ВЛАДИСЛАВ СКАРИЋ – ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ САРАЈЕВА (ОДЛОМЦИ)

Сарајево није стара варош. Прије њега је ту била мала тврђавица Врхбосна (садања Бијела Табија) и под њом село Бродац, око данашње Башчаршије. На том мјесту, с једне и друге стране Миљацке, основали су први турски освајачи, по прилици у четвртој десетини 15. стољећа, грађанско насеље, које су прозвали Сарај-ова (поља око Сараја, двора), а наш свијет је то име окренуо у Сарајево.
Становници овог краја прије Турака били су дакако хришћани. Они су још и тада копали своје мртве у старом гробљу крај данашње духанске фабрике. То гробље спомиње и најстарији турски писани споменик, Гази Иса-бегова вакуфнама од године 1462, као немуслиманско. Но које су хришћанске конфесије били ти немуслимани што су се ту копали, не знам сигурно. Ја само, са доста разлога, претпостављам да су били, ако не искључиво, а оно бар дјеломично, православне вјере. На ову претпоставку ме наводи факат што су Турци првих вијекова имали више поуздања у свијет православне вјере него ли у католике; даље што су Турци првих времена лакше давали дозволе за грађење нових цркава него доцније, нарочито по варошима, гдје је муслимански свијет био у претежној већини. А данашња стара црква у Сарајеву је на врло стару црквишту, како ће се доцније видјети.
Прве директне вијести о православном народу у Сарајеву потичу из 16. вијека. Најранија из 1516. године, која нас утврђује у претпоставци да је у овом крају било и прије православног народа. Презвитер Вук, писац једне књиге, коју је довршио ва месте Врхубосању рекомем Сарајеву јадикује како његовога времена беше великоје умноженије агаренских чед, а православније христијанскије верива тожде земљи великоје умаљеније.
Поп Вук не спомиње зашто је број православног народа опадао, сјем ако под умножавањем агаренских чеда не мисли на прелазак православног свијета на ислам. Фра Батинић спомиње да се исто тако тада ислам ширио „силом и милом“. То потврђује и путник Курипешић, али он не вели да је употребљавана сила, него да су се људи турчили из лакомости и младићке незрелости.
По биљешци попа Вука могло би се узети да је у Сарајеву била православна парохија у којој је он служио. Доцније вијести ово чине још вјероватнијим.
За егзистенцију православне цркве и парохије, барем овога времена, може послужити и овај индиректни доказ. У архиви старе цркве има један новији пријепис некога турскога документа, чији је оригинал био датиран годином 946. (1539/40). Ради велике старости и важности његова садржаја, износим га у цијелости у пријеводу:
„Ово је пријепис једне представке из године 946. која се налази у старим сиџилима покојног Хусреф-бега. У махали Варош има једно земљиште, дуго 18 аршина, а широко 24 аршина, коме су међаши Ратко син Раденков, ћурчија Радосав син Рајчин, приватни пут и са четврте стране Пава кћи попа Раке. Она је за Божију љубав то земљиште увакуфила у сврху да ту свештеници станују и да у јеванђељу подучавају дјечицу невјерника. – Уз ово земљиште се налази друго, дуго 20 аршина, широко 14 аршина, које плаћа 2 акче годишњега харача. Ово је споменута Пава продала за 300 (акчи) Ратку сину Раденкову.“
Из акта се види да у Сарајеву тада није био један свештеник, те је и ради тога вјероватно да је ту на Вароши била ту и црква, као што је и данашња стара црква у том крају. Имајући на уму да је оних времена народу преча била црква од школе – а несумњиво је да се у акту мисли на школу – може се као сигурно узети да је сарајевски православни свијет најприје створио себи цркву, па се доцније сјетио и школе, те и њу основао.
Напријед споменуто опадање броја хришћанског народа наставило се и послије. У другој поли 16. вијека се спомиње много људи исламске вјере у Сарајеву и по селима, чији се очеви стереотипно називају Абдуллах. Обичај је био онда, а и доцније, да када ко пређе на ислам, он се више не назива немуслиманским именом свога оца. Право име очево се замјењује именом Абдуллах (значи Божији слуга), јер су сви људи Божије слуге, па за свакога, муслимана и немуслимана, пасује име Абдуллах.
(…)
Преласком на ислам конвертити нијесу кидале веза са својом родбином. Има више примјера из истог времена гдје суд поставља за туторе нејакој хришћанској дјеци муслимане, без сумње су ти муслимани њихови ближи сродници.
Варош и њена околина били су у крају у ком је живјело малобројно православно насеље у Сарајеву. Но тога је свијета, макар и у малом броју, било и по другим махалама. Становали су измијешани са домаћим и дубровачким католицима, у Латинлуку, затим у Ајас-пашиној и Јахја-пашиној махали. Једно јаче хришћанско – да ли је православно? – насеље било је у махали Терзи-хаџиали, а можда и у Влашкој махали.
(…)
Парохијску службу су вршила два свештеника: поп Илија и поп Радован Блажевић. И обадва су становала на Вароши. Мали број православног народа и по селима око Сарајева не дозвољава претпоставку да је у близини Сарајева било засебних парохија. Из аката споменутог сиџила се види да су обадва свештеника имали коње. Ишли су дакле у села ради вршења обреда, зато су им требали коњи.
Споменуто умањивање православног народа ушљед преласка на ислам компензирало се долажењем из других крајева. Акта из 1556/6. спомињу људе из вишеградског и новопазарског кадилука, који долазе к Сарајеву да у оближњим брдима каде угљен. Неки долазе те се наимају као слуге код муслимана у Вароши и на селу. Исте године је дошло неколико људи од Новог Пазара и Прокупља, да као ћеремџије раде при поправци Цареве џамије.

Оснивачи Сарајева, муслимани, свакако су од почетка били најмногобројнији елемент у новој вароши, док су друге конфесије, па дакле и православна, биле у мањини. Разумљиво је да малобројно православно насеље у Сарајеву није могло сачињавати једну парохију, па је зато та парохија, која се створила у Сарајеву, морала обухватити народ из околних села. Парохија је дакле од свог почетка била мјешовита, грађанско-сеоска. Колики је простор она тада заузимала не може се знати. Али, имајући у виду у првој глави споменуто бројно опадање православног народа због прелажења на ислам, простор је био велики. Према забиљешкама у напријед споменутом сиџилу сарајевског суда 1565/6. тешко да је било иједног села у сарајевској околини у коме не би било муслимана. Из тога још не излази да међу њима није било и сељака православне вјере. Напротив, у сиџилу се почесто спомињу сељаци са хришћанским именима, и врло је вјероватно да су они били већином православне вјере, као и данас. Али зато што су они били малобројни, морао је велики број села ући у склоп сарајевске парохије, да би она могла егзистирати. Егзистенција цркве у Сарајеву била је без сумње узрок великог земљишног пространства парохије. Иако оних времена, па и за неколико стољећа доцније, није црква била она неопходна потреба, без које парохија не може бити, ипак је свака црква, па и сарајевска, привлачила народ к себи. А у сарајевском крају сјем сарајевске није било друге цркве – „по три дни хода окрст“ – како се вели у једном писму из друге поле 17. стољећа.
Но сарајевска парохија није била само простором велика, него је, и поред релативно малобројног народа око Сарајева, била бројем душа барем двапут јача од друге које парохије. И то још у 16. вијеку. Јер чему и коме више од једног свештеника још 1539, а два по имену споменута, 1565/6.
Доцнијих времена се простор ваљда није повећавао, јер је то било немогуће ради вршења обреда по селима. Штавише, чини се да се простор смањивао оснивањем нових парохија. На једном се мјесту вели да сеоски народ долази цркви у Сарајево из дан хода даљине, а то није тако велика удаљеност. Таквих је парохија било донедавно по Босни и Херцеговини. Али је парохија расла унутри, умножавањем народа. У другој поли 17. вијека парохија је имала 3 свештеника, али већ на измаку тога столећа била су четворица. И тако је остало и даље.
Најкасније у 18. стољећу почела су се од сарајевске парохије одвајати села, од којих су постајале нове парохије. Података о томе нема, сјем што се зна за неке свештенике настањене на селу, док су сарајевски пароси живјели у вароши. Спомиње се поп Мијат Максимовић на Велој 1799. и поп Илија у истом селу 1800. По прилици истога времена био је у селу Бачићима некакав свештеник Богдановић, чија је кућа имала много чељади.
О бројном стању народа на цијелој парохији не зна се такођер ништа. За само Сарајево даде се ухватити макар приближан рачун. Има један списак приложника из 1672. године. У њему има 387 имена из самог Сарајева, а друго су сељаци из разних села сарајевског среза. Међу сарајевским приложницима има 21 женска. Претпоставивши да су женски приложници већином самосталне домаћице, удовице или калуђерице, оставићемо округао број од 380, рачунајући просјечно на породицу по пет глава излази да приложници репрезентују 1900 глава. Ако узмемо да је једна четвртина народа била толико сиромашна да није могла ништа приложити, онда излази да је цијело православно становништво у Сарајеву бројало 2530 глава. Гледајући на податке из доцнијих времена, а вјероватније је да нам је рачун показао мање, него више од фактичног броја.
Један безимени описивач Босне и Херцеговине из времена прије 1718. године спомиње да у Сарајеву има народа GRAECI RITUS 1000 кућа. Зато што је узео округао број види се да му број није тачан, него приближан. По његову наводу излази да је тада било православног народа око 5000 душа. Број изгледа у први мах претјеран, особито када се упореди с данашњим стањем у данашњим здравственим приликама у Сарајеву. Међутим, један списак приложника из године 1762. доказује да је аутор био обавијештен доста добро. По овом списку било је приложника од 8 главних заната 698, а то даје број од 3490 душа, не рачунајући остали народ. Због куге у истој овој години број се народа смањио. Зато у списку приложника од године 1790. има само 633 приложника, односно 3165 душа од истих осам еснафа.
Сарајево, као и свака друга варош, морало би временом опустити, да се није становништво подмлађивало и занављало дошљацима са стране. Досељавање је свакако морало бити најјаче из области око саме вароши, јер вароши најјаче привлаче своју околину. Али је привредна важност Сарајева привлачила, макар и у мањој мјери, и елементе из даљих крајева. Случај је кадгод убацио у Сарајево неког из велике даљине. Дакако да су дошљаци у огромној већини српскога племена, пошто је Сарајево својим положајем далеко од националних граница Српства. Зато је туђих елемената мало. Дошљаци врло често добијају име по мјесту, земљи или народу одакле су. Тај назив остане као презиме њима и њихову потомству. У биљешкама се чешће сусрећемо са презименима која означују какву другу народност, као нпр. Арнаут, Бугарин, Грк. Али овакав назив не значи увијек да је носилац имена доиста те народности. Уски провинцијализам ових времена био је узрок, па су се Сарајлије називали Србе из других крајева туђим националним именима. У новије вријеме звали су у Сарајеву Арнаутом покојнога Петра Цековића, иако је био прави Србин, само зато што је био родом од Новог Пазара. Зато мислимо да је многи дошљак, који је у Сарајеву стекао назив туђе народности, ипак био Србин. Чини се да су дошљаци из даљих крајева боље напредовали имовно, него они из сарајевске околине. Слабо имовно стање ових ближих није им дозвољавало да чине цркви већих прилога, па зато ријетко наилазимо на њихова имена у црквеним биљешкама.
(…)
Строго узевши питање о поријеклу становништва по селима око Сарајева не би ни спадало овамо. Али, пошто су села дуго времена сачињавала са Сарајевом једну парохију, и из њих се много свијета досељавало у варош, посветићу неколико редака и томе питању. Подаци о поријеклу православног народа у сарајевској околини не оснивају се на хисторијским забиљешкама него на народној традицији. Њих је покупио и објавио покојни поп Стијепо Трифковић и његов син Владимир, а публикована су у дјелу Сарајевско поље у петој књизи Насеља српских земаља.
Према тим подацима, у сарајевским селима нема давних старинаца из 15. вијека. Мало ће их бити и из 16. вијека. Нашао сам у споменутом сиџичу само породицу Берјане као становнике села Ступа у години 1565/6. Њихови данашњи потомци доиста не знају да су им стари иодакле доселили у сарајевски крај. Врло ће стари бити и Самоуковићи, јер не знају да су одакле доселили, већ мисле, да их је у селу Касетићима затекло турско освојење у 15. вијеку. Но тако стари неће бити. По једном аналогном примјеру из сјеверне Србије (Самоуковићи у селу Петњици у Ваљевском округу Ђурђевштаци, поријеклом из Дробњака) држим сигурно да су наши Самоуковићи Дробњаци.
Друге породице које памте земљу одакле су, огромном су већином из Херцеговине у њеним најпространијим границама, то јест они су из Колашина, Дробњака, Пиве, Дрине, Гацка, Бањана, Билеће и Невесиња. Мање су из других крајева Херцеговине. Прилично има дошљака из Старога Влаха и Босанске Крајине. Традиције њихове да су им стари доселили прије 150 до 300 година, барем за оне досељенике који су много старији од 150 година, неће бити тачне. Већина их је доселила у 18. стољећу када су куге помориле свијет по сарајевским селима.

Правно стање Цркве и народа

Одношај неисламскога елемента према исламском у државама исламским регулише уредба првога организатора исламске државе, халифе Омера. Његова уредба брани немуслиманнима грађење и поправљање богомоља, заповиједа им да вјерске обреде врше скровито и тихо, да се у одијелу разликују од муслимана, према муслиманима да су понизни, итд. Централна власт у Турском Царству није се додуше држала строго Омерове уредбе сматрајући, да је опортуније дати многобројним хришћанима коју концесију и учинити стање сношњивијим.
Али централна власт није увијек имала снаге да своју намјеру изврши, да заштити хришћане од оних којима је Омерова уредба годила или им доносила личну корист. Фермани и берати, што их је издавала централна власт корпорацијама и појединцима, доказ су да су у Цариграду имали добру вољу узети у заштиту своје неисламске поданике. И о томе су били освједночени поданици. Али су исто тако били увјерени о немоћи Стамбола, па је тако настала узречица „Бог високо, цар далеко“.
Имајући ово на уму, морамо правно стање српскога народа у Турскоме Царству уопће и напосе у Сарајеву друкчије просуђивати. Много нешто, што смо навикли називати насиљем, приказује нам се у свјетлости Омерове уредбе као реакција исламскога елемента против оних који неће да респектују искључиво његово право. Дакако да овамо не спадају дјела обијесних неодговорних појединаца и неких покрајинских представника власти, који су зависни положај рајин искоришћавали за себе. Нити спадају овамо изливи вјерскога заноса или зловоље због неуспјеха у ратовима са хришћанским државама. Али су се овакве ствари догађале у исто доба и у хришћанским државама, зато је потребно и овдје држати се мјере у просуђивању.
(…)
Православни народ у Сарајеву осјећао је доста тегобе свога зависног положаја, али ми је било релативно боље него другима. Црква је била имућна, па је новцем и другим поклонима митила турску господу у вароши и уживала њихову заштиту. Новцем је куповала везирску милост, а владичански и патријаршки берати су осигуравали вршење обреда и одржавање цркве и црквенога имања у добру стању.
(…)
Дакако да је било тешких времена. Ратови су повећавали обијест органа власти и појединаца, и када се није могло искалити на непријатељу преко границе онда је патио народ. Тада је црква морала давати и капом и шаком да сачува себе и народ од већега зла. Тада су невоље, како веле Сарајлије, биле „катачасовне“.
(…)

Народно и вјерско осјећање и солидарност

У црквеним биљешкама су врло ријетка мјеста која одају народно осјећање Сарајлија. Можемо слободно рећи да томе није узрок оскудица националне свијести, него то што су те биљешке искључиво црквенога и пословнога карактера, а у биљешкама такве врсте слабо има прилике за истицање народнога освједочења. Други је разлог што онога времена нигдје у свијету није давана она важност национализму која се даје данас. Па ипак ми вјерујемо да су и Сарајлије исто онако осјећали као и Срби других крајева, јер претпостављамо да је и њих загријавала народна пјесма о српској прошлости и да су се осјећали своји у заједници националне пећке патријаршије. Наша претпоставка није пусто нагађање, него се оснива на позитивним доказима.

Постанак своје цркве стављају Сарајлије у вријеме босанског везира Гази Хусреф-бега. Традиција, која и данас живи, доводи у везу грађење цркве са грађењем Бегове џамије и оснивачем цркве назива Краљевића Андрију, брата најомиљенијега српскога јунака, Краљевића Марка. Свијест о своме српству документују Сарајлије и другим сјећањима из прошлости. Тако нпр. један црквени тевтер има на почетку „Поменик господам српским“ и у њему убиљежена имена свију српских владара од Стевана Немање до задњега Бранковића. Заједно с њима убиљежена су и имена њихових жена. Што бисмо уосталом могли и мислити друго о Сарајлијама него оно што они сами веле о себи. У писму патријарху Мојсеју од 1713. идентификују се они са осталим народом и земљама „нашего језика србословесного“. Они уважавају народне светитеље, који су просијали у српској земљи, а нарочито Св. Саву. Његов дан, 14. јануар, прослављан је као један од двадесет највећих празника у години. Године 1687. моле патријарха Арсенија III да им пошаље службу Св. Арсенија Српскога. Тога светитеља толико уважавају, да се њиме и заклињу („нека нам буде одмаститељ с(ве)ти Арсеније српски“). Колико су Сарајлије учествовале у у политичким догађајима српскога народа; јесу ли и они радили на ослобођењу, не знамо. Њихов владика Атанасије сигурно је увелико учествовао у тим догађајима, па је зато морао бјежати. Вјероватно је да је имао својих агената и сарадника и у Сарајеву. Турска власт је цијели народ пећке патријаршије, па и Сарајлије, називала „срб-миллет“. Пошто је укинута пећка патријаршија, турски документи имају за православни народ двострук назив: „срб ве рум-миллет“ (српски и грчки народ). И прије пропасти пећке патријаршије спомиње се у државним актима поред српскога и грчки народ. Али и доцније, пошто је цариградска патријаршија подвргла себи српске епархије, спомиње се у актима српски народ.

Припремио: Горан Васковић