јединице ГШ-а, директно су везане за ГШ ВРС.
Све јединице и команде имале су одобрену организацију и фор-мацију и правилима утврђену намјену, а команде и утврђене надлежности. Зависно од нивоа организовања и врсте јединица, њихове ко-манде су имале одговарајуће оперативно-штабне органе, органе родова, обавјештајне и органе безбједности, позадине, за морал, вјерске и правне послове, те персоналне и финансијске органе. На челу јединице и њене команде налазио се командант, коме су били потчињени и одговарали за свој рад сви органи команде и нижи команданти (командири), а на челу штабова и појединих органа у командама, на-лазили су се начелници.
Основне одлике организовања ВРС у најопштијем смислу су: командни однос, једностарјешинство и формалне везе.
Командни однос као основни друштвени однос у ВРС, којим се изражава суштина односа на релацији претпостављени – потчињени у систему руковођења и командовања. Заснован је на принципима јединства, једностарјешинства и субординације, а утврђен је на релаци-јама претпостављени и потчињени, старији и млађи. Носиоци командовања су команданти и командири.
Једностарјешинство представља основно начело руковођења и командовања ВРС у систему командовања јединицама, које се заснива на недјељивом праву и одговорности, искључиво у надлежности ко-манданата (командира) јединица који, по начелима јединства, има искључиво право командовања свим формацијским и придатим јединицама и одговоран је за њихово стање, борбену готовост и употребу, као и за правилно, тачно и благовремено извршавање добијених задатака, одлука и наређења претпостављених у рату и миру.
Војска РС, поред полиције и цивилне заштите, чинила је Оружане снаге РС и њима је, као Врховни командант, командовао председник РС, доктор Радован Караџић. Командант ГШ-а ВРС био је генерал-пуковник Ратко Младић, а начелник Штаба и замијеник команданта, генерал-потпуковник Манојло Миловановић. На челу сектора за морал, вјерске и правне послове је генерал-потпуковник Милан Гверо. Сектором за организацијско-формацијске, мобилизацијске и персоналне послове руководио је начелник сектора, генерал-мајор Мићо Грубор до августа 1994. године, када је пензионисан, а замијенио га је генерал-мајор Петар Шкрбић. Начелник сектора позадине је генерал-потпуковник Ђорђе Ђукић, а начелник сектора за обавјештајно-безбједносне послове је генерал-мајор Здравко Толимир. Директно за команданта ГШ-а, везана је Управа за ВиПВО, на челу са генерал-мајором Јовом Марићем, погинуо фебруара 1996. године, а замијенио га је пуковник Радослав Панџић и Управа за финансије ВРС, на чијем челу је генерал-мајор Стеван Томић. Сви наведени начелници, аутоматски су били и помоћници команданта ГШ-а, сваки за свој ресор. Комплетна, наведена постава Главног штаба, смијењена је Указом вршиоца дужности пред-сједника РС, госпође Биљане Плавшић, дана 07. новембра 1996. године, послије 1.687 дана постојања. Дио виших официра је прераспоређен на друге дужности, дио је пензионисан, а неколико генерала је стављено на располагање ВРС или Војсци СРЈ. Главни штаб, као институција, преименован је у Ђенералштаб, на челу са пензионисаним пу-ковником Пером Чолићем, официром по уговору.
Формалне везе у ВРС, заснивале су се на организованој структури односа, а персоналне на личном контакту и међусобној солидарности старјешина, војника и цивилних лица на служби у ВРС. Формалне везе су испред персоналних, јер су регулисане Правилом службе у ВРС, као подзаконским актом. Од нивоа команде бригаде па ниже, доминирале су персоналне (личне) везе над формалним, јер су ти дијелови ВРС били формирани, углавном, од мјесног становништва. У структури ВРС, постојала су два вида војске – копнена војска (КоВ) и ВиПВО. Сваки вид ВРС се састојао од родова и служби, а у њима су одговарајуће специјалности. Родови су: пјешадија, артиљерија, оклопно-механизоване јединице, инжињерија, веза, атомско-биолошко-хемијска одбрана (АБХО) и ави-јација, а службе: техничка, ваздухопловно-техничка, интендантска, санитетска, ветеринарска, саобраћајна, грађевинска, правна, геодетска, финансијска и музичка.
Састави ВРС су: (1) Главни штаб ВРС, са приштапским јединицама, читав рат лоциран у Црној Ријеци, девет километара сјевероисточно од Хан Пијеска, (2) Први крајишки корпус (1. КК), чија команда је лоцирана у Бања Луци, а имали су истурено командно мјесто (ИКМ), прво у Старој Градишци, а затим у Прњавору, (3) Други крајишки корпус (2. КК), са командним мјестом, прво у Крњеуши, затим у Дрвару, а по губитку истог у Санском мосту, чијим падом се корпус расформира, (4) Источно-босански корпус (ИБК), у почетку са командом у Угљевику, а затим у Бијељини, (5) Сарајевско-романијски корпус (СРК), са ко-мандом у Лукавици – Сарајево, (6) Херцеговачки корпус (ХК), са командом у Билећи, а ИКМ у Ластви, (7) накнадно формирани Дрински корпус (ДК) са командом у Власеници и (8) Ваздухопловство и противваздушна одбрана са командом у Бања Луци, а аеродромима у Маховљанима, Залужанима, Братунцу и Гламочком Пољу.
Дрински корпус је формиран накнадно, јер се указала потреба за посебним оперативним саставом у Подрињу од Зворника до Рудог и Чајнича, на истоку и према Кладњу и Олову, на западу. Заживео је 01. новембра 1992. године. Идеја о формирању овог корпуса зачела се у Главном штабу ВРС још крајем јула 1992. године. До тада, доње и средње Подриње од ријеке Саве, па до планине Сушица, између Сребренице и Жепе, браниле су снаге Зворничке и Бирчанске бригаде из ИБК-а. Простор од Сушице, са праваца Жепе, Горажда и Олова, бранила је 2. романијска бригада из СРК-а, док су горње Подриње од Вишеграда до Чајнича браниле самосталне Вишеградска, Рогатичка, Руђанска, Чајничка и 1. и 2. Фочанска бригада, организоване у привре-мени оперативни састав, као Оперативна група „Дрина”. У центру Подриња, смјештен је Главни штаб ВРС, па хтио или не, мора се ангажовати у командовању јединицама, колико због одбране цјелокупног Подриња, толико и због сопствене одбране. Да би се Главни штаб растеретио оперативног командовања на одређеном простору и могао адекватно вршити стратегијско руковођење оружаном борбом на цијелом ратишту РС, одлучено је да се формира Дрински корпус. У састав корпуса улазе све набројане бригаде, изузев фочанских, које се враћају у састав ХК-а. Накнадно се формирају Братуначка, Милићка и Власеничка бригада и Скелански самостални батаљон.
Поред 65. заштитног моторизованог пука (змтп), 67. пука везе и 89. ракетне бригаде (Бања Лука), као нова приштапска јединица ГШ-а, априла 1993. године, формирана је 1. гардијска моторизована бригада (гмтбр) а лоцирана је у Калиновику и Хан Пијеску. Центар војних школа, формиран је августа 1993. године у Бања Луци, због указане потребе за школовањем и попуном нижим старјешинским кадром. Наиме, од укупних губитака ВРС у борбама, 38% су губици у старјешинском кадру, а познато је да искуствена свјетска норма, у мину-лим ратовима, износи око 8%. Центар је директно везан за Главни штаб и, поред обуке питомаца, служи и као борбена оперативна резерва ВРС. За Главни Штаб директно су везане и двије Управе – за ВиПВО и финансије, као и четири Позадинске Базе и то: 14. ПоБ у Бања Луци, 27. ПоБ у Хан Дервенти код Пала, 30. ПоБ у Билећи и 35. ПоБ у Бијељини.
Почев од 1993. године, па до престанка рата, Врховна команда и Влада Републике Српске су, скоро сваких шест мјесеци покушавале да притиском на Главни штаб, реорганизују ВРС само у циљу смањења њеног бројног стања, односно ради смањења трошкова рата. Почело је са захтјевом Врховног команданта да се расформира ВиПВО, или евентуално да прелети на аеродроме у СРЈ. Пошто је Врховна команда Оружаних снага то захтијевала под притиском Запада, кроз уста тадашњег предсједника СРЈ, Добрице Ћосића, ГШ ВРС се није смио упустити у ту авантуру, очекујући да ако авијација прелети у СРЈ, никада више неће бити у оперативној употреби ВРС. Савезна Република Југославија се на међународном плану бори против уплитања у рат у БиХ, па таман посла да дозволи да наша борбена авијација туче циљеве по БиХ, полијећући са њихових аеродрома. Са друге стране, сви припадници ВиПВО су били огорчени на овакве захтијеве, па ГШ није ни хтио да им одузме право да бране отаџбину. Тако је ВиПВО читав рат остало у саставу ВРС. Истина, често су били ограничавани у борбеним летовима, али били су ту и без обзира на забране, узимали су учешћа у одбрани земље у ваздушном простору, нарочито у одбрани од агресије НАТО пакта на РС.
Што се тиче смањења бројног стања ВРС, Главни штаб то никада није могао извршити. Наши непријатељи су далеко бројнији од нас, па однос снага на ратишту захтијева повећање, а не смањивање ВРС. Са друге стране, материјалне резерве у наоружању, муницији, гориву и свему осталом се из дана у дан смањују. Сама РС економски пада у сиромаштво, па не може набављати војну опрему, а и донације се полако смањују. Уласком НАТО пакта у рат против РС је у потпуности обесмислила смањење српских оружаних снага, али је ВК-да остала упорна у својим захтијевима. Прва оружана акција из ваздуха против ВРС, изведена је 11. априла 1994. године у околини Горажда, а последња у непрекидном трајању од 17 дана, од 29. августа до 14 септембра, када је ВРС координирано тучена из Ваздуха од стране НАТО-а, а са земље снагама европског корпуса за „брзе интервенције” (корпус Европске Заједнице, састављен од шпанске и француске војске под командом француског генерала Собируа из Дувањског Поља и америчког генерала Силвестера са планине Игман). Други облик покушаја реорганизације ВРС састојао се у жељи ВК-де, а на предлог команданта 1. КК-а, генерала Момира Талића да се формирају двије Армије ВРС. Прва Армија би имала зону одговорности од ријеке Уне, па негдје до Зворника, а Друга одатле, па на југ, укључујући и Херцеговину. Команде обе Армије би биле директно везане за ВК-ду, чиме би ГШ био сувишан. Таква жеља није могла бити испуњена због облика територије РС (банана држава), материјалне (не)могућности Републике и далеко већих трошкова ратовања. Само број генерала би, уместо 24 формацијска мјеста, био повећан на 56, што је бесмислено. Ова последња чињеница је принудила ВК-ду да одустане од тога.
У току рата, а и послије њега, становништво РС је стално „нагађало” о сукобу ГШ-а и ВК-де, што је „преведено” као лични сукоб доктора Радована Караџића и генерала Ратка Младића. Истина, сукоб институција политичког и војног руководства је постојао, управо због покушаја да се и онако слаби капацитети ВРС још више смање. Војно-политичка ситуација на ратишту у БиХ то није дозвољавала, иако је политичко руководство РС на то приморавано од стране дијела Међународне заједнице, али и од руководства СРЈ. Врхунац сукоба Војске и политике показао се на 50-ом засиједању Народне скупштине РС, 15. априла 1995. године у Санском Мосту. Главни штаб је добио задатак од ВК-де да за ту сједницу припреми генерални извјештај (експозе) о стању у Војсци РС. Експозе је садржавао двије цјелине –
материјални положај ВРС и војно-стратегијски проблеми на ратишту. Међутим, парламентарна већина посланика из владајуће СДС, категорички одбацује први дио извјештаја, а други дио нису хтјели ни да саслушају. Извјештај прихвата опозиција, мања група независних посланика на челу са послаником Милорадом Додиком, али ВРС од тога нема користи, јер већина одлучује. Сви чланови ГШ-а и команданти корпуса су фронтално политички нападнути од стране владајуће странке и Врховне команде. Практично, на тој сједници, Народна скупштина је од деполитизоване ВРС направила себи политичку опозицију, чиме су ојачали групу независних посланика. Генерали ВРС, нису попустили и нису одустали од даље борбе, јер други, не саслушани дио експозеа управо говори о томе да према ВРС стоје четири савремено опремљене непријатељске војске, које из дана у дан јачају (регуларна војска Републике Хрватске, тзв. А РБиХ, ХВО и НАТО пакт). Са друге стране ВРС све више материјално слаби, а губи и дотадашње савезнике. Српска Војска Крајине је у тежем положају од ВРС и налази се пред расулом, а СРЈ се већ одрекла ВРС, уводећи санкције Републици Српској још 04. августа 1994. године, због одбијања плана Контакт групе. Познато је да је тај план одбила баш ВРС. Значи, ВРС сопственим снагама мора рат привести крају, сада напуштена и од сопствене власти и Врховне команде. Ипак, послије хрватске операције „Бљесак” и пада Западне Славоније у мају 1995. године, Врховна ко-манда је наставила да колико, толико „брине” о својој Војсци, која јој је обезбиједила да се у Дејтону избори за признање Републике Српске и њене Војске.
ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
У ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОМ РАТУ
АСПЕКТИ, ОРГАНИЗАЦИЈА, ОПЕРАЦИЈЕ
Бања Лука, март 2011. године 19-38 стр