ПРАВО СРПСКОГ НАРОДА ДА ОДРЕЂУЈЕ СВОЈУ СУДБИНУ
Стотину делегата на Темишварском сабору, од краја августа до почетка новембра 1790, захтевали су нешто што део српског народа изван Србије ни данас нема територијалну аутономију и признања основног људског права да је земља на којој живи његова. Тада је „честни клер и славни народ господњи всјех чинов“ поднео листу жалби и захтева. У складу са учењем рационалистичке филозофије тога времена, они су разликовали појам народа од појма народног тијела. У првом случају се ради о народу који има свест о себи, посебни језик и историју, али не и гаранатоване политичке слободе. Само остварено „народно тијело“, соrps de nation“ како га просвегитељи називају, обезбеђује слободе у оквирима признате територијалне издвојености. Без ове гаранције територијалне посебности, сваки је народ само „народ у идеји“, као нешто недовршено и обесправљено. На конгресу су тог лета текушчаго 1790. захтевали да им у загребачком и карловачком округу, „као и у целој Хрватској дозволе да могу куће и земљу куповати са правом да могу бити грађани и чланови градских управа“. А о запостављању права на слободну вероисповест, да подижу своје цркве, да их не терају од вековних права да славе своје свеце и држе се својих обичаја, краја није било.
Идеја да народ без земље на којој живи не може бити нација, није ни данас заборављена, барем не код оних народа који су историјски стварали моделе модерне демократије. Ален Жокс, стручњак за међународно право и стратешке студије, недавно вели да се у ово наше време разликује француско поимање слободне нације од немачког. По првоме, народ са собом носи и „право на тло“ („droit de sol“), док Немци стављају нагласак на право крви. Тренутак малаксалости француског демократског духа, у решавањима у Мастрихту почетком априла 1992, је био разлог да се француска делегација од тог свог поимања одрекла, управо у тренутку кад је доношено решење о признању независности и суверенитета Босне и Херцеговине. Иста је заборавност била по среди када је призната Хрватска као независна нација. Тада смо се вратили јадовању из 1790.
У целој овој историји од 202 године после Темишварског сабора српски се народ у Средњој Европи још упиње „да кроз отакло мед лиже“ како су своју беспомоћност крстили у то давно време. Своје „гравамине и постулате“ више не пишемо гушчијим пером, али мање више оно што пишемо је исто. Увек се ради о захтевима да се српски народ у некадашњој Хабзбуршкој држави може назвати пуним именом и као корпус нације политички организовати на земљи на којој живи. У време Темишварског сабора је рачунато да више Срба живи у Босни и Херцеговини, него у Београдском пашалуку који ће временом постати матица српског народа. Данас је Срба у Србији седам пута више, него у Босни и Херцеговини! У међувремену су реке бегунаца полако копниле српска насеља западно од Дрине и подизала она на истоку од ње.
Након слома комунизма у бившим југословенским земљама, вратио се у онај део који је некада сачињавао Хабзбуршко царство стари дух импровизације права. Поново постоје народи који немају природно право као што имају други, да се сматрају корпусом нације и територија на коме живе сами организују. Српска револуција у Хрватској, а затим и Босни, почела је онда када је председник Туђман изустио да босански муслимани спадају у „корпус хрватске нације“. То је било на оснивачкој скупштини његове странке, доста времена пре оног дана него је почело са пуцањем. У исто време је припреман хрватски устав, по чијој основној формулацији је та република држава искључиво хрватског народа. Дизањем руке дрвен лутака у Сабору је побрисано право српског народа да сам одређује своју судбину. Он је поново постао жртва старог хабзбуршког поимања шта је нација. У фебруару 1850, опоменут је владика карловачки Еуген Јовановић да у Крајини постоји само хрватска нација, подељена на православну и католичку веру, али „једног језика, обичаја, земље и тла и једног звезданог неба“. Речено толико глагољиво, да би ту речито могли приписати данашњем времену, а не неком давно заборављеном.
У овој омашци да се слом комунизма схвати као право повратка на раздобља у историји без права, види се оквир кризе европске демократије. Данашња југословенска криза је клица будућих неспоразума о том шта значи демократија у Европи. У данашњој југословенској кризи су норме међународног права, природног права уопште, толико измењене и погажене да то има далеко више значаја за међународно право него нас саме, којима је то гажење на првом месту намењено. Све будуће унутрашње и спољне кризе у Европи ће налазити своје исходиште у овој данашњој кризи око наше земље. Немачка не би вредела свога имена кад би представљала опасност само за мали, од ње увек незаштићени српски народ. Идеологија њене данашње политике је посуђена из папских енциклика и проповеда организовање Европе на основима регија; а не нација. То прети да лаганом корозијом почне растакати старе државе. Регионализација старих, великих држава се осећа у Италији и Великој Британији. Гажење норми међународног и природног права човека у данашњој југословенској кризи ће се протегнути и на остала подручја у свету, где је регионализација на дневном реду. Иза тога увек остаје питање — да ли је регионализација Европе око Немачке, најбољи сурогат за потребе усавршавања демократске државе до које су довеле старе националне државе и сукоби међу њима? Какав ће људски прогрес бити, ако се североиталијанске покрајине одвоје од своје националне матице и утопе у један европски организам који ће водити немачки банкари и католички кардинали?
Борба српског народа у Крајини и Босни и Херцеговини да за себе сачува начело самоопредељења народа није никакав израз балканског егоизма једног заосталог народа. Он у себи носи више демократског духа, него што би се могло просејати из оног крша разних држава који нам нуди Мастрихтска Европа. Наговештај Народне скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, која је недавно одржана на Палама да остави народном референдуму да одлучи о судбини целе заједнице је у складу са двовековним отпором који је овај народ давао сличним покушајима из прошлости. У исто га време треба сматрати легитимним позивом на напредак демократије у Европи. Она ће остати мртво слово на хартији, ако не буде кадра да се односи на све народе без изузетка.
ИЗВОР: „Огњишта“, година I, бр.1, Пале април 1993.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.