Ајнхард је учествовао у писању дјела, у историографији знаног као Annales regni Francorum гдје помиње и Србе у дијелу везаним за устанак Људевита Посавског и његово повлачење пред франачком војском 822. године. Ајнхард наводи да је Људевит пребјегао код Срба који држе велики дио провинције Далмације:
Liudewitus, Siscia civitate relictia, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit
Центар Људевитовог устанка био је шира регија града Сиска, а он се склонио код својих сусједа Срба, који су се, на основу анализе Ајнхардових података и осталих чињеница о Људевитовом повлачењу пред Францима, налазили на територијама које су граничиле са областима које је држао Људевит Посавски, односно на десној обали ријеке Уне. Ово је и први, до сада познати, писани помен Срба на Балкану, а од прилике и приказ српских западних граница на Балкану у раном средњем вијеку.
Јован Кинам писао је током XII вијека, остављајуће важне податке за српску историју, а у његово вријеме Босна је постојала као бановина, признавајући наизмјенично врховну власт Угарске и Византије. Ипак, у Босни је у то вријеме била утицајнија Угарска а то је доприњело и већем политичком и културном удаљавању између Босне и Рашке.
Док Ајнхард у првој половини IX вијека пише да Срби држе велики дио Далмације, у XII вијеку они се називају далматски народ, а тако их именује и Кинам. За територију Босне Кинам пише да ријека Дрина одваја Босну од остале Србије, што говори да се и Босна сматра српском земљом. Шта више, Кинам босанског бана Борића назива егзархом (владарем) далматске земље Босне. Ово директно говори да се Борић сматрао владарем једне од српских (далматских) државица, јер византијски писци под тим називом мисле на Србе.
Територија првобитне земљице Босне, како је назива Порфирогенит средином X вијека, налазила се у средишту подручја којег су Ајнхард и Кинам својим писањем означили као српске средњовјековне области западног Балкана. Дуго је била у саставу првобитне или крштене Србије, из које се развила временом у посебну државну организацију.
Занимљиво је, да је, средњовјековна босанска држава обухватила скоро све оне територије које је још Порфирогенит средином X вијека означио као српске, и да је територијално обновила Србију кнеза Часлава (у чијим границама се први пут и помиње), проширујући је још према западу и јадранској обали.