Миридба

У ранијим временима, до женидбе момака и удаје дјевојака је долазило на различите начине. О женидби би, најчешће, прво почели говорити родитељи момка савјетујући му да погледа одређену дјевојку. Момак би, најчешће, пристајао на наговор родитеља, након чега би слиједило загледање, проводаџисање, просидба. Понекад се дешавало обрнуто, да се момак обрати родитељима и каже им да би се женио и која му се дјевојка допада. Ако би се родитељи сагласили са његовим избором слиједила је просидба, коју је пратила свадба.
Ипак, српска традиција познаје и другачије облике ступања у брак. Некада је долазило до отмице дјевојке, када момак насилно одведе дјевојку. Отмица може бити права, када родитељи не пристану да њихова дјеца склопе брак или када дјевојку испроси други момак, па је момак заинтересован за њу отме било из њене дјевојачке куће или чак са свадбеног весеља. Постоји и привидна отмица када се дјевојка одводи споразумно, а у циљу избјегавања свадбених трошкова.Отмицу дјевојке прати обичај познат под називом миридба, током којег се родитељи и ужа родбина момка и дјевојке срећу први пут након немилог догађаја да би нашли рјешење за новонасталу ситуацију, која никоме од присутних није угодна. Обичај миридба се практиковао и у случајевима када дјевојка добровољно, а без знања родитеља пребјегне у момкову кућу. Више је разлога због којих се дјевојка крадомице „удавала“: јер јој родитељи нису дали да се уда у том моментиу сматрајући је премладом, јер се родитељима није свиђао момак којег је она одабрала или су јој чак договорили удају за другог момка. И ова појава је у поткозарским селима називана крађа дјевојке. У овом случају дјевојка која са собом понесе најнеопходније ствари се краде у сумрак, често уз помоћ некога од њене родбине (сестре, родице, снаје рођака, а понекад и саме мајке).Од отмице дјевојке до миридбе могло је проћи и неколико мјесеци, мада се настојало да се обичај проведе што прије да би обе породице што прије наставиле уобичајени живот, јер се до миридбе породице момка и дјевојке избјегавају. Никада се не појављују на истим дешавањима у селу, а случајни сусрети могли су завршити тучом.

Момкова породица је била та која је иницирала миридбу, јер су жељели да исправе неправду коју је њихова породица нанијела дјевојчиној породици (овако се размишљало и у случајевима када је дјевојка добровољно пребјегла у момкову кућу). Они су бирали најпогоднију особу која ће им бити контакт са дјевојчином породицом. Та особа, звана мисионар морао је бити неко од повјерења ко има добре односе са будућим пријатељима и ко је рјечит и способан да брани интересе момкове породице и да их будућим пријатељима представи у најбољем свјетлу. Није било битно да ли је мисионар жена или мушкарац, већ да је најбољи одабир за постизање циља.

Након што је изабран, мисионар тражи најпогоднију особу у дјевојчиној породици са којом ће повести преговоре о мирењу. Он одлази у њихову кућу у циљу да што прије договори први сусрет породица. Објашњава им да им је ћерка отишла у добру кућу, да јој је тамо лијепо, да добро поступају са њом, а ако ово не упали онда им казује да је штета већ учињена и да је најбоље да се што прије сложе са таквом ситуацијом, јер једном отету и кући враћену дјевојку нико други неће узети за жену тако да ће, уколико се не измире, имати и већу штету. Након оваквог убјеђивања, најчешће долази до позитивног помака у преговорима и дјевојчина породица пристаје да се сатане са младожељином да разговарају о могућој миридби. Тада мисионар договара термин када ће се породице срести и број чланова младожењине породице који ће доћи на тај чин.

На договорени дан момкова породица долази код дјевојчиних на миридбу. Поред мисионара ту дружину чине: момков отац, мајка, кум, стари сват, дјевер, стричеви,… У овој углавном мушкој дружини дјевојка никада не иде. „Немиле“ госте домаћин дочекује пред кућом, гдје се поведе разговор о разлозима њиховог доласка. Домаћин их прекорава говорећи им да није било потребе за оваквом ситуацијом, да су све све могли лијепо договорити, а не овако да им се кућа брука и срамоти. Гости се најчешчће правдају младошћу лудошћу момка и дјевојке, објашњавајући домаћину да ни они нису знали шта су млади планирали и шта ће се десити. Уз то домаћина питају шта то фали њиховом момку када он толико одбија миридбу. У току овог разговора у дворишту свака страна истиче своје квалитете и брани своје поступке и ставове. Момкова породица домаћину нуди ракију коју су за ову прилику понијели коју он не прима до момента измирења. Након дужег или краћег разговора у дворишту домаћин их позива у кућу говорећи им: „Ајд кад сте већ дошли уђите има ђе“, показујућим им на тај начин свој статус и положај. Од момента када уђу у кућу сматра се да су породице измирене и тада долази до размјене ракије, при чему се убјеђују ко ће први и колико туђе ракије попити. Када попију један од другог дјевојчин и момков отац се изљубе и почну се звати пријатељи. Након тога домаћица пред госте износи част (кафа и јело).

Сада у пријатељској атмосфери наступа други дио миридбе који се односи на разговоре о свадби. Будући пријатељи се договарају о датуму свадбе и броју гостију. Младожењин отац је тај који ће организовати свадбу у својој кући и он одлучује колико сватова са младине стране може присуствовати том чину. Разговарају и о томе шта је обавеза младине породице. Шта ће она у мираз донијети, која је то роба коју она треба припремити и чиме ће сватове даривати.

Млада је у мираз најчешће доносила нешто од стоке или неку њиву или комад шуме. Робом коју је припремала од дјетињства се сматрају предмети који су будућим младенцима потребни за почетак новог живота и то су најчешће пешкири и постељина. Важно је било и добро даровати сватове, тако да су се за ову прилику поручивали пешкири за кићење. Битни сватови су морали бити окићени са два прекршњака (до пода дугачки везени пешкири који су се стављали преко рамена и на струку се везали – прекрстили), а остали сватови једним, краћим и једноставнијим пешкиром. Уколико се нису успјевали договорити о детаљима свадбе сретали су се још који пут док не успоставе договор, што се јако ријетко дешавало. Овим чином завршавана је миридба и част обе породице била је поново враћена, те су младенци могли у срећи и весељу започети нови заједнички живот.др Ирена Медар Тањга, етнолог