Аутор: Биљана Ристић
Радећи портрет Мића Љубибратића заробила ме харизматичност његовог погледа. Није ме напуштала нити једног тренутка и као да сам гледала у далеку прошлост кроз прозоре који су ми се отворили у његовим очима. Имала сам осећај да слушам нему причу о свему што је поднео борећи се умом и пушком за свој народ.
Тим погледом и очима, чини ми се да је могао да паралише саговорника, да га натера да мисли онако како он хоће. Да увери саговорника у исправност и јачину својих речи и да га запљусне огромном количином човечности, родољубља и вере.
То је уједно и поглед смирене несаломивости, са једне стране, и ужарене, непоколебљиве борбености, са друге стране.
Као да је знао само трептајем очију да покаже колико је бреме на његовим плећима, колика одговорност у свим преговорима које је водио са противницима. Можда му је и због тога природа дала рамена тако стасита и огромна, јер требало је и понети, и изнети на њима све што је Мићо упртио у свој завижљај.
А упртио је много, цео један народ, све његове сузе и молитве за слободу.
Нема тог кантара који је могао измерити тежину Мићовог завежљаја јер је ванвременски и свевременски.
Понео је Мићо на плећима и камен и срчу, и смокве и мед, и чемер и барут, и младост и част!
Понео, носио и уздигао до небеса, до снова до стварности. Понео па предао поколењу и потомству да о њему суди. Да га слави, да га чува од незаборава. Да се њиме дичи!
Има и чиме!
И још једном је потврђено да „мали“ народи дају Велике људе!
Биографија
Михајло Мићо Љубибратић рођен је у селу Љубово код Требиња 1839. године а умро у Београду 1889. године. Био је херцеговачки војвода. У устанцима од 1857 до 1862. године иако веома млад истакао се храброшћу и врсним командовањем у више битака. Био је близак сарадник војводе Луке Вукаловића. Након слома Лукиног устанка прешао је у Србију и био у њеној служби од 1865.г. до 1875.г. Када је почела Невесињска пушка, преко Трста и Дубровника допутовао је у завичај међу устанике, и стао на чело такозване „Легије добровољаца“ (интернационалног састава) са којима је водио борбе против Турака. Титулу војводе добио је 1875. године од стране Књаза Николе. Радио је на разради ратних планова и формирању „земаљске управе“ – херцеговачке владе. Због тога долази у сукоб са црногорском владом, због њихових планова око Херцеговине јер су га сматрали експонентом владе из Београда. Због тога је онемогуживан у раду па је морао у марту 1876. г. да пређе у Босну где је био заробљен од Аустријанаца, а 1877. г. поново се враћа у Србију.
Текст уз дозволу уредника портала преузет са адресе: http://slobodnahercegovina.com/hercegovacki-ustanici-6-mico-ljubibratic/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.