РИМОКАТОЛИЧКА ПРОПАГАНДА ПРОТИВ СРБА У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ БОСАНСКОЈ ДРЖАВИ

Српски народ на Балкану је током средњег вијека био изложен притисцима римокатоличке цркве, која је настојала да га преведе из православне вјере у римокатоличанство, и да га стави под своју црквену управу. Западни римокатолички писци писали су о Србима да су „најгори јеретици, заражени од јеретика који бјеже у те крајеве пред инквизитором, и с тога су још гори према хришћанима и католицима“, док су римске папе Србе означавали као шизматике и јеретике „sismaticis et hereticis“.
Највише притиска и оптужби за погрешно исповједање хришћанства трпили су Срби на територијама које ће чинити средњовјековну босанску државу (Босна, Усора, Соли, Хумска земља, Подриње, Доњи краји, итд.). Римска црква није била задовољна црквеним приликама у Босни, па је тако за вријеме бана Кулина извршила притисак на њега, да се са својим поданицима одрекне „шизме“ и обећа да ће „живјети према наредбама и заповестима свете Римске цркве“. Иста та римска цркве уложиће много напора током цијелог постојања босанске државе и цркве босанске, да милом или силом преведе што више Срба на римокатоличанство и у томе ће имати половичан успјех.
Римски свештеници и теоретичари измишљали су многе клевете о Србима у држави Котроманића, па су тако тврдили како они тобоже вјерују у два од вјечности супростављена божанства, али ове тврдње римских идеолога оспоравају вјерски списи настали у крилу цркве босанске. Црквени рукописи настали у држави Котроманића, сматрају да је Бог „једини бог“, „свемогући бог“, или „вишњи господ бог“. Ово се разликује од учења средњовјековних дуалиста који су негирали постојање „једног бога“ а поготово „свемогућег бога“.
Занемарујући стање на терену, римокатолички полемичари су у својим списима тврдили како у средњовјековној босанској држави јеретици одбацују храмове и крстове, не поштују иконе и мошти. Храмове су подизали и босански владари и посвећени чланови цркве босанске. Тако имамо цркву коју је подигао бан Кулин, чији се остаци налазе у селу Мухашиновићима код Високог. Натпис на цркви писан ћирилицом и српским језиком говори да је бан Кулин подигао цркву. Кружни медаљони са крстовима испод главног натписа допуњени су за вријеме бана Стјепана II Котроманића именима жупана Крила, Десивоја, крстјана Радохне и Десјена Ратничевића. Храмове је поштовао и градио и херцег од св. Саве Стефан Вукчић Косача, а о томе свједочи и натпис на цркви у Сопотници код Горажда, изграђене 1446. године: „В љето 6954 (1446) аз раб Христу богу господин Херцег Стефан ваздигох храм светог великомученика Христовог Георгија моле (се) јему да помолит се о мње грешном владице моему Христу“
Срби у Босни и Хуму, поштовали и свете мошти и иконе, а о томе нам свједочи тестамент херцега Стефана у којем се између осталог наводе “мошти и иконе које су при мени ношене оковане златом, сребром и бисерима.
Када је ријеч о поштовању крста, босанско-хумски Срби су свуда остављали тај свијетли симбол да свједочи о њиховој вјери. Симбол крста налази се у повељама владара и обласних господара, црквеним књигам, надгробним споменицима. О распрострањености приказа крста на подручју срфедњовјековне босанске државе, најбоље говори карта стећака на којима се налази симбол крста:

ФОТОГРАФИЈА 1: Карта са простирањем мотива крста.

Правовјерне вјерске формуле такође се налазе у повељама босанских владара и на надгробним споменицима. Тако нпр. у повељи краља Твртка II Твртковића Котроманића упућеној Дубровнику 24. јуна 1405. године, пише: „У почетку Оца, у испуњену Сина и Светога Духа, који на почетку дивним утемељењем небеса утврди и васељењу основа, милосрђе пак милости човекољубљиво сиђе с небеса на земљу, и људску природу која је због преступа пала, собом је обожио и на небеса узнео“. На надгробним споменицим чланова цркве босанске, госта Милутина из Хумског код Фоче и госта Мишљена из Пуховца код Зенице стоје натписи који одговарају православном учењу. Натпис госта Милутина почиње у правоверном духу “у твоје име пречиста Тројице“. Код госта Мишљена пише да “овдје лежи добри господин Мишљен“ коме “је по уредби Аврам приредио своје велико гостопримство“, а то је у духу православне хагиографије, као и наставак натписа у којем се верници моле своме црквеном великодостојнику “да кад приђе пред господа нашег Исуса Христа“ да “спомене и нас своје рабе“.
Као што видимо, оптужбе римокатоличких полемичара падају у воду када се упореде са изворима насталим у средњовјековној босанској држави. Истина је, да је поред Српске православне цркве у Босни и Хуму, дјеловала и Црква босанска, која је имала неке локалне особине и у неким сегментима се разликовала од устројства и учења Српске православне цркве, али је такође чињеница да су Срби у Босни и Хуму у већини били правоверни хришћани. Дакле, нема говора о неком дуалистичком, богумилском учењу, за шта су их оптуживали римокатолички мисионари. Све те оптужбе имале су за циљ да оправдају напоре римске цркве у ширењу њеног учења на српске етничке просторе Балкана.

Aутор: Борис Радаковић