O препуна земаљска кугло
скриј међ границама ти моје ругло
злогласна моја је нација
сљедбеник сам сеоба и санкција.
На моје горко рањено лице,
на тај чемерни ми испњувак врата
доживотно пљуваће прзнице;
команданти хладнога рата.
Ко добровољца свуци ме са Шарца
на магарца, а с магарца
ја неповратно пашћу на тло
гдје нећу моћи избјећи зло…
Створи ништавно, клето кољено,
несрећну крв модерног боја,
пали ми сјеме одвећ окаљено
не би ли умрла будућност моја.
У људску копију лоша кроја
уброј ме задњом капи ми зноја,
те бјелосвјетским ситом је исциједи
ту – на мојој муци и биједи.
Учини да побудалим за марком
гледајући како историју ми ложе
да побјегнем трчећим кораком
гдје год се побјећи може.
Да одем бестрага овако предан
и себе никад не будем вриједан;
ни руна вуне, ни зрна брашна
да увијек чека ме спакована ташна.
Узори ми језик, згази орање,
направи пут преко мога огњишта,
заплијени ми снагу и знање
да коначно постанем нико и ништа.
Милан Ракуљ
Пјесма је написана у прољеће 2004. а објављена 2010. године у књизи пјесама „Глуви путник“ у издању Бранковог кола
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.