НАРОДНА ПРИПОВЈЕТКА: Раја вјерује и не вјерује (Турчину)

Подели:

Враћао се некакав сељак из Дубровника пут Требиња зими, и носио на леђима неколико ока кукуруза дома, па од труда, зиме, а може бити и од глади запјева из гласа да се разабере:

Ласно ли је пјану запјевати,

а сиротој мајци запјевати,

младу момку пољубити ђевојку.

Чује га однекуд Турчин јашући на коњу, па завиче:

-Аферим, рајо, жив био и вазда се веселио!

Раја, пошто чу и познаде који је Турчин, одговори му:

-Валај ти, Турчине, мој ага, не вјерујем да ме од срца благосиваш.

А Турчин се нађе увријеђен, ободе коња па на сељака вичући:

-А да пошто ми, Влашче од Влашчета, не вјерујеш, сад ћеш виђети што ће ти се догодити!

Раја већ је знао што ће му се догодити, па рећи ће:

-Сад ти вјерујем.

Док Турчин налеће с коњем, а раја ђипи са стране од пута, па иза једнога камена натеже малу пушку говорећи Турчину:

-Пролази, потурице, док ти нијесу изгорјеле утробице!

А Турчин:

-Излази на пут, вјера ти је!

-Јок, јок, не вјерујем ти, но пролази ти с миром, вјера ти је.

 

ИЗВОР: Војислав Ђурић, Антологија народних приповедака, Београд 1990.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *