О сеоским црквеним зборовима

Кочићев збор 1966. извор БХРТ1

У најцрњим данима српске историје, када је изгледало, да су уништени услови српске Немањићске културе и да ће настати потпуна истрага српске расе, нигдје се нијесу тако сачували осјећаји заједничке националне биједе и невоље као на зборовима, који су били о манастирским или црквеним славама.
О саборима код манастира из гора и гудура сакупљала се голорука раја својим богомољама, да у молитвама Богу, сљедећи Неманиће и јунаке траже утјехе у ропству и подижу наду у васкресење златне слободе. Послије божије службе, кад би излазили из манастира или цркве, настајало би право српско весеље, које је прекидала помисао и страх, да их непријатељи изненада не нападну. Старији су људи сједили са калуђерима и свештеницима у хладу липа на гробовима својих дједова. Сиједи им је гуслар пјевао о старој српској слави и величини, о јунацима и биткама, о добрим коњима и сјајном оружју и ређао им успомене на оне дане, када су се њихови стари много слободније проводили на оним истим мјестима и улијевао им наду, да ће и њима слобода васкрснути. Послије пјесме гуслареве, која је до срца потресала слушаоце, разговарали су се о тешким невољама, које су их снашле и о средствима и начинима народне одбране. Док су се стари разговарали о озбиљним стварима, дотле су млађи људи и момци заметали јуначке игре: скакали скока јуначкога, бацали се камена с рамена, хрвали се, а момци и дјевојке и млађе жене коло играли.
Особито су имале велике важности те манастирске славе у колијевци Неманићске културе српске у Старој Србији код српских манастира. Па и после велике сеобе Срба са патријархом Чарнојевићем остале су и надаље те славе у живој успомени и Срби су подигли много манастира у новој отаџбини у славу српских светитеља, који су без сумње имали највећих заслуга за одржање српских историјских традиција и за буђење националне свијести.
Зборови су за турског времена били код цркава или у долинама и у планинама под самим дрветом, гдје су хајдучке чете биле скривене, да у случају напада буду на помоћи. О многим „градинама“ по Босанској Крајини, које народ назива „црквинама“ постоје бајке о „сасјеченом збору“.
Ти су скупови поред религиозно-моралног одгоја имали идеалну национално-просвјетну мисију: чували су прадједовску вјеру с националним особинама; будили свијест и одржали историјске традиције српске, обичаје, језик и све оно, што чини један народ нацијом. Па и најсвјетлији моменти српске историје догодили су се на тим идеалним вјерско-просвјетним скуповима.
Ту своју васпитну морално-националну задаћу почињу ти састанци губити. Данас су легло неморала у најширем смислу и претварају се у праве пијанке и теревенке најгоре врсте. Дешавају се туче и сваке неморалне сцене. Мјесто здравих и најљепших типова наше расе, који замећу јуначке игре, видите на зборовима најчешће пута мршава, испијена лица, туберкулозна и изгладњела изгледа, искварене ношње, која је донесена из нове земље, куда се иде, да се заради кора хљеба својима, а доносе се све зле стране модерног пролетеријата.
Данас почињу срљати у моралну и економску пропаст читава села. И покрајине српске претјераним уживањем алкохола, раскоши и моде, који уз наше политичко-економске прилике отвара пут туберкулози на уништење наше расе. Највише је од тога настрадала Војводина око богатих српских манастира у Фрушкој Гори, а особито у Славонији, одакле почиње прелазити у Посавину и Босанску Крајину, па продирати даље у Босну.
Истинском патриоти, који са ширим погледом гледа у будућност наше нације памет стане, а крв се следи, кад помисли куда ће то одвести, ако се не предуприједи, да бар ти зборови одговарају својој задаћи. Они су и данас од велике важности код сеоског свијета, а од колике би користи истом били тада, кад би се колико толико уредили, да поред уживања, које би пружили маси народној, учине што за његово просвјећивање и за сузбијање пијанства и туберкулозе.
Док у варошима има више састанака, сијела, забава, читаоница, пјевачких и соколских друштава, тога свега нема на селу па шта више негдје ни школе. Сами зборови могли би то све у неколико надокнадити и бити права школа народна за народно просвјећивање тежачкога свијета.
Тај је покрет почео најприје у оним крајевима, гдје су зборови почели губити своју праву задаћу и гдје се осјећала највећа потреба, а то у Војводини и Далмацији. Код манастира Раванице у Фрушкој Гори, гдје је највећи збор у цијелом Српству, почели су се слетати сви српски соколи из свих српских крајева, да витешким играма и јачањем тијела најсвечаније прославе успомену косовских јунака. Исто тако слегне се и о Видовдану цијела Далмација на Далматинско Косово, гдје настаје право српско весеље, јер сеоски свијет и интелигенција српска заједнички јуначким играма славе спомен Косова.
И код нас у Босни и Херцеговини дало би се тим зборовима много урадити у свим правцима културно-националног рада. Велика се тешкоћа у томе показује, што ни један манастир и ниједно мјесто није везано за какву историјску националну традицију, а уз то, да је у географском погледу центар везан са свима крајевима згодним комуникацијама. Највећи су зборови код манастира Моштанице у Крајини, Тавне у Посавини, Житомислића у Херцеговини, а Чајнича у источној Босни. Сва су та мкеста погранична и имају свако за се покрајинску важност. Од свих највише изгледа има манастир Моштаница, за коју постоји традиција, да је Неманића задужбина а ту је и гроб војводе Пеције. На Преображење слегне се цијело Кнежпоље, а варошани и омладина цијеле Крајине. Само по себи мјесто географски згодно, а везано са околним мјестима са прилично доста комуникација, оно постаје за Босанску Крајину оно, што је Раваница у Војводини, а Далматинско Косово за Далмацију. Па и код Чајнича долази много варошана и сеоског свијета, а исто тако код Житомислића у Херцеговини и Тавне у Посавини.
Требало би настојати и на томе радити, да сви српски соколи из Босне и Херцеговине, поред тога што иду на свесрпски слет у Раваницу, чине слет у Босни и Херцеговини и то наизмјенице: једне године у Чајничу, друге године код Житомислића, треће године код Моштанице, а четврте код Тавне. Тим би се на најбољи начин шириле соколске идеје, а међусобно упознавање и зближење изгладило би донекле међусобна трвења и локалне зађевице. Соколске вјежбе и пјесме све би више привлачиле пажњу околног сеоског свијета, а раднику за народно просвјећивање дала би се прилика, да на тим састанцима ради у свом правцу и да одатле агитује против народних највећих непријатеља пијанства и сушице. Док би се у сваком крају у Херцеговини, Посавини, Крајини и Чајничу наизмјенице састајали и радили соколи и радници народног просвјећивања, дотле би могли соколи из вароши, гдје их има, а гдје још нијесу основани и пјевачка друштва излазити на сваки околни сеоски збор. Чињени покушаји соколских покрајинских слетова у Прибоју, Невесињу и код Моштанице постигли су неочекивани успјех и најбоље нам потврђују, да би се много и много могло урадити. Требало би тако удесити, да по могућности пјевају на служби црквене пјесме а послије службе патриотске и заметати јуначке игре. Па и које кратко популарно предавање да се одржи као на пр.: о правима и дужностима, о земљорадничким задругама, о чувању здравља, о рационалној привреди и штедњи, против пијанства, раскоши, моде, предрасуда и т. д. јер су та мјеста најподеснија раднику за народно просвјећивање, да их паметно и смишљено искористи. Ти би излети српских сокола и пјевачких друштава били од велике користи за село и варош. Прије свега путовање на село, на чист и свјеж ваздух била би најздравија соколска вјежба, а разонодили би се и окријепили послије тешкога умора у затвореним просторијама: дућанима, радионицама и канцеларијама; пјевањем патриотских пјесама и заметањем јуначких игара, забавили би донекле народ, па не би тражили задовољство у пићу. Тиме би сеоски зборови најбоље одговорили својој узвишеној задаћи, а без сумње и још много тога могло би се урадити.

Милан Карановић

Српска ријеч (Сарајево), уторак 28. децембра 1910. (10. јануара 1911.)