стр. пов. бр. 3/4-656
х и т н о
Председнику Републике Српске
Господине Председниче,
На основу ваше наредбе број 01/780-1/94 од 24.04.1994. године, одобравање за кретање свих хуманитарних конвоја је у надлежности Координационог тела Републике Српске, које ће о својој одлуци имати обавезу само да обавести ГШ ВРС који је дужан по наредби да обезбеди безбедан пролаз преко територије Републике Српске.
Верујем да је ово јединствен пример у свету да се у току рата кроз зону одговорности јединица које изводе борбена дејства, у овом случају ВРС, проводе конвоји за потребе непријатеља, а да онај који води рат нема никаквих овлаштења за контролу ни људства, ни моторних возила, ни садржаја терета намењених непријатељу.
По свим војним правилима, не само нашим него и у свим армијама света, чак за време извођења вежби, а поготову у рату, искључиво је право надлежног старешине да одлучи шта може проћи кроз његову зону одговорности.
У конкретном случају, изгледа да је право ВРС и њезиних припадника да се боре и гину, да се троше као најобичнији потрошни материјал, а онај ко је далеко од рата и са њим нема никакве везе (Координационо тело РС) надлежан је да цени шта може а шта не може проћи непријатељу, чак и без консултације ВРС.
У досадашњој пракси било је пуно случајева да се у састав конвоја покушавају убацивати и војне компоненте, те да је председник Координационог тела и поред упозорења да се ради о војним компонентама инсистирао да се такве материје пропусте.
Господине председниче, волио бих да грешим, али имам осјећај да је појединцима веома стало до тога да непријатељ не гладује, а да се никада није запитао како живе и шза једу припадници ВРС. Потпредседник РС, господин Кољевић Никола, никада није питао, колико је мени познато, шта треба припадницима ВРС, али је зато страховито упоран да Муслимани и Хрвати добијају они шта им спонзори из инострантсва пошаљу. Заиста је то за размишљање. Верујте, није то први пут да се питамо због чега је то тако. Можда ви знате више, а можда ми грешимо што бих заиста више и волио.
Предлажем вам, господине председниче, да неко од чланова Врховне команде проведе 5-7 дана у ГШ ВРС, у циљу сагледавања услова живота и рада, интезитета активности, начина и квалитета исхране како припадника ГШ ВРС, тако и војника заштита пука и пука везе, јер су на истом казану. Ако немате услова да неког пошаљете у ГШ ВРС, можемо вам послати јеловник из било којег месеца у задње двије године, па се уверите у разлоге нашег разочарења у, за нас неразумњиву бригу према непријатељу.
Господине председниче, молим вас, ако нас већ лишавате легитимних права, ослободите нас и обавеза да гарантујемо безбедан пролаз конвојима. Онај ко одобарва и контролише, нека и обезбеђује безбедан прелаз преко територије РС.
Ваша наредба за ГШ ВРС је јасна и обавезујућа, али, господине председниче, ради историје као најбољег судије нека се нађе овај мој скромни допис.
Начелник Штаба
генерал мајор
Манојло Миловановић
Број 01-801-1/94
Датум 27.04.1994. године
Начелнику Главног Штаба Војске републике Српске
Господине генерале,
Ваш телеграм стр. пов. број 3/4-656 од 26. 04. 1994, године је изненађујући, али је добро дошао да би се разјасниле неке ствари. Пре свега, да се разјасне чињенице које не стоје, а затим и интепретације које не стоје.
- Чак и да је уведено ратно стање, а камоли кад није, одлуке у овој земљи доносе цивилне власти. До сада смо много грешили што је војна структура много комуницирала са страним фактором, посебно у области цивилног и хуманитарног права. Многа писма наших војних структура већ сада служе међународним организацијама као доказ наше енормне ароганције, агресивности и кршења хуманитарног права. Дакле, било је одређено да Штаб даје мишљење о безбедности конвоја и робама које се транспортују, а да Владина тела доносе одлуке. Уместо тога, Главни штаб је у многим случајевима забрањивао хуманитарне конвоје, што нам је наносило огромну политичку штету. Сваки међународни фактор ће вам из места рећи да цивилно становништво није наш непријатељ и да немамо право да против цивила ратујемо храном, водом, лековима.
- Не стоји тврдња да „онај ко води рат нема никаквих овлаштења за контролу…“ Контролу на линијама врши војска и то мора да настави, али културно и без разбојничког понашања, како се дешава код Добруна. Тај пункт је срамота за српску историју.
- Четврти пасус је политички катастрофално штетан. Раздвајање војске од осталог народа и руководства дешава се неким официрима на терену, и ја на то стално упозоравам. Војска није потрошни материјал, нити ће војници бити мање потрошни материјал ако се официрима прохте да воде политику и врше функције власти. Данас нико није далеко од рата, и без Владиних установа не би било ни државе ни рата. Присвајање успеха наше државе, а посебно присвајање војника као „својих“ у односу на цивилне структуре политички штетан посао, који се дешава нашим најодговорнијим официрима, и то јавно, а не у телеграмима. Тај штетан посао мора одмах престати, јер је то пут за политичке манипулације и расцеп народа на војни цивилни део. Поткопавање овлашћења и угледа цивилних структура граничи са једном опасном радњом које се кажњава најстрожијим казнама.
- Драго ми је да се у телеграму питате да ли можда грешите. Ја ћу вам потврдити да грешите. Потпредседник Кољевић се труди да на политичком и хуманитарном плану оверимо нашу војничку победу, да је нико не оспори због кршења хуманитарног права. Потпредседник Кољевић је заложио свој живот и своју породицу онога трена када се ставио на српску изборну листу. Сви се ми питамо шта једе наша војска. Међународна помоћ већ сада иде Србима у количини од 41% а то је за нас економска категорија. Ми морамо да мислимо о свему томе, а ви требате да имате поверење да руководство зна шта ради. Иначе нема ни војске ни државе. О исхрани војске мора да брине влада и да бринемо сви. Али официри треба да знају да војнички ратујемо против Муслимана, а политички против целог света, провлачећи се између хиљаду замки. Без тога, нашу војничку победу могу да оспоре и претворе у пораз.
А за укупну судбину овога народа ипак сам најодговорнији ја, и хоћу да се у војсци као и у цивилној извршној власти моје одлуке и наредбе извршавају до краја. И сами знате да до одлука долазим након много консултација, као и да ми свако може и сме рећи своје мишљење без икаквих посљедица. Али, након одлуке ствар се мора вршити. Тешко кући у којој нема домаћина. Судбина ме гурнула да сада ја будем домаћин, и хвала Богу, до сада нисмо направили озбиљнију грешку, што нам и свет признаје.
На крају, ваше разумевање је погрешно. Војска даје мишљење о могућности пролаза, упозорава на материје које се не могу превозити и врши контролу.
Цивилна структура одобрава, и тако мора остати и даље, ради добра нашег народа и ради коначне, а не само војничке победе.
Кад већ мислите на историју, онда нека тако стоји и овај мој одговор. И молим да чланове Штаба упознате са овом преписком, а да у будућем раду развијате код подчињених осјећај за поштовањем цивилних структура и политике коју је народ одобрио на изборима у 92%, а на два плебисцита у 98% случајева.
Председник Републике и Врховни командант
др Радован Караџић
(Никола Кољевић, „Стварање Републике Српске“, том I, 516-519 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.