Из Женеве смо се вратили прекјуче. Били смо тамо свега два дана. Првог дана није било састанка са Контакт групом, само су министри иностраних послова Европске уније, Русије и Америке одржали заједнички састанак, прихватили предлоге Контакт групе и на конференцији за штампу издали следеће саопштење:
“ – Ми препоручујемо и одобравамо суштинске припреме које је обавила Контакт група после састанка са свим странама, а у складу са инструкцијама датим на последњем министарском састанку.
– Ми поздрављамо територијални предлог који је развила Контакт група и налажемо Контакт групи да га презентира представницима босанске Владе и босанских Срба.
– Овај напор снажно је помогнут од стране наших Влада као разумна основа за моментално политичко разрешење.
– Залажемо се код свих страна да га повољно размотре и да нам дају своје одговоре у року од две недеље.
– То ће чини део разрешења који ће сачувати Босну и Херцеговину као једну унију унутар међународно признатих граница, док се не обезбеде уставни аражмани који би успоставили однос између босанско-хрватског ентитета и ентитета босанских Срба.
– Ми поново изражавамо своју чврсту подршку разрешењу које обезбеђује могућност избеглицама и расељеним лицима да се врате својим домовима.
– Наш предлог представља важан моменат и прилику која се можда више неће поновити. Ми који смо се сакупили овде уједињени смо у уверењу да се рат може завршити сада.
– Верујемо да би последице неуспеха биле тешке.
– Међутим, са успостављеним миром међународна заједница је спремна да почне примењивати споразум о обнови Босне. Залажемо се код свих страна у Босни да одговоре брзо и позитивно на нашу понуду.
– Контакт група ће сутра презентирати ставове министара странама. Без улажења у детаље, постоје значајни подстицаји странама уколико прихвате постојећу мапу:
– за босанску Владу: спремни смо помоћи у примени територијалног разрешења и у реконструкцији;
– за Србе: санкције ће бити суспендоване у складу са њиховим повлачењем на линије приказане на мапи.
Уколико се стране не сложе, могу очекивати да ће бити извршен већи притисак. Посебно ће постојеће резолуције Савета безбедности које се односе на безбедносне зоне бити ригорозно примењиване. Већ је предузето неопходно планирање.
Као последње средство, одлука Савета безбедности да се подигне ембарго на оружје могла би да постане неизбежна. То би утицало на присуство УНПРОФОР-а.
– У међувремену стране треба да поштују и продуже обуставу ватре и да се уздржавају од војних активности.
– Договорили смо се да се поново састанемо пре краја јула.
– Разговарали смо и о широј ситуацији у бившој Југославији. Залажемо се за узајамно признавање држава у границама бивше Југославије. Залажемо се да се одмах наставе разговори између хрватске Владе и органа локалних Срба.
Већ из овог саопштења види се да у овом предлогу, са којим се још нисмо били суочили, највећу опасност по Србе у Босни представља параграф у којем се говори о унији, јединственој Босни, са међународно признатим границама. Према томе, границе БиХ требало би да остану, а о могућностима изласка из уније не говори се ништа.
Сутрадан око 12 сати у руској мисији срели смо се са Контакт групом. У име групе руски члан Никифоров изнео је уводни експозе, пре него што нам је предао мапе: „Министри су прихватили наш предлог као разумну равнотежу“, почео је Никифоров, наглашавајући да су се с тим предлогом сложили и Грци, знајући очигледно шта то за нас значи – да се не можемо надати помоћи ни од куда. „Министри су имали и многе коментаре у које ја сада не бих улазио с обзиром да смо ми задужени да вам предамо пакет“, наставио је Никифоров. „Људска права и права избеглица ће бити загарантована. Уставни аражмани, наравно, могу се ревидирати касније после дефинитивног политичког споразума, укључујући и Сарајево“, па је, ето, на том месту Никифоров оставио могућност да та унија и не буде баш онаква каква изгледа на први поглед. Затим је додао да ће се прекид ватре „наставити све до коначног решења“, али да су „мапе главна порука“, мапе које „треба студиозно изучити и прихватити“. Дефинитиван одговор од нас се очекује у року од две недеље. „Ако се можете сложити о неким променама са другом страном, међународна заједница неће имати ништа против тога. „Ми знамо“, наставио је Никифоров, „да ово решење није савршено, али је разумно. У случају позитивног одговора министри су спремни да буду великодушни. У питању је реконструкција, подизање санкција постепено, али са сигурном гаранцијом међународне заједнице. У исто време, у случају не прихватања овог уговора, биће примењене казнене мере.“ Немачки представник Штајнер додао је томе да је у питању „позитивни динамизам“ и да свако ко жели мир чека на наш позитиван одговор јер можемо рачунати на дизање санкција, без обзира на другу страну. Осим тога, у питању је loose union (лабава унија) у којој нико никога неће моћи присиљавати на одређена државна решења. Стране једноставно треба да се договоре. „Међународна заједница сматра“, завршио је Штајнер, „да је управо сада тренутак за решење и да уколико се овај тренутак пропусти, рат се може наставити у недоглед“.
Никифоров је на то додао да смо ми, наводно, добили, неке важне градове, као на пример Зворник, а Федерација неке друге, као Добој, па је у суштини компромис између двије концепције. Сарајево је изван аранжмана, али уколико се прихвати однос 2:1, проценат ће бити тачно 51:49. Брчко иде Муслиманима највећим делом, и биће демилитаризовано. Територија испод надвожњака остаје српска.
Караџић је веома смирено и у једном крајње беневолнетном тону рекао да ми нећемо аутоматски овај предлог одбити, али да се боји да би „7 великих“, који управо данас треба да се састану, могли схватити уколико ми будемо ћутали да потпуно прихватамо овај предлог. „Ми не мислимо“, наставио је Карџић, „јавно да говоримо о свом неслагању, али незванично, off record, морам вам рећи да смо ми незадовољни јер смо оштећени када су у питању када су у питању путеви, рудници, уопште функционалност, и да ово сматрамо намерним лишавањем Републике Српске могућности опстанка“. Као пример навео је рудник Љубију, а и неке друге, и изразио своје незадовољство и чуђење што Муслиманима нису дате области у централном делу, како би они добили компактну територију, већ су им дате територије у Западној Босни до Санског Моста и у Источној све до Вишеграда, тако да су енклаве, нарочито енклава према Горажду, знатно повећане. Одговор енглеског представника Мана био је да је Контакт група задовољна бар тиме што није ништа речено званично, што су ово само незваничне примедбе.
После тога Редман је додао да ће Контакт група радити до 18. јула настојећи да прецизира договор о скидању санкција, и напоменуо, вероватно мислећи на раније Караџићеву изјаву о Контак групи као групи чиновника, да ми морамо схватити да Контакт група не представља само изасланике појединих министара, већ целих влада.
„А због чега у овим документима нема нашег имена, Републике Српске?“ упитао је Алекса Буха. Штајнер му је одговорио да ни Федерација није призната и да се само помиње као „федерација“, на шта га је Бухуа подсетио да се у уговору у Мостару међународна заједница позива на члан 10 Устава Федерације. Наиме, претходног дана између хрватско-муслиманске стране и међународне заједнице потписан је договор о двогодишњој управи над Мостаром, чему ми нисмо присуствовали, нити се појављујемо као потписници. Тако је питање Мостара решавано без нас, као да Срба тамо никад није ни било. Тог истога дана, после састанка са Контакт групом, Буха је имао одвојен састанак са Штајнером на којем се разговарало о могућности оснивања српске колоније у околини Буне, да се српским избеглицама омогући повратак у онај део Мостара где би могли да буду колико-толико заштићени. Други наш предлог био је међународна заједница помогне да се за избеглице из долине Неретве изгради једна српска колонија која би могла бити или на граници код Берковића или између Берковића или између Берковића и Невесиња.
Но да се вратим на наш састанак са Контакт групом. После уводне расправе ми смо поставили питање уније и конфедерације, званичног признања БиХ, као и питања нашег изласка из уније – колико дуго бисмо морали остати у унији и да ли ће бити уважена Декларација од 16. септембра 1993, коју су потписали Крајишник и Буха са наше, а Изетбеговић са муслиманске стране, и којом је прецизирано наше осамостаљење. Затим смо поставили питање зашто не делити Сарајево када су већ други градови подељени. Наиме, по предлогу Контакт групе подељени су и Вишеград и Брчко, и тако смо ми добили нови аргумент за наш захтев за поделу Сарајева. ради се о принципијелном ставу – зашто би се неки градови могли делити а неки не.
Очигледно у жељи да делује кооперативно на једном формалном плану Никифоров је напоменуо да име Републике Српске може да се појави у будућем уставу, али да тај устав још није „разрађен“. Што се санкција тиче, и он је истакао да ће специфични аражмани бити спремљени до 18. јула.
Једно од начелних питања које смо поставили поводом мапе било је питање на основу којих принцима она прављена. Од Никифора смо добили одговор да су начела на којима су мапа рађена била: етнички принцип, затим функционалност (viability), стратешка вредност и све претходне мапе. На то је Крајишник приметио да се Вишеград никада раније није појављивао на мапама као муслимански, затим да се Муслиманима дозволио излазак на десну страну Дрине, па да први пут на овој мапи нама не припада ни Шамац, ни Брод, ни Дервента. Поставио је на крају и провокативно питање: „Постоји ли ишта што су Муслимани тражили а да нису то и добили?“ Никифоров му је одговорио да, наравно, постоји, да су Муслимани тражили и Фочу, и Братунац, и Власеницу, и Зворник, и Приједор, и многе друге просторе, али ти њихови захтеви нису уважени.
Тако се опет потврдило да је муслиманска тактика била колико једноставна толико и ефектна. Али, може им се. Они су опет постављали велики број захтева, па без обзира на то колико ти захтеви били нереални, када су смањивани, довели су до мапе која је нама готово у потпуности неприхватљива. Потврдио је то и следећи детаљ. Када је Караџић упитао Штајнера како то да је аражман за Мостар прављен без Срба, Штајнер је одговорио да није било српског захтева за Мостар, али што се Срба тиче, они се могу вратити и учествовати у власти. Коначно, каже, реч је свакако само у привременом аранжману за две године.
„Са старих мапа узели сте у обзир све где су Срби били закинути, али ништа и нигде где су Муслимани били ограничени“, рекао је Караџић и поставио коначно питање: „Могу ли се ове мапе поправити?“ Никифоров је на то полудвосмислено одговорио да све што се поправи у преговорима с другом страном, то је у реду, а у случају ако бисмо тражили „нешто изузетно“, о томе би се могло разговарати. Тиме је овај састанак који није трајао дуже од четрдесетак минута, и завршен, с тим што нам је напоменуто, а на томе је посебно инсистирао Штајнер, да би следећи састанак, пре 18. јула, требало одржати у Бону. Он предлаже да се састанак први пут одржи у Њемачкој.
После тога пришао нам је француски представник и затражио да се састанемо насамо то послеподне. Тај састанак одржан са Французима одржан је у нашој мисији. Француски представник нам је тада прилично опширно објаснио рад Контакт групе и рекао да, по његовом мишљењу, није било ниједног представника који би заступао интересе српске стране. На то смо га ми запитали да ли би француски представници били вољни да изложе објективне захтеве српске стране, на шта је он, очигледно веома расположен, одговорио да ће одмах ступити у везу са својом Владом и испитати ту могућност.
Тако се завршила ова тзв. Женева 2 једном пат позицијом у којој ми нисмо огли, нити смо хтели, да дајемо потпуно негативан одговор на понуђену мапу, иако је сасвим сигурно да ми овакву мапу не можемо прихватити. А Изетбеговић је већ 7. јула у сарајеву изјевио да „упркос свему“ мисли како они треба да прихвате план „зато што би његово одбијање ишло у корист председника Србије Слободана Милошевића и лидера босанских Срба Радована Караџића“. Према томе, одмах се могло закључити да је овакав план смишљен не само зато што толико одговара толико Муслиманима који су, узгред речено, пре Конференције тврдили да неће ни преговарати о подели Босне, него је смишљен тако да кривица буде на српској страни, па ћемо ту кривицу, уколико не дође до промене мапа, врло тешко избећи. А са друге стране, када се боље погледа, тај план је смишљен да би се осигурао раскол између Југославије и Републике Српске, односно једног и другог руководства. Зато се толико инсистира на обећању да ће се „прецизирати“ одлука о дизању санкција. Смишљено је то тако да се Србија придобије за овакав договор, а то би било само још једно средство притиска на нас. (…)
(Текст преузет из књиге Николе Кољевића „Стварање Републике Српске“ том I, 576-581 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.