На збору – црта из народног живота, „Сарајевски Лист“

Свака црква има по једног светитеља – славу (храм цркве), кога она слави у онај дан, у који тај празник пада. На тај дан долази дотичној цркви народ на богослужење и из удаљенијих села и крајева, јер негда бијаху цркве у нас рјеђе, па је једна црква служила за више села. Сакупљање народа код цркве на молитву, зове се обично збор. Но на зборове се није сакупљао народ само ради молитве, већ и да се племенске старјешине договоре, како ће се у разнијем приликама владати и опасности избјећи, која им је запријетила. На зборовима су се људи упознавали, савјетовали, измиривали завађени, парнице рјешавале и нагодбе склапале. У кратко: збор код цркве бијаше у старије доба за наш народ парламенат и највиши суд. Ко се не сјећа оне народне пјесме: „Збор зборила господа ришћанска, а код бијеле Самодреже цркве“, или Љубишиних и Врчевићевих приповједака о народном суду на збору, које нам све то потврђују?
Ако је било потребно, а црква далеко и црквена слава не долази у брзо, састајали су се први људи на збор и на згодну мјесту, на којем су подигли гомилу од камења, а назвали је „зборна гомила“. Таква зборна гомила има и близу Гацка, а биће ваљда још која.
Размирице, парнице око имања и нагодбе рјешавали су угледни људи, док су странке на све пристајале говорећи:
„Ево људи, а ево поштених образа, па како они одреде и за право нађу“.
Баш сам тај лијепи обичај упознао на збору код михољачке цркве близу Гацка. Ствар је била овако:
Мало која црква не ће имати имања у земљишту или зградама. Ово се имање издаје обично под најам на одређено вријеме. Тако је и ове цркве земљиште дато под кесим једном сељаку, а другом одузето – не знам за што. Но прије него је овоме држање земље отказано, он је земљу поторио, узорао и засијао. Нови најамник не хтједе одмах то све признати, а стари му опет не хтједе све уступити, већ захтијеваше, да му плати ђубре, орање и сјеме. Најпослије дође до мале препирке.
Да се ствар сврши што правије и повољније по обојицу, посредоваше други и непартајични људи, на којих се поштење и образ обојица ослонише. Одлучено би, да нови закупник староме плати орање и врати онолико жита, колико је посијао. – Је ли то праведно ријешено или није, обојица пристадоше и без суда и без адвоката.
И данас се то у нашем народу догађа, а прије је тога још и више бивало, да који момак отме дјевојку. С тога су дошле обије куће и момачка и дјевојачка у непријатељство. Кад су младенци по закону вјенчани, онда су се те куће највише на збору измириле, па тек онда једна другој у походе долазиле.
Зборови су згодни не само за наведене прилике, већ и за упознавање млађарије. Ја мислим, да не прође ни један збор, а да не остави макар у ком срцу оштра трага чувства, које ми називамо љубав.
Наши су се стари женили и удавали већином по избору родитеља, па је опет бивало мање бракоразводних парница него данас. Често су момче и дјевојче обиљежени још у колијевци једно за друго, али су и састанци на зборовима своје учинили, а понајвише код оних, који су инокосни. Чистота, смјерност и скромност предобива и модерног човјека, а још уз то поштење, радиност и лијеп глас рода свакога ће сеоског момка и дјевојку занијети.
Па и јест то баш лијепо, а те су се врлине код нашег народа у Босни и Херцеговини, милом Богу хвала! и одржале, а нарочито по селима.
Што ти је лијепо видјети млађарију на збору! Не знаш или те више заноси дјевојачка безазленост, или ти очи више привлачи лијепа народна ношња. Још те више миље обузима, када знаш, да је свака дјевојка све своје рухо осим фесића и опанака (или ципела) сама собом опрела, откала, оплела, сашила и извезла. Има ту и посла, брале, док се стајаће рухо зготови, али радине руке то све савладају, па сваки комад пјева.
Кад се срп.-правосл. дјевојка спрема на збор (у бос. Крајини), удара на ноге чарапе везом оперважених грлића, приглавке или везене натикаче, везене бљечве и опанке опуташе или теркијаше. Кошуља допире до испод листова везених широких рукава, скута, јаке и прсију, па се опаше ивераном или везеном тканицом, а припаше ђетласту прегачу са дугачким ресама. Горњу хаљину чини сукнени ризом опшивени и мајсторски везени зубун, на ком су свака грана, крстићи или колутићи по друкчијем урнеку изведени. На главу меће плитак црвен фесић пошивен разнијем новцем и закићен китом цвијећа; док о врат вјеша тешки ђердан, који прекриљује читава прса, а на њему цванцика до цванцике, талијери, меџедије, мали и велики дукати, па му се чује звекет на по сата хода.
По хватању у коло, можеш лако познати, која је дјевојка за кога момка обиљежена, или која је коме за око запела, јер се момак до ње хвата и шале не уступа.
У нас у Босни и Херцеговини – изузетак је Посавина – већином играју коло уз пјесму без друге свирке. А и шта ће на пошљетку свирка, кад је пјесма својскија. У пјесми ти нема штокаква превијања и пренемагања, ту је чисти излијев народне душе и његова осјећања, а у мелодији одјекује чувствовање срца народнога! Та то и јест права свирка и хармонија срца и прилика, у којима народ живи!
Прије споменух, да се на зборовима млађарија загледа.
Рекох, да нарочито инокосни момци сами дјевојке просе.
То сам видио прије неколико година на збору код приточке цркве близу Бихаћа на Крајини, а на сами Петров-дан.
Приточка је црква удаљена од Бихаћа 7. км. Звјездан припекао к’о на Петров-дан. Нас десетак из Бихаћа одвезосмо се колима у Притоку и стигосмо послије св. литурђије. Како је приточка црква нова, то засађено дрвеће не даваше још хлада, у ком се могло склонити од силне жеге. Да се ипак имадне гдје сјести у хлад, подигли су сељани више сјеница од лиснатих грана, а под њих намјестили дуге столове и клупе од простих треница, гдје народ бијаше посједао, па једе, пије, пјева, разговара се и весели.
И ми ступисмо под једну велику сјеницу, под којом бијаше за нас сто одређен. Сједосмо, а и приточки поп Стеван с нама. За првим столом до нас сјеђаше на једном крају десетак све мушкијех глава, а међу њима и сеоски кнез. Од свога друштва добих дозволу, да мало одем међу њих.
Приступих столу и поздравих: – Помози Бог људи!
– Бог ти добро дао, господине! Служи се! Баш ти вала, кад си нам до’шо и на нас не заборављаш. Де сједи овдје до кнеза. Чим сједох, кнез доли своју чашу вина и пружи ми, да им наздравим.
Примих чашу и поздравих све са неколико ријечи. На то се мало разговарасмо о којечему. Не потраја дуго, док ће кнез почети овијем ријечима:
– Браћо! Ево вала Богу на његовој милости, сабрасмо се код ове свете куће божје, да му се помолимо и да се један с другим поразговарамо. Вала Богу што нас је овдје на окупу, добро нам је Бог дао. Лани имадосмо једног честита домаћина више овђе, покојнога Миладина, оца нашега Ђуре, кога је Ђуро по божјој вољи заступио као домаћин.
Ево је година дана како Ђуро господари, па је међу нама свима прибран и виђен, к’о и покојни му отац. Не вели се само онако, да не пада ивер далеко од кладе. Него, браћо, Ђури је потешко, јер је у кући к’о окресано дрво. Али ни то не мора увијек тако бити; има у нас, – вала Богу!
– поштенијех ђевојака из честитијех кућа, па ако је суђено,
нека се намири и с домаћицом. Здрав си, брате Ђуро, па не самуј, већ тражи себи друга по божјем закону!
– Вала ти, кнеже, к’о оцу, који ме се сјећаш и мог покојног оца! Од поштена чоека и чује се вазда само поштена ријеч. Добри људи увијек о добру говоре и млађе упућују.
Вала ти кнеже и да сте ми сви здраво!
За мало прекиде Ђуро обични разговор, па заподјену са Јованом преко стола овако:
– Брате Јоване!
– Ха, брте Ђуро?
– Ето ти чу, што кнез о мени рече, а и други поштени образи потврдише.
– Јест, брт Ђуро, а да ми ни ти ни они нијесу рекли, опет те ја знам баш исто тако.
– Вала ти к’о рођеном брату, кад ти мене тако примаш!
– А к’о што те не би’ прим’о и стим’о?
Покојни ти ђед Дамјан и отац Миладин, не зна се, који је био прибранији и стиманији од свију наших и старијих и млађих старјешина. Ти си се уврг’о на обојицу па умијеш људствовати к’о један по један па ће ти свукуд међу поштеним људима бити мјеста.
– По сто пута ти хвала за ту ријеч!
К’о што знаш отп’о сам од поштена рода, па се молим милостивом Богу и свом светом „Крсном имену“ св. Јовану, да ми прије смрт пошаљу, него би’ ичим образ окаљ’о.
Ма ја, брате, и с друге стране могу вазда међу прве људе пристати. Ено кућа ми је пуна сваква божјег смока; пуне кошаре говеда, наслони оваца, а обори крмака и све то благо ја прехрањујем сијеном са својијех бара и ливада и житом са рођенијех њива. Него не ваља душе губити, то су стекли моји стари – Бог им покој дао! Али ни ја то не расипам, већ молећи Бога и св. Јована све по мало прикупљам и у свачему видим берићет, благослов и напредак. Ма ми је тешко и претешко то све освајати.
Како ти је знано, уз све моје имање кућа ми је пуста јер немам рођеног женског чељадета, које би ми кућу држало.
Без женске је брате, најпунија кућа пуста. Ако пођем у поље до тежака, ваља ми је затворити, а ако одем по послу у Бишће или у село, исто тако, па док се год не вратим не види ми се ни прамечка дима над баџом.
– Брт’ Ђуро, кнез ти је лијепо рек’о: жени се!
Што чекаш, кад ни од тога нема вајде?
– Брате Јоване! К’о брата те молим немој ти мени замјерити, што ћу ти рећи.
– Не д’о Бог, Ђуро!
– И теби је Бог – нека му је слава и вала! свега дао и кућу ти благословио. Живиш, поста ми, к’о један по један!
Дао ти је Бог, па те још мајка пита гдје си био и шта си радио, законити те друг (жена) испраћа и дочекује, а дјеца те грле и милују. Осим свега тога имаш дику, ђевојачки образ у кући – сестру Ружицу. Знам, колико је сви пазите и гледате. Нек ти није зазорно, али би’ је ја још боље пазио, јер видим што ће рећи честита домаћица!
Ако сам ти у вољи, хајде да се сродимо: дај ти мени Ружицу па да ти будем зет.
– Брт’ Ђуро, истина Бог, ја сам Ружици брат, ама сам јој и мјесто оца. С моје стране нека ти је благословено, ама ваља нам призвати и мајку, она је прва у кући најстарија и без ње се ништа не учини, па нека те она благослови.
Доведоше старицу Тривуну – Јованову и Ружичну мајку. Испричаше јој све а понајвише кнез, Тривуна познаваше Ђурину матер, покојну Стеванију, па јој је и у сватовима била, а зна добро и кад је Ђуру родила, она је прва дошла на бабине. Сто пута је у Ђуриној кући ручала. Ударише јој сузе радоснице низ наборане образе, јер није шала, Ђуро проси њезину мјезимицу. Да је она бирала момка, не би другог Ружици изабрала до Ђуру. Пристаде и она. Ђуро је пољуби у руку, а она њега у чело. Уговорише, да Ђуро дође с просцима и јабуком у прву Недјељу.
Ђуро наточи чашу вина и пружи Тривуни. Она се нећка, јер вели, да није ни за какво пиће. Но на наговарање свију отпи за прст из чаше.
Сад опет узе кнез чашу и отпоче:
– Браћо! Слава Богу и данашњем светитељу апостолу Петру, који су своју милост указали, па ће нам у кући брата Ђуре опет наскоро огњиште пробуктати а на баџу дим куљати! Нека Бог и данашњи светитељ апостол Петар благослове и милост удијеле, па да се то све по божјем закону сврши сретно и Ђури и Ружици сваки берићет дадну! Здрава си Тривуна!
– Бог ти дао здравље Стјепане и Бог те услиш’о!
Још мало посјеђосмо у разговору и наздрављајући. Онда Ђуро устаде и с Тривуном дође до кола. Тривуна оста гледајући и радујући се, а Ђуро се ухвати до Ружице и више је не испушташе, док се свијет не поче разилазити кућама.
Ја мало постајах с Тривуном крај кола, па се повратих у своје друштво, које бијаше ударило у пјесму и шалу све у шеснаест.
Ђуро је збиља узео Ружицу и обоје уз пуну кућу дјеце сретно и задовољно живе.

М. Ђ. Мутић.

Сарајевски лист, Сарајево, 14. марта 1903. године.