Посљедњих дана јула 1941. године десила се велика трагедија за српски народ, посебно за оне момке који су радили као физички радници на цести Сански Мост-Лушци Паланка, а која је пролазила кроз наше село, па су ти момци, радници-кулучари, били близу својих кућа, радили су бесплатно и са својом храном. Дакле, радили су под присилом, јер нико није могао нити смио да не дође на посао, поготово није се нико смио усудити да побјегне са цесте у току радног времена.
НДХ је формално створена 10. априла 1941. године и одмах је почела измишљати разне мјере како би Србима загорчала живот, а све са циљем да их натјера да размишљају о сељењу или преузимању католичке вјере.
У програму те државе било је набројано које све мјере треба да буду уведене како би се цијела територија НДХ очистила од Срба. Утврђено је да се једна трећина Срба побије, једна трећина преведе у католичку вјеру, а једна трећина протјера у Србију. На збору у Санском Мосту крајем јуна 1941. године жупан бањалучки Виктор Гутић изјавио је: „Друмови ће пожељети Срба, али Срба више бити неће“.
За ту Гутићеву пријетњу знали су сви Срби, и они који су радили на цести и ми који смо били код кућа. Присилним радом били су обухваћени момци између 20 и 30 година, па су тако том обавезом била обухваћена и моја два брата, Јово који је рођен 1914. и Миле који је рођен 1921. године, па је баш у тој години напунио 20 и требало је да иде у војску, али запало га је кулучење на цести умјесто обуке војним вјештинама, што је било у плану обуке за регруте, тј. војнике који су тек дошли у војску. Присилни рад који је уведен за младе Србе трајао је један мјесец. Из моје фамилије том обавезом, како сам већ написао, била су обухваћена моја два брата.
Наша мајка је спремала јела, а посебно је пазила на Милу који је био њен миљеник. Он је био најљепши, па зато није било ни чудо што се највише бринула о њему, а кад га је нестало највише је жалила за њим, по цијеле дане је нарицала и сузе лила. Тих дана масовно су бјежали муслимани од својих кућа од Скуцаног Вакуфа, Напреља, Горице, Фајтоваца, Модре, Горњег и Доњег Каменграда, тј. из свих села Подгрмеча у којима је било и муслиманског становништва.
Ишли су запрежним колима, било је и по који комад стоке, највише телади, јагњади и кокошки, патака, гусака и пилића. Дакле сви су рачунали да тамо гдје стигну неће бити стоке и перади, а без тога тешко би се могло живјети, поготово дјеца.
Та бјежанија стварала је психозу страха и код српског становништва. Док неко бјежи од своје куће и онима који не бјеже повећавају се неспокојство и забринутост. Дакле, за све су ово биле ванредне прилике. Нико није знао куда ићи и докле ће трајати оваква пометња и неизвјесност. Требало је мислити на сутрашњи дан и на смјештај фамилије. Пошто је живот поремећен, мора се мислити на нови живот цијеле фамилије, а то задаје велику бригу, посебно домаћину који је морао да брине о свему што коме недостаје. Најтеже је било наћи воду за купање, посебно дјеце, јер се то није могло одлагати.
Једног дана крајем јула 1941. године на посао није отишао ста- рији брат Јово, него само млади брат Миле. Тог дана око 10 сати пронијела се вијест да ће момке кулучаре негдје одвести, али нико није знао куда. Док су још ту на цести, у нашем селу, били смо мирнији и са мање бриге. Када су, међутим, престали радити, и када су сакупљени у једну групу, која се не креће, били смо мирнији и Богу се молили да их не одведу у Сански Мост, јер им тамо није било безбједно.
Мада све док су у рукама усташа и њиховог надзорника за момке-кулучаре није било безбједно. Пошто је наша кућа била на једном узвишењу, могли смо да видимо шта се све догађа на цести. Моја мајка, која има јак и продоран глас, дозивала је Милу и молила да иде кући, не образлажући зашто тражи да дође. Али то није било могуће јер је свима запријећено да ће пуцати на свакога ко би покушао да бјежи, и сви су били за бјежање обесхрабрени, па и наш Миле.
Цијела моја фамилија била је ожалошћена, јер смо знали да им у Санском Мосту пријети опасност. Мајка је плакала и туговала на посебан начин, па смо сви то слушали и та туга се преносила и на нас остале. Тог дана у сумрак су се појавили устаници, чуло се неколико пуцњева, што нас је веома узнемирило, а неки од устаника су нам сугерисали да се склањамо од куће, па смо тако и учинили. Узели смо неке покриваче и покренули стоку у правцу куда смо намјеравали да идемо. Изнад наше куће била је густа шума па смо се тамо склонили и ту заноћили. Који тренутак послије, више није било групе, него се формирала колона од радника-кулучара, која је ишла према Санском Мосту, што је још више погоршало наше расположење јер је било очигледно да их неће пустити да иду својим кућама. Сјетио сам се збора у Санском Мосту на којем је говорио жупан бањалучки Виктор Гутић, који је изрекао највеће пријетње Србима рекавши: „Друмови ће пожељети Срба, али Срба више бити неће“. То је била највећа пријетња Србима, са назнаком да ће бити искоријењени. Страх је био увећан до највишег степена. Кретање према Санском Мосту није нам било по вољи, јер смо се плашили за судбину тих момака, међу којима је био и наш Миле. На пола пута од поласка, тј. од куће Абида Карабега, око села Подбријежја, колона је заустављена. Тад је из колоне издвојено 10-15 момака чији је живот требало ту да се заврши, а то су знали само предрадник Халиловић и остале усташе стражари. Који је критеријум био примијењен при одабиру момака, то се не зна, али је вјероватно био по физичком изгледу. А то значи да су руком показали на момка који је био осуђен на смрт, а то нису знали они којих се то највише тиче. Сви момци издвојени таквим одабиром били су побијени тупим предметима: маљевима, сјекирама, рогуљама и тежим штаповима. Није остало никаквих трагова, а није нађена ни гробница гдје су укопани. Из свих породица које су имале момке у тој несрећној колони данима су тражили било какве трагове, али ништа није нађено. Који су мотиви били да тупим предметима убијају ове јаднике, то се не зна, али може се претпоставити.
Сигурно није био мотив да штеде метке. Од испаљивања метака чују се пуцњи и остају чахуре, а крвници су хтјели да сакрију мјесто и начин извршења злочина над овим јадницима.
Када су те момке поубијали, требало је тијела несрећника уклонити одатле. Ни тада ни послије нису нађене гробнице, па се могло претпоставити да су их бацили у воду, јер је ту била ријека Блиха, а нешто даље била је ријека Здена, са сличном количином воде као и Блиха. Даље од ових ријека била је велика ријека Сана, па су могли запрежним колима да их одвуку и баце у Сану. За великих поплава Сана је носила кладе и балване, па су злочинци рачунали да ће тијела убијених бити однесена даље од мјеста гдје су убијени. Када су воде Сане велике могле су да однесу тијела ових несрећника у Дунав, па и Црно море, па се тако могло да сакрије мјесто злочина.
Тако је ријека Сана постала сакривена гробница српских момака-кулучара са цесте Сански Мост-Лушци Паланка, пошто су ријеке Блиха и Здена мале, па би тијела убијених била избачена на обалу. Послије овог несрећног рата велики број фамилија тражи своје нестале и критикују све одреда, а многи не налазе оне које траже, па зато окривљују и оне који су убијали, а и органе власти.
Могуће је замислити како се осјећају оне фамилије чији су чланови убијени далеке 1941. године а до данас, послије више од 70 година, не знају ништа о тим момцима. Како народ каже, ни трага ни гласа за све ове године. Ови момци о којима говоримо убијени су прије великог масакра на гробљу ШУШЊАР на којем је у августу 1941. године, послије побуне Срба у селу Кијеву, као реакције на усташка злодјела, јер су на Ђурђевдан код Срба који славе насилно улазили у кућу и малтретирали и домаћине и њихове госте све до гашења славске свијеће, што је највећа увреда за домаћина, па и за све Србе у околини.
Није јасно зашто су ти зликовци покушавали да сакрију овај злочин. У септембру исте године наишла је једна кажњеничка бојна да у српским кућама убија, пали и пљачка, чији је командант био Алија Камбер. Кад је дошао пред нашу кућу, Алија је упитао мог оца: „Илија, гдје су ти синови?“ Отац је показао на мог најстаријег брата Јову и мене, а Алија је питао: „А гдје ти је још један син?“ Отац је причао како је тај момак радио на цести и да је заједно са осталим радницима кулучарима одведен и да од тада за њега ништа не знамо. Онда је Алија рекао: ,,Па можда је отишао у четнике.“ А ако је ико знао шта се десило са том групом момака, онда је то био Алија Камбер, јер је он из села Подбријежја, а чули смо да је управо око тог села било стратиште за те момке, њих 10-15, да су ту побијени и то тупим предметима, али нису их ту сахранили, укопали, јер нико није ни тада ни касније нашао неке трагове о убијеним момцима, нити неку рупу гдје би били укопани. Могли су да их баце у воду, Блиху која је управо ту текла, или Здену која је даље одатле око два километра. Трећа ријека која је била даље одатле око 3-4 км је ријека Сана. Пошто су зликовци хтјели да сакрију тај свој злочин, онда је вјероватно ријешено да тијела тих несрећника запрежним колима одвуку до те ријеке и тамо их баце у воду. Ако су тако урадили и у Сану побацали тијела тих момака, кулучара са цесте Сански МостЛушци Паланка, онда је ријека Сана скривена масовна гробница Срба, момака кулучара, побијених крајем јула 1941. године.
Када су крајем јула 1941. године дошли до наше куће, устаници Срби, међу којима је било више познатих, као Миланчић Миљевић, браћа Бркићи, Вељко Миљевић, син Милин, није се могло да их не послушамо када су нам савјетовали да се склонимо од куће, да се склонимо у неку шуму, или да избјегнемо у село Дабар, који је удаљен од Санског Моста, јер је тај град представљао опасност за Србе и српски народ у цјелини. Прије неколико дана гледали смо како муслимани бјеже од својих кућа, а ево дошао је дан да и ми бјежимо.
Та прва ноћ у шуми изнад наше куће била је туробна и кратка, цијелу ноћ смо размишљали шта ће бити сутра. Чим је свануло кренули смо са стоком испред нас, прешли До и кретали се даље према Дабру односно брду Смрешњак, гдје се налазила кућа Миле Миљевића и до њега смо стигли око подне. Највише смо туговали за братом Милом, а појава устаника и пуцњава по ноћи узнемиравала је све Србе комшије, који су били забринути као и ми за све што се догађа и што нисмо сигурни шта ће бити наредних дана. Крећући се са стоком прошли смо заселак Какиће и кретали се даље од пуцњаве која је бивала све ближе нас. Око 10 сати појавио се један авион двокрилац, па је тиме била повећана забринутост и страх, мада авион није пуцао по избјеглицама, него по устаницима, који су се борили против усташа и хрватске војске. Нисмо нигдје стајали, ишли смо даље према Смрешњаку. Миле Миљевић је познавао мог оца Илију, па смо били примљени пријатељски од цијеле Милине фамилије.
Чули смо да су се устаници разбјежали, а неки отишли својим кућама. Велики дио Дабра био је на удару хрватске војске. Попаљене су куће и господарски објекти у свим засеоцима до којих је та војска стигла. О томе су причали и они који су били у борбама које су вођене, али и они који су били удаљени од усташке страховладе. У тим борбама погинуо је Мића Милинковић, што је изазва ло тугу, не само његове фамилије, него и комшија и родбине погинулог човјека.
Код љубазних домаћина Миљевића остали смо само једну ноћ и један дан, а онда смо кренули према нашем селу и нашој кући, које више није било, запаљена је већ првог дана борби у нашем селу. Запаљени су и неки господарски објекти, па смо могли да се склонимо од кише у љетну кухињу и кукурузану. Пошто раније нисмо били пожели пшеницу и раж, сада је требало обавити те послове. Иако смо успјели да пожањемо жито, нисмо имали машину да га и овршемо. Било је у сноповима садјевано у неколико стогова који су касније спаљени, тако да више нисмо имали ништа за јело. Дио фамилије која није побијена био је зависан од комшија који су били спремни да обезбиједе и храну и становање за дио те наше несрећне фамилије.
ИЗВОР: Петар Додик, МАСОВНА ГРОБНИЦА СРБА У РИЈЕЦИ САНИ, ШУШЊАР 1941.- ЗБОРНИК САОПШТЕЊА И СВЈЕДОЧЕЊА СА ТРЕЋЕГ ОКРУГЛОГ СТОЛА одржаног у Оштрој Луци 1. августа 2013. године.