Пише Борис Радаковић

Тежње за национално ослобођење Срба с лијееве стране Дрине најсажетије је изразио Филип Вишњић, српски гуслар из источне Босне:

„Дрино водо племенита међо,
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије,
Наскоро ће и то вријеме доћи,
Кад ћу ја и тебека прећи,
И честиту Босну полазити!“

Док је Карађорђе ослобађао Шумадију, Срби Босне и Херцеговине као добровољци одлазили су под Карађорђев барјак или су дизали устанке покушавајући да се ослободе и да допринесу националном уједињењу. О томе колике су наде полагане у српске устанике са вождом Карађорђем на челу, говори и ова јадиковка босанског фрањевца Ивана Фране Јукића:

„Ах, Карађорђе, моја рано! Велика је била мисао твоја, голема намјера! Судбина клета смела те је, а друкчије не би мене сад овуда барбари овако немило гонили, да се на коњу уздржати не могу“!

Послије пропасти Првог српског устанка, у Босни и Херцеговини долази до двоструких сукоба. Борбе хришћана за социјалном правдом и реформама које је Цариград настојао да спроведе, пратио је отпор домаћих муслимана. Они нису хтјели да пристану на реформе јер би то значило укидање многих њихових привилегија. Учесталим насиљем и самовољом босанско-херцеговачких бегова над српским кметовима, стално је долазило до буна и одлажења српског становништва у Србију или на територије под влашћу бечког ћесара.

Немири у османској царевини привлачили су пажњу европских сила, па је Порта да би спријечила њихово мијешање објавила 1856. закон „Хати хумајун“ који је поданицима гарантовао правну једнакост. Међутим, у пракси се није смањио обим свакодневних злоупотреба, прогона и насиља над хришћанима.

Србима у БиХ остало је једино да трпе или да се буне и бјеже у Србију и преко Саве. Велики устанак дигли су Срби у Херцеговини под вођством Луке Вукаловића, старјешине из племена Зупци, који је трајао пуних десет година (1852 – 1862). Устаници су имали помоћ из Црне Горе.

Велика буна Срба под вођством Петра Пoповића Пеције, планула је крајем 1858. у Босанској Крајини и Посавини, а устаницима се прикључио и дио сељаштва римокатоличке вјероисповјести.

Срби из Босне су се обратили 9. новембра 1857. године за помоћ кнезу Црне Горе Данилу:

„Аман за бога, преставите се на бједне Србе, браћу вашу, нас невине осуђене, који смо на мјесто губитељства изведени. Ето тако стојимо ми у чељусти смрти, а нико неће да нас из њих изчупа проклети даија босански. Коме ћемо неправду ову одкрити, ко ли ће нас томе научити, него тако Свијетлом Господину и осталој свој браћи, Србину. Моли вас сав народ босански, као ваш брат Србин, тако и кршћанин.“

Ипак, оба устанка Срба, и у Херцеговини и у Босни на крају су скршени, што је довело до још већег израбљивања и насиља над српским сељацима.

Колико је био тежак положај Срба и уопште свих хришћана забиљежио је око 1870. Енглез Артур Еванс:

„ Пошто је трпио због двоструке немоћи друштвене и вјерске, хришћански кмет, или онај који обрађује земљу, у горем је положају од многих робова у нашим најмрачнијим временима, и потпуно је препуштен милости муслиманског власника земље као да је роб. У ствари, ага је по закону обавезан да склопи писмени споразум са кметом о висини дажбина и плаћању накнаде за рад, али чињеница је да тај мали владар охоло одбија да уђе у било какву сличну уговорну обавезу. Пошто турска влада врло добро зна да њеном посједу у Херцеговини нема дугог вијека у случају ако се озбиљно супростави словенским муслиманима тамо рођеним, бег или ага може некажњено да крши закон. Њему је на тај начин допуштено да са кметом поступа као с покретном имовином. Он немилосрдно туче кмета, на начин на који нико други не би поступао ни са животињом. Било који комад земље који раја купи, кућу коју сагради, било који комад врта који је створио својим радом у кршу, ага граби ако му се свиди.“

Порта је у децембру 1875, страхујући од интервенције великих сила, издала ферман о реформама за цијелу царевину. Босанско-херцеговачки конзервативни муслимански слојеви те су реформе одбили да изврше. Муслимански феудалац настојао је да остане господар земље и кметова на тој земљи. Српски сељак настојао је да се ослободи феудалног ропства и да обезбиједи за себе и своју породицу један комадић обрадиве земље.

Између ових супростављених страна морало је доћи до великог сукоба, па тако Срби дижу устанак прво у Херцеговини 1875. а затим и у Босни исте године. Устанак у Херцеговини познат као „Невесињска пушка“ под вођством Мића Љубибратића, проширио се брзо по цијелој БиХ.

Под псеудонимом Петар Мркоњић, устаницима у Крајини се у јесен 1875. придружио, створивши сопствени одред и кнез Петар Карађорђевић, доцнији краљ Петар I Карађорђевић Ослободилац. Устанак су подржали и многи српски трговци у БиХ, а изазвао је и интересовање европске јавности. Комитети за помоћ устаницима образовани су у Женеви, Лондону, Паризу, Дубровнику, Боки Котроској итд. Устаницима су пристизали и добровољци из Русије, Италије и Чешке.

Ово је био почетак тзв. „Источне кризе“, јер је дошло до сукоба Руске империје и Османског царства. На страни Русије била је и Кнежевина Србија. Међутим, Русија је због притиска западних сила потписала тајни споразум са Аустро – Угарском о подјели сфера утицаја на Балкану, и тако је БиХ подпала под А-У сферу утицаја.

Не слутећи игре великих сила устаници у Херцеговини су прогласили уједињење са Црном Гором 27. јуна 1876. године. Устаници у Босни прогласили су током јуна и јула 1876. на четири различита мјеста гдје је била сакупљена главнина устаничке војске, уједињење са Србијом. Жељу за националним уједињењем босански устаници су исказали у свом манифесту као једини „законити представници српске земље Босне, послије толико чекања и без наде за икакву помоћ рјешавамо – да од данас па за навијек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи се браћом нашом Србима дијелити судбину , па ма каква она била“.

Поред борби на терену, устаничке вође су се обраћале за помоћ и странима силама а прије свега Русији, којој су послате двије молбе, једна на Видовдан 1877., а друга 1878. У другој молби се између осталога каже да је „вјечита жеља…народа“ да постане „саставни дио српских кнежевина“, и да, уколико је то у постојећим условима неоствариво, „бар постанемо засебна самостална вазална држава , као што и браћа Бугари постају… Уз то изјављујемо да ми ни под каквим видом са Аустро-Угарском у државну заједницу не можемо ступити, нити њене саме окупације желимо, па ма се она под којим видом смјерала учинити“. Ако је окупација заиста неопходна , устаничка скупштина предлаже да то учини српска војска „почем сви обитаоци ових земаља српским језиком говоре“. Петиција сличног садржаја упућена је и српском кнезу Милану.

За то вријеме у БиХ масовно страда српско становништво од домаћих муслимана у турске војске. Артур Еванс, који је обилазио БиХ, израчунао је да је око 6.000 „стараца, жена и деце било хладнокрвно сасјечено“, око 30.000 протјерано из попаљених села, а око 250.000 људи бјежећи од одмазде, пребјегло преко Саве на аустријску страну.

Ипак, устаници су били сигурни у своју побједу и уједињење са Србијом и Црном Гором. Један од устаничких сарадника Васа Живановић у писму Бугарину Љубену Каравелову од 2. августа 1875 пише „како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначке мејдане дијеле са својим вјековним душманима… Знаш ли, мој Љубене, да је већ сва Босна и Ерцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи с мачем у вис као побједник.“

Исти Васа Живановић у писму неком Арси пише о устанку и каже:

„Арсо! Чујеш ли шта раде наши Херцеговци? А докле ћеш ли ћутати? Зар не мислиш да је сад вријеме да покажеш и докажеш српском свијету да живиш за свој српски род? И Босну је захватила буна. Вишеград је опкољен, а он је на нашој граници. Требиње је пало. Устанак изгледа као да је општи српски устанак. Турци по вјери, а Срби по крви и језику фратернизирају (се) и боре се за општу ствар ослобођења испод турског јарма“.

Међутим, велике силе су биле одлучиле, и пошто је Русија поштовала договор са њима, Србија није могла ништа да уради како би помогла Србима у БиХ да се ослободе и њој прикључе. Џаба су били протести и молбе Срба из БиХ. Једну такву молбу упутили су устаници влади Србије 1878. године:

„Представницима Србије: Са овим изјављујемо у име народа српског у Босни, представницима братске нам Кнежевине Србије, и свему народу њеном, најсрдачнију благородност како за материјалну припомоћ, тако и за оружну заштиту, коју је Србија са таким огромним пожртвовањем чинила и чини… У исто доба молимо представнике Србије да својски подествују при углављивању мира са Турском, да ми постанемо саставни дио Српске државе, или ако би се из каквих узрока тој вјечитој жељи нашој на пут стало, да останемо самостална и засебна држава… Ако је баш нужна нека окупација… онда једино желимо окупацију са војском Кнежевине Србије, која је за нас најприличнија, почем сви обитаваоци Босне српским језиком говоре…“

Жеље и молбе устаника Србија као мала држава и војнички доста слаба није могла сама испунити. Стране силе нису хтјеле ни да чују о уједињеу Срба са обе стране ријеке Дрине. Како би се ријешило „Источно питање“ сазван је гонгрес великих сила у Берлину 1878. године.

Колика је била нетрпељивост неких великих сила према уједињењу Срба, свједочи и дио говора лорда Солзберија на Берлинском конгресу 28. јуна 1878, који је у могућем припајању БиХ кнежевини Србији или Црној Гори рекао:

„Географски положај ових области има има такође велику политичку важност. У случају да дио тих области дође у руке једне од сусједних кнежевина (Србија и Црна Гора), створио би се ланац словенских држава који би се проширио преко балканског полуострва, а њихове војне снаге угрожавале би становништво других раса у јужним областима… Због наведених разлога, влада Њеног Величанства (В. Британија) предлаже окупљеним силама да Конгрес одлучи да Аустро-Угарска окупира провинције Босну и Херцеговину и стави их под своју управу“.

Ово је био само изговор, јер ни Србија ни Црнаг Гора, а још мање устаници у БиХ, нису располагали великим снагама да би могли угрозити своје сусједе. Прави разлог лежи у том „словенском ланцу“ који ако би се учврстио за зидине Кремља, довукао би руске ратне бродове на топла мора, и тиме би угрозио планове западних сила. Такође, лорд Солзбери и остале велике силе, занемариле су патње и страдања српских сељака, и нису се нашли одговорним да спријече даље страдање српских кметова, који ће тек 1918. да се ослободе муслиманских феудалаца.

Берлински уговор потписан 13. јула 1878, дао је одријешене руке А-У да окупира БиХ. У члану 25. овог уговора се каже:

„Провинције Босну и Херцеговину окупираће Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто влада Аустро-Угарске не жели да преузме у Новопазарском санџаку… у њему ће остати отоманска управа… Аустро-Угарској се оставља право да ту држи гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дијела старог вилајета Босне“.

Српском напаћеном сељаку све је било јасно. Слобода ће да сачека неке боље дане. Требало је сад спасити што се спасти могло и прехрањивати породицу. Ипак, борбеност и разборитост није утихнула код српског тежака. Он је добро знао да је дошло само до замјене старог окупатора новим окупатором, и до предаха у борби за ослобођењем и уједињењем, борби која на жалост још није окончана.

Шта је мислио неписмени српски сељак о анексији Босне и Херцеговине, свједочи разговор између фратра Грге Мартића и једног српског тежака. Фра Мартић је био у делегацији која је ишла цару у Беч, да честита окупацију Босне и Херцеговине. Старац Пантелија је упитао фратра:

„Како то би, ви сте паметни људи фратри, да каурин Босну узима?“ – „А би ли волио Турчина?“ – упита га фратар. – „Бога ми свеједно је, зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је српска земља“, одговорио је достојанствени старац Змијанац. „То старац – наставља фра Грга – од 90 година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем.“

Стање се није промјенило до данас, још увијек је:

„…зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је српска земља“!