Гост Милутин био је један од посвећених чланова „цркве босанске“ која је била једна самостална хришћанска црквене организације, која је у средњем вијеку постојала у држави Котроманића, упоредо са Српском православном црквом и римокатоличком црквом. Историчари се не слажу о вјерском карактеру „цркве босанске“, па једни тврде да је она била богумилска творевина, други да је била блиска римокатоличкој цркви, а трећи да је била православна црква, четврти да је била посебна хришћанска црква. Оно што са сигурношћу можемо тврдити јесте, да је ова црква била самостална црква, за коју у домаћим изворима први пут чујемо у вријеме бана Стефана II Котроманића, подржавана од босанске и хумске властеле и владарске династије Котроманић, и да је користила црквене књиге које су припадале источној цркви писане на старосрпском језику, а многе од тих књига касније су кориштене и у српским црквама и манастирима за вријеме турске окупације. Натпис на стећку госта Милутина може да нам донекле помогне у схватању вјерског карактера „цркве босанске“. Термин гост је, поред термина: дјед, крстјанин, старац, стројник, био један од чинова у „цркви босанској“.
Од 363 натписа који су до сада забиљежени на стећцима, само се четири натписа односе на посвећене припаднике „цркве босанске“. Натпис госта Милутина, написан ћирилицом на старосрпском језику, почиње у правовјерном хришћанском духу „у твоје име пречиста Тројице“. Ова вјерска формула користила се и користи и у Српској православној цркви. Још један дио натписа госта Милутина је занимљив, а он гласи: „примих дарове од велике господе…. и од грчке господе“. Ово нам открива двије ствари, прво да је гост Милутин примао дарове од властеле како домаће тако и стране, а то се коси са учењем богумила који су презирали богатство; и друго: да иако је припадао посебној црквеној организацији имао је контакте са православцима јер Грци су православни, као што су неки други припадници цркве босанске имали контакте и послове са римокатоличким Дубровником или православцима из Србије.
Споменик госта Милутина потиче из Хумског код Фоче, данас се налази у врту Земаљског музеја у Сарајеву. Гост Милутин умро је у првој половини XIV вијека. На једној страни споменика израђена је фигура госта, као учитеља – он у једној руци држи штап као симбол достојанства, а у другој књигу као знак његове функције.
ТРАНСКРИПЦИЈА НАТПИСА ГОСТА МИЛУТИНА ПРЕУЗЕТ ИЗ КЊИГЕ МАКА ДИЗДАРА – СТАРИ БОСАНСКИ ТЕКСТОВИ
Житије госта Милутина
Ва име твоје –
причиста Тројице!…
Господина госта Милутина билиг,
родом Црничан’.
Погибе ино –
него ли милости божјеји…
Житије:
А жих у часте босанске господе.
Примих дарове
од велике господе…
И властео
и од грчке господе…
А все видимо!
ИЗВОР: Mak Dizdar, Stari bosanski tekstovi, Sarajevo 1969.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/natpis-na-stecku-gosta-milutina-/o174
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.