Средњи вијек је био од пресудног значаја у поимању саме перцепције породице, која је несумњиво једна од основних друштвених јединица. Поред тога, средњовјековна епоха свакако је била простор мушкарчеве доминације, који је управо њима допуштао већу политичку, пословну, као и главну улогу у породици. Стога, уопште није чудно што разлози за брак у већини случајева у том периоду нису потицали из љубави, већ су били политички осмишљени. Бракови су се склапали због политичких савеза, спајања различитих утицајних породица како би се спојили посједи, рађања дјеце и сл. Нериједак је случај да су одлуке о склапању бракова доносили старији чланови породица, јер у многим ситуацијама дјеца за коју се преговарало су била прмлада. За утицајније породице главни мотив је било богаство или територија које би могли прискрбити овим чином. Међутим, има случајева и када су се владари женили како би добили мушко потомство. Из свега овога се да закључити да је брак у средњовјековној пракси подразумијевао нешто попут цивилног уговора који би и једној и другој страни обезбједио различите користи. Да ли је било тако и са Јеленом Балшић и војводом Сандаљем Хранићем из наредног текста ћемо закључити.
Јелена је била кћер кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена у времену између 1365. и 1367. године. Будућа владарка Зете и хумска војвоткиња одрасла је на двору у граду Крушевцу, гдје је по свим приликама стекла темељно и широко образовање. Од 1385. године она долази у нову средину и постаје жена Ђурђа II Страцимировића Балшића, који је те исте године дошао на власт у Зети. Тај брак је склопљен првенствено како би нови зетски владар ојачао везе са кнезом Лазаром, али не треба занемарити да је током будућег времена примјетно да је Ђурађ и те како уважавао своју образовану жену. Наиме, он се често ослањао на њу и неријетко јој је повјеравао деликатне политичке задатке јер је активно учествовала у дипломстким мисијама, што и није било карактеристично за средњовјековне бракове и односе мушкараца и жена. Годину дана након склапања брака Јелена и Ђурађ су добили сина јединца Балшу III, насљедника династије.
Наредне године у Зети обиљежили су унутрашњи сукоби. Управо током тих догађаја у Зети се појављује најмоћнији великаш свог времена војвода Сандаљ Хранић, као велика опасност за Ђурђа II Страцимировића Балшића. Он је био хумски војвода и синовац Влатка Вуковића, који је умро 1392. године и који му је оставио у насљедство своју знатно проширену баштну. Гдје се тачно простирала територија коју је наслиједио не може се прецизно утврдити, али је имао посјед у Боки Которској од Херцег Новог до Рисна, а исто тако и западне крајеве данашње Црне Горе. Имајући то у виду сасвим је јасно што је тежио да прошири свој утицај у Зети, нарочито у приморју. Сандаљ се сматрао баштиоником права Котроманића над Котором. Међутим, нигдје се не помиње да је он од Влатка Вуковића наслиједио овај град, преузео га од владара или освојио. Заправо дуже сагледавање његовог присуства наспрам града једино је схватљиво кроз преузимање прихода од соли. Није познато ни то када је сизиренство над Котором Сандаљ преузео од централне власти али прихода од которске соли се никада није одрицао па је то оставио у аманет и свом насљеднику. Јасно је да је хумски војвода имао претензије да завлада Зетом, а то између осталог доказује и самосталност његове политике. Чини се да је основа те његове намјере лежала у томе што су босанска права на изворе прихода од продаје соли у Котору била угрожена сукобима између Балшића и Црнојевића. Данак који је зетски владар наметнуо овом граду 1391. године сматрао се у хумској земљи и шире као насилна узурпација. Стога је Сандаљ Хранић, одмах након погибије Радича Црнојевића или чак за вријеме његових сукоба са Ђурађем, кренуо да обнови стара права Котроманића. Которани су, добивши поново потпору, одмах признали власт војводе и обећали су му дио прихода од продaје соли. Са друге стране он је њима препустио посједе Светомихољске метохије, испунивши им давнашњи сан.
Уступак Которанима Сандаљ је надокнадио тако што је заузео Будву, а на своју страну је привукао све који су били против Балшића. Том приликом су стали на његову страну и Паштровићи, који су ионако били непријатељски настројени према Балшићима. Након тога је послао скадарског архиђакона Теодора код Млетака да му измоли млетачко грађанство. Дужд му га је удијелио 22. јуна 1396. године, назвавши га „великим војводом Рашке и Босне, господаром Будве и Зете“. Може се рећи да је ово био врхунац Сандаљевог присуства у Зети у тим годинама. Тада се оженио и са Јеленом, удовицом Радича Црнојевића, и кроз овај брак је, прије природним путем него насилно, преузео преостале позиције Радичеве. По свему судећи војвода Хранић је поред Будве добио и грбаљске жупе и дио брдских посједа, а тиме је и Котор дефинитивно морао остати уз његову страну. Склапање овог брака је јасан показатељ да је Сандаљ и те како пратио стање у сусједству, односно Зети. Одмах по вјенчању, већ у јуну, Сандаљ је своју жену послао у Будву и она је тамо остала до априла 1398. године, када су је Дубровчани пребаацили у свој град јер тамо више није осјећала безбиједност. Из овога се јасно види да је хумски војвода Ђурђу био заиста незгодан противник јер је био врло храбар, цијењен и од својих противника, упоран, снажан и спретан, како у борбама тако и у преговорима.
Сцена из позоришне представе „Књегиња Јелена Балшић“
Како је тачно текао ток тих сукоба између Ђурђа II Страцимировића Балшића и Сандаља Хранића Косаче није у потпуности познато, као ни како су успјели да се споразумију. Могуће да је томе кумовала турска провала у Босну која је дестабилизовала шире подручје. Такође, не постоје тачни подаци ни до када је Будва била у рукама Сандаљевих људи. Могуће да је ту имала удјела и жена зетског владара Јелена, на чије дипломатске способности као што је раније споменуто се Ђурађ често ослањао. Наиме, требала је да се састане 1396. године у Дубровнику са Сандаљм, али је Сенат по питању њеног доласка одговорио одрично шаљући јој извињење. Имајући ово у виду оправдана је претпоставка да је она могуће заслужна за споразум међу љутим ривалима. Ако се тако десило, ако је Јелена учестовала у тим преговорима, онда се тада директно сусрела са Сандаљем са којим ће неких десетак година након Ђурађеве смрти, притиснута политичким околностима, ступити у брак. Нама је данас због недостатка грађе и извора недокучиво да сазнамо јесу ли се и како ти преговори одвијали, и да ли је зетска господарица у њима учествовала. Јасно је само да су успјешно окончани.
Сандаљ је, видјевши колике приходе може да оствари од продаје соли, довозио со под Нови и ту је продавао. Такође је продавао и у Будви док је држао под својом влашћу. То је узнемирило Дубровчане који су захтијевали да се поштују стари споразуми по којима је на подручју између Неретве и Бојане со могла да се продаје само на четири мјеста-у Дријевима, Дубровнику, Котору и Светом Срђу. Управо због тога, у периоду рјешавања сукоба између Ђурађа и Сандаља, у првој половини 1398. године дубровачки брод је стражарио око Боке Которске. Овај спор је ријешен отприлике у исто вријеме када се Сандаљ повукао из Будве и Паштровића. Будући да не располажемо подацима када се тачно босански војвода повукао из поменутих области овај догађај би могао да буде параметар по коме би могли закључити када је то било. Сандаљ је у својим рукама задржао само приходе од Котора, а не зна се тачно да ли је своје посједе Балшићима препустио без борбе. Ако претпоставимо да јесте онда би се дало закључити да његови посједи Зети нису били тако велики и јаки како је представљано. Поред тога, послије погибије Ђурађевог противника Радича Црнојевића превласт у његовој породици је преузела грана Ђурашевића која је успоставила добре односе са зетским владаром. Он је то искористио, тако да се заједно са њима поново супроставио Сандаљу, настојећи да га протјера из Будве.
Убрзо потом Ђурађ II Страцимировић се разболио и умро је априла 1403. године, а његова жена Јелена се са малољетним сином одједном нашла сама у непријатељском окружењу. То је уједно означило и нову етапу у односима између зетске државе и великашке породице Косача.
Манастир Бешка на Скадарском језеру гдје је сахрањена Јелена
Јелена након што је постала удовица размишљала је да се замонаши, али јој тадашња ситуација у Зети, као и у породици, није дозвољавала тај чин. Имала је још увијек малољетног сина који је ускоро требао да наслиједи владајући положај, и врло немирно и сложено стање у окружењу. Стога је храбра госпођа Лена одлучила да се упусти у борбу. Почетком 1404. године сазвала је Земаљски сабор у Бару, на коме је угледном и великом скупу рекла да ће поставити на чело државе сина Балшу и да ће му у почетку она сама помагати. Одмах је предложила и да се поништи уговор којим је Скадар уступљен Млетачкој Републици, односно да се град или мирним путем или борбом врати у састав Зете. Преузевши у своје руке одговорност за судбину народа у Зети, Јелена се придружила изванредној галерији женских личности коју је „изродио“ наш средњи вијек. Међутим, ни поред свих напора преговори са Млечанима у вези Скадра нијесу успјели. Поред свега тога она је започела рат и послије седмогодишње опсаде, заједно са својим сином, успјела је да ослободи Скадар из дотадашњег чврстог стиска венецијанске руке.
Поред тога Венеција је водила и грубу монополистичку трговачу политику у Зети због чега је владарка била додатно огорчена. У том тренутку Јелена није имала пуно савезника, а и Млечани су постали опрезнији и одлучнији према њима јер су се плашили да се Зета и Српска деспотовина не уједине. Међутим, прије него што су стигли било шта да ураде дошло је до општег устанка, предввођеног Јеленом и Балшом, који је 1405. године захватио цијелу скадарску област. У том важном тренутку јасно је да су Балшићима требала јаче снаге од оних којима су располагали, стога су затражили помоћ од Дубровчана, али су ови одлучили ипак да се држе по страни. Очекивали су помоћ и деспота Стефана, међутим ни њу нијесу добили јер су се баш у том тренутку поновно разбуктали у Србији унутрашњи сукоби. Млечани су такође у том тренутку били заузети ратом против Падове али и забринути стањем око Скадра. Стога су одлучили да покрену млетачког капетана Марина Каравела да крене у помоћ скадарској тврђави, а ако то успије за награду су му дали дозволу да опустоши Улцињ, Бар и Будву. Он је заиста постигао успјех, којем се нико није надао, и обновио је млетачку власт у Скадру и околини, а затим је уз доста мала обећања успио да приволи Улцињ, Бар и Будву да прихвате власт Венеције. Балша и Јелена су се након овог немилог догађаја повукли у Дриваст, којег су Млечани касније такође заузели. Међутим, и поред тога Балшићи се нијесу предавали и сматрали су успјех свог противника привременим.
Ти сукоби и преговори са Млетачком Републиком наставили су се и сљедећих година, и углавном их је Јелена Балшић покушавала ријешити, настојећи да заштити свог сина. Након 1410. године када је Балша III опсјео Скадар и нанио Млечанима велику штету ситуација је почела постепено да се мијења. Поред тога деспот Стефан и велики војвода Сандаљ Хранић успоставили су чврсте односе, што је за Балшиће била добра вијест али не и за Млетачку Републику. Једна од предпоставки је да је управо тада посредовањем деспота Стефана дошло до зближавања Јелене и Сандаља. Постоји могућност и да је сам Сандаљ покренуо иницијативу када је 1411. године напустио прву жену, а деспот ју је као политички корисну прихватио. Будући да је у том тренутку војвода био моћан човјек којег је Јелена због ситуације у Зети жељела имати на својој страни пристала је да се по други пут уда. Брак је склопљен децембра 1411. године, а не постоје прецизни подаци да ли су се њих двоје до тада директно упознали, а имајући у виду да је прилика засигурно било вјероватно јесу.
На тај начин Јелена Балшић је постала жена најутицајнијег великаша Сандаља Хранића Косаче, а самим тим и хумска војвоткиња. Неспорна је чињеница да је брак донио корист и једној и другој страни. Склапање брака је утицало да, уз помоћ деспота Стефана који је био савезник угарског краља, најизад дође до измирења Жигмунда и Сандаља који су готово деценију били у жестоком сукобу. Са друге стране, Јелена је знатно поправила свој материјални положај који је био угрожен сталним ратовањем, а поред тога добила је и сигурну потпору за своју политику. Од тог тренутка се Сандаљ Хранић појавио у Зети као заштитник Балше III што ни мало није усрећило Млечане.
Имајући све ово у виду дало би се закључити да је овдје ријеч о склапању класичног средњовјековог брака који је свима донио одређене бенефиције. Али и поред тога овај брак је са собом донио нешто племенито. Наиме, од тренутка када је Јелена постала његова жена Сандаљ се односио према њеном сину Балши III као према рођеном дјетету, нудећи му несебичну помоћ и заштиту која је у одређеним ситуацијама њега самог могла довести у проблеме са сусједима. Њихов брак је трајао до Сандаљеве смрти и чини се да је био јако срећан. Њих двоје нису имали дјеце али су жељели, а о томе свједочи дубровачки документ из 1413. године из којег можемо сазнати да је Сандаљ у том граду оставио поклад који је требало подићи дијете које би имао са Јеленом. Поред тога, велики број докумената свједочи да је војвода био јако дарежљив према својој жени којој је даровао мноштво накита, финих тканина и украсних предмета. Војводски пар је живио на двору у Кључу, који важи за један од најљепших у том времену. Јелена га је често пратила уколико је одлазио у неки од својих других дворова или на путовања, из чега се може закључити да су доста времена проводили заједно. Иако је најчешће приказиван у другачијем, ратничком свијетлу војвода Сандаљ је био њежан муж, који је своју госпођу обасипао пажњом. Ни Јелена свакако није заостајала за њим, па је чак и послије његове смрти остала привржена његовој породици. Ако све ово анализирамо можемо закључити да овај брак иако је настао из политичких разлога, веома брзо је све то превазишао и пружио је задовољство и Јелени и Сандљу у посљедњим годинма њиховог живота.
Литература и извори:
Esad Kurtović, Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača, Institut za istoriju, Sarajevo 2009
Историја Црне Горе, II-2, Редакција за историју Црне Горе, Титоград 1970
Ђуро Тошић, Босански „Лутајући витезови“Паштровићи, Историјски часопис LVIII, Историјски институт, Београд 2009
Ристо Ковијанић, Лазар Стјепчевић, Хранићи-Косаче у которским споменицима, Историјски часопис V, Београд 1955
Dubravko Lovrenović, Istočni Jadran u odnosima između Hrvoja Vukčića i Sandalja Hranića na prelazu iz XIV u XV stoljeće, GADAR BiH 27, Sarajevo 1987
Богумил Храбак, Венеција и Сандаљ Хранићу његовом ширењу по Приморју почев од Херцег-Новог, Бока 11, Херцег Нови 1979
Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I-1, Београд 1929
Миодраг Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Пешић и синови, Београд 1996,
Константин Јиричек, Историја Срба, II (Културна историја), Народна књига, Београд 1952
Иван Божић, Немирно поморје XV века,СКЗ, Београд 1979
http://www.plemenito.com/sr/od-rata-do-braka-zivot-jelene-lazarevic-balsic-hranic-/o229
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.