Слободан Милошевић, Радован Караџић и Ратко Младић, доживљени као сарадници на истом пројекту, били су људи који су изузетно често долазили у сукоб. Разлике међу њима, уочљиве још 1992. године, постају драматичне поводом Венс-Овеновог плана који босански Срби одбацују, а председник Србије их кажњава санкцијама на Дрини.
У лето 1994. године тројица лидера никако нису могли да се сагласе око предлога Контакт групе за успостављање мира у Босни и Херцеговини. Ти разговори забележени су у „роковнику браон боје са натписом НИС” који има 318 страница.
Састанак у Добановцима, 17. јула 1994. године, Слободан Милошевић започео је оштрим прекором Радована Караџића због некоректног иступања на Извршном одбору Српске демократске странке.
„Не знам шта ви имате са Главног одбора”, упитао је Караџић.
„Имам све”, одговорио је Милошевић.
„Онда ви имате свог човека тамо”, одговорио је Караџић.
„Ја сам мислио да смо сви ми наши”, узвратио је Милошевић.
Председник Србије је хтео да приволи босанске Србе да прихвате план Контакт групе.
„Овај план су подржали шефови најразвијенијих држава. Изнад њих нема ко – до бога”, рекао је Милошевић. Он је објашњавао да ако босански Срби кажу „не”, Алија Изетбеговић, лидер босанских муслимана, добија легалитет да рат који је изгубио добије уз помоћ целог света. „Његова је стратегија била да окрене цео свет против Срба и овим му се испуњава.”
Председник Србије је тврдио да мапе разграничења нису коначне, питао да ли је свет у позицији да Србима који чине трећину становништва да више од пола Босне, подсетио на писмо подршке Бориса Јељцина, председника Русије, и закључио да „не” значи ескалацију рата целог света против Срба. У убеђивању Милошевић је казао: „Черчил је рекао: Историја прашта злочин, али грешке не”.
На Караџићеву тврдњу да: „Муслимани хоће да у Босни Срба не буде”, Милошевић је, између осталог, одговорио: „Батурин ми је рекао да има право федерација ући у конфедерацију са Хрватском и Република Српска са Србијом… Бобан је рекао да је једини разлог што прихватају федерацију је што иду у конфедерацију са Хрватском… Ми добијамо РС која је два пута већа од Црне Горе и 1,5 пута од Словеније”.
Са „да” свет се окреће против Алије Изетбеговића, „ми имамо легализацију да водимо рат”, наваљивао је Милошевић и рекао „Не можемо пљунути у лице 7 + 1” (чланови контакт групе плус Русија).
Момчило Крајишник је први набрајао шта све смета босанским Србима: разграничења у западној Босни, комуникација кроз Посавину, излаз на море, подела Сарајева и закључио: „Ја знам да ми не можемо рећи не, али ми сутра не можемо донети одлуку да”.
Младић у белешкама заокружује речи „да” и „не” углавном заокружује, али не бележи своје прво обраћање и поред његовог презимена стоји само стрелица и три тачке. Одговарајући Младићу, за кога каже да је добро поентирао, Милошевић предлаже закључке које треба да усвоји Скупштина Републике Српске. Закључци су уредно записани у Дневнику и после њих нема никаквог коментара.
Девет дана после, 26. јула, Младић у Београду разговара с руском делегацијом коју предводи генерал Павел Грачов, министар одбране Русије, и у Дневнику бележи: „Прочитао писмо Јељцина др Караџићу. Порука Јељцина да се план прихвати и већи део писма је ПРИТИСАК!!!”. Реч „притисак” Младић два пута подвлачи.
Грачов каже да ће се Русија залагати да се реше питања важна за Србе (Брчко, Сребреница, излазак на море, отварање аеродрома) као и на успостављању српског ентитета, државности и удруживања са Србијом. „Х-М федерација (хрватско-муслиманска) након вашег прихватања плана Контакт групе ће се распасти. И скидају вам се санкције. После тога имаћемо војнотехничку сарадњу”. Рус је у даху наставио: „Знам да је тешко господину Младићу да напусти територије од 70 одсто на 49 одсто, али он је победник. Ако се настави блокада и ако га нападају он ће морати да се повуче”.
Младић бележи и став Караџића: „Ако мапу не можемо значајније поправити ја је не бих никада потписао нити би је народ прихватио”.
Наредни саговорници Младића су двојица Јапанаца, Шинада и Јамагучи Ота. Шинада разуме незадовољства Младића (излаз на море, Устав, Сарајево) али да је српски одговор разочаравајући. Генерал га је питао шта ће бити ако Срби одговоре са „да” а шта ако одговоре са „не”. Одговор „да” значи да се разговара о размени територија, Уставу, изласку на море, Сарајеву, да се укидају санкције. Одговор „не” значи да ће: „Ситуација бити јако гадна по вас. Ваша матична земља Србија хоће да прекине односе с вама. Биће легализован увоз оружја (за муслимане). Биће бомбардовања НАТО”.
О плану Контакт групе поново разговара врх босанских Срба 4. августа у Хан Пијеску. Младић на скоро четири странице бележи речи Радована Караџића. Две његове процене су: „Остаје нам краћи део рата, морамо издржати, али је тежи дио јер ће нам прекинути везе са Југославијом” и: „Америка хоће да једна војска клоне, њу није брига која ће клонути”. Ситуацију описује овако: „Код нас је 190.000 пензионера на 150.000 запослених, а тек колико је војника. Нама 10 посто становника (запослени) издржава остатак становништва”. А о свом односу с Младићем Караџић каже да неки желе да направе расцеп међу њима али да неће успети: „Јер ја и Младић братски разговарамо, у брк кажемо један другом што мислимо, а циљ нам је исти и заједно идемо ка том циљу”.
На командно место које Младић не наводи 12. августа долази и генерал Момчило Перишић. Начелник Генералштаба Војске Југославије убеђује Младићев штаб да прихвати план Контакт групе. Генерал Миловановић му одговара да га боли што Југославија и свет не прихватају победу Војске Републике Српске и да они не могу да откажу послушност руководству „какво је такво је, народ га је бирао”.
На крају бележења дискусије генерала Ђукића Младић уоквирује реченицу и поред ње ставља звездицу „Није се децидно изјаснио о порукама СМ: ЗАШТО?.
Седам дана касније врх босанских Срба разговара с Јасушијем Акашијем и делегацијом Уједињених нација. Младић записује реченицу Караџића: „Ми смо спремни да вратимо неке територије” и поред ње у загради „које?”.
Екипа „Политике”
http://www.politika.rs/scc/clanak/136572/Milosevic-Mislio-sam-da-smo-svi-mi-nasi
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.