Штокавски говор данас као свој матерњи језик сматрају Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Скоро све наведене нације по себи називају језик којим говоре, па тако имамо: српски, хрватски, и црногорски, језик. Изузетак су Бошњаци који свој језик називају по једној од двије области (Босна, Херцеговина) из који је изведен назив државе Босне и Херцеговине.
Остављајући савремено доба и његове тековине изa нас, овим текстом вратићемо се у средњи вијек и прву половину XVI вијека. То ћемо учинити како би установили матични идентитет штокавског говора, односно како су наши преци који су такође говорили штокавицом свој језик називали. У том послу обратићемо се за помоћ старим повељама, писмима и другим списима да преко њих дотакнемо почетно лице нашега језика.
Као што сви знамо, штокавица се дијели на три главна дијалекта: екавски, ијекавски и икавски. Још током средњег вијека, на простору горе наведене четри нације, постојали су развијени језици са свим својим дијалектичким особинама. Тако се западно од ријеке Цетине и у долини ријеке Уне и даље западно од ње говорило чакавицом (чакавица је говор који се развио у границама средњовјековне Хрватске).На простору средњовјековне Босне и Хума доминирала је западна штокавица , а источно од ријеке Неретве и у долини ријеке Дрине источна штокавица.
Најстарија идентификација чакавице по народу који је говори, јесте у „Истарском разводу“ писаног у Истри 1325. године. Писан је глагољицом на чакавици и то је најстарије забиљежено име „језика хрвацкога“.
Прва идентификација штокавице везана је за босанску средњовјековну државу, приликом склапaња уговора бана Стјепан II Котроманић и Дубровника, којима бан поклања „Рат, Стон и Превлаку и отоке“ 1333. године. Направљена су четри примјерка уговора „двије латински, а двије српски“. Дакле, у тој повељи језик бана Стјепана назива се српски.
На основу подјеле на западну и источну штокавицу, повеља бана Стјепана писана је западном штокавицом, која се како смо видјели у средњем вијеку означава као „српски“.
Једна од најстаријих, ако не и најстарија, идентификација источне штокавице по народу који је говори јесте из 1374. године. Те године на Синајској Гори за цркву српског манастира Светих Арханђела Михајла и Гаврила, написана је књига „Триод цветни“. У запису на крају књиге стоји да је књига преведена на „српски језик“.
Што си тиче икавског дијалекта, вјероватно највише данас оспораваног да припада српском језику, такође у средњем вијеку имамо потврду о његовој српској идентификацији.
Тако Прибисав Похвалић, посланик „великог војводе босанског“ Сандаља и жене му Катарине, у свом писму 1407. године свој језик означава као српски. У његовом писму преведeном на савремени српски језик стоји: „с другим листом српским, који је за овим листом“, „а други лист који за овим иде српски је писан“. Дакле, на два мјеста у писму Похвалића имамо ознаку језика као српског, иако је писан икавицом.
На икавском говорном подручју између ријека Цетине и Неретве, имамо посредну потврду да се икавски говор идентификовао као српски. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. Ако су ови Власи романског поријекла, онда слиједи да је домаћи икавски говор језик Срба тога краја.
Након продора Турака Османлија у наше крајеве, долази до великих помјерања становништва које се пред њима селе на запад преко Уне и Цетине и на сјевер преко Саве и Дунава. То је довело и до помјерања језика и дијалеката у тим правцима.
Ијекавски дијалекат штокавског језика, чији су центри прије великих миграција били у Хуму и Зети, продро је преко Дрине до Саве, потиснувши кајкавски језик у Хрватско Загорје, а чакавштину у врло узан приморски појас сјеверне Далмације.
Након доласка Турака у наше крајеве у њиховој администрацији почиње да се поред грчког користи још један балкански језик, а то је био српски језик. Данас се у мезеју Аја Софије у Цариграду чува један „ арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације, који је настао на султанској Порти у 15. веку. Тачније, реч је о два рукописа који се чувају у библиотеци у Музеју Аја-Софије у Истанбулу. Упркос великим сличностима, они нису идентични, посебно се у њима знатно разликује словенски део текста, јер њихови преводиоци припадају двома различитим наречјима; у једном је штокавско-ијекавски, а у другом штокавско-екавски.“
Наслов који је исписан на почетној страни овог ријечника гласи: „Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb, што у преводу значи „Речник, персијски, арапски, грчки и српски“.
Из овога слиједи логичан закључак, да су Турци упознали српски језик сматрајући га уз грчки најважнијим језиком европског дијела свога царства, што свакако говори и о броју људи који су говорили њиме и да је српски језик био један од важнијих језика у дипломатској комуникацији југоисточне Европе. Овде видимо да су се и ијекавски и екавски дијалекат штокавице идентификовали као српски језик односно „sirb“.
Тридесетих година XVI вијека, када су већ почеле миграције становништва, нашим крајевима пролази Словенац Бенедикта Курипешића као члан посланства које је у Цариград султану Сулејману II послао Фердинанд краљ Аустрије, Чешке и Угарске.
У свом Путопису описао је крајеве кроз које је прошао, а између осталих описује и Босну и Србију. У источној Босни, коју Курипешић као и други стари историчари и географи називају „Горња Босна“, наилази код Рогатице на камене гробове стећке. Курипешић је записао да су ту сахрањени војвода Радослав Павловић и његов витез и вјерни слуга чије име не наводи. За натпис на њихвим гробовима је записао да су истесана на „српском језику и српским писменима“.
Када пролази Србијом Курипешић записује да становници ове земље имају свој језик „који се назива српски“. За Курипешића нема сумње да се језик којим се говорило и на ком се писало у Босни и Србији од средњег вијека до у његово вријеме назива српски језик.
Примајући ислам многи наши људи били су свјесни себе и језика којим говоре. Тако је Мехмед-паша Соколовић, који је био поријеклом из околине Руда, у преписци са темишварским командантом Баторијем тражи од њега да му пише на српском језику: „И што ми пошиљаш листова и све ми србским језиком шаљи, а не фрушки“.
Пјесник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи (1600/01-1651) родио се у селу Добрни код Доње Тузле. За нашу тему је битан по једној његовој пјесми која има везе са идентитетом језика. Хевају је писао највише на турском језику, али има превода и на наш језик. Једна од тих пјесама је и „Beray daveti iman bezbani srb“ или у преводу „Позив на вјеру на српском језику“. Превод пјесме је икавски, па је занимљиво да преводилац икавицу означава српским језиком. Да је позив упућен Србима говори и овај одломак из пјесме:
„Нек не чини силу Славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде светог Саву,
Ходите нам ви на виру“.
Из свега горе наведеног видјели смо да се штокавица, како год да је данас подјелили, идентификовала као српски језик. Српским језиком идентификовали су је наши људи било које вјероисповјести и било којег подаништва да су били. Тако су је идентификовали и Турци и страни путописци. Након великих сеоба народа, почињу се јављати и другачији називи за штокавицу, па тако се она називала језиком хрватским, босанским, влашким, рашким, ускочким, илирским, црногорским, славонским, словенским, словинским, морлачким , итд.
Аутор текста: Борис Радаковић
(Текст преузет са адресе: http://istorijabl.weebly.com/105510801096107710841086/27 )
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.