Опис свечаности освећења новог црквеног звона у Имљанима 1892. године

Опис свечаности освећења новог црквеног звона у Имљанима
(Протопрезвитерат травнички)
Чешће је у овом нашем духовном часопису “Источнику“ доношен по који допис о освећењу звона и прослави тога дана. Па да ли доиста заслужује тај чин толику пажњу? Ја велим да заслужује.

Запитајмо се: Има ли још таковог гласника на овом грјешном свијету, да нам јавља и изазива крајње противности нашег осјећања, као што је то звоно? Оно нам својим звуком навјешћује највеће радости, као и највеће милости, оно позива вијерне у цркву на молитву, оно нас- укратко речено- прати од колијевке до гроба. Како ли нам умилно и хармонично брује звона давајући знак да је освануо овај или онај велики угодник Божији. Та душа нам се у миљу купа, срце нам необично радосно куца кад звоно навијести ‘Рождество Христово’ ‘Васкрсење’ и т.д. Тај звук као електична, али мила оживљујућа, струја, прође нам кроз цијело тијело и буди у нама такав пијетет на прама дотичном празнику, какав тешко да би без звоњења осјетили, док не би у дому Божијем свету службу слушали. Каква ли се опет рађа у нама радозналост, страхопоштовање, према оној високој духовној или свјетовној особи, којој у почаст навјешћују звона долазак и одлазак. Како ли нас тек весели и срце нам раздрага кад навјешћује славу храма на коју се сакупљају старци и младенци, да се Богу помоле, да се кријепе вјером православном, а саопштавајући један другом мисли своје и слушајући народног пјевача, да се челиче у својој милој српској народности. А како ли нас тек страх, туга и сјета обузме кад нам звоно навјешћује чију смрт, пожар или коју другу непогоду. Ох, како ли нам у том моменту жалостиво звучи. Од његова милостива звука лахка дрктавица обузме нам тијело, на душу нам се навали сињи терет туге, па иоле осјетљивом разумном створу Божијем измами на очи сузу жалосницу. Осим тога звоњењем даје се знак вијернима, кад треба доћи у цркву, кад се обавља који важнији чин при богослужењу, како би се на молитву потсјетили и они, који не могоше доћи на службу Божију.
Из ових кратких потезова убиједити се можемо да је посве оправдано писање о освећењу звона уопште, па зато ћу и ја неколико ријечи написати о освећењу звона у Имљанима, те вас молим г. уредниче да изволите ово уврстити у лист “Источник“, а вас драги читатељи молим: да ми опростите што што вас не могу са топографијом тог мјеста и цркве задоста задовољити, јер немам довољно података, али ћу Вам ипак испричати оно што знам:

Земљиште на коме се данашња нова црква налази по своме положају лијепа је висораван и служило је као испашиште, а зове се Видовиште. По традицији својијех предака говоре тамошњи житељи, да је на том земљишту погинуо неки храбри (јунак) по имену Вид од насилних непријатеља. Од то доба прозове се то земљиште Видовиште. И дан данас види му се гроб на истом земљишту.

Прије док ова црква не бијаше саграђена житељи имљански ишли су Богу на молитву у Каменицу (Каменица је један предио, који се налази у истој парохији.) цркви, која је југо-источно на 1 сахат од нове цркве удаљена. И данас постоји та стара црква, коју је народ начинио још за поповања попа Гаје Адамовића- мога прађеда. Премда је од дрвета саграђена, ипак је чврста тако, да ће моћи још много година постојази уз пркос силне олује и непогоде. По који пут у години дана о неким празницима по жељи тамошњих житеља, служи се у истој цркви служба Божија.
Житељи имљански дакле не бијаху до скора сретни да им звоно навјешћује ни радост ни милост покрај тога, што имађаху нову доста дугачку, широку и високу лијепу цркву, која је од бившег митрополита сарајевског Хаџи Саве Косановића 1881. 8. септембра освећена, а саграђена трудом народним ои ревним заузимањем свештеника г.г. Г. Адамовића и Г. А. Адамовића.

Тек ове године садашња општина под предсједништвом пароха корићанског г. Н. Адамовића, ријеши се да набави звоно, што и учини. Звоно је набављено из припознате ливнице “Браће пл. Бота“ у Вршцу. Нето тежина му је 203 кг.
Да се види колико је одушевљење и радост народом владала, довољно је ако речем да су се становници јагмили, ко ће звоно из Скендер Вакуфа на волујским колима до св. цркве бесплатно пренијети. Кад је звоно донешено, свијета се око цркве преко хиљаду душа начичкало. Радост и милина вирила је са смјерног им и наивног лица, а са ведрог чела могло им се читати задовољство. Та њима бијаше првина видјети црквено звоно.
Још тај дан општина је држала своју сједницу, на којој ријеши: да се звоно освети и дигне на црквени торањ на дан св. Николаја 6. децембра о.г.
С благословом његовог Високопреосвештенства нашег обљубљеног архипастира и народног добротвора Господина Ђорђа Николајевића, пошао је у очи св. Николе надзиратељ протопрезвитерата травничког г. Јефто Гашић са г.г. свештеницима Г.

Адамовићем и Н. Адамовићем из Имљана, да звоно са реченим свештеницима освети. Кад бијаху на домак цркве опалио је вијерни учитељ г. Миле Мунижаба (Зато је г. учитељ сам пуцао, пошто други нико није умио.) шест метака из прангија, чиме је уједно дат знак народу за сјутрашњу светковину. Придошли бјаху у очевидној изненадости, знајући да ни црква ни парохјани немају прангија. Заслуга, да се пуцњавом увелича тај свечани дан и функција припада благодарном господину Швајгеру престојнику котара Котор-Вароши, који је барут и прангије за тај дан дао општини, на чему му испред осталог горенаведеног свештенства и тамошњих житеља најтоплије благодарим.
Још исту вече почели су се искупљати сељани, којима су далеко куће; а сутра зором врвио је народ у гомилама к’ цркви, да види и чује оно, што тако дуго не смједе и не може слушати и видити. На лицу свакога могао си видити неку веселост. Народа бијаше доста, и ма да је зимски дан, ипак бијаше врло лијепо и топло вријеме, што доприашаше неки свечани изглед.

Јутрењу молитву служио је надзиратељ Ј. Гашић са Данилом Адамовићем, а по свршетку јутрења у 10 сати сва четири свештеника обучена са школском младежи изиђу пред цркву, ђе је звоно било намјештено, те ту у присуству многобројног народа учине водоосвећење, којом водицом освете звоно. По освећењу звона изговорио је народу г. Јефто Гашић сходну бесједу. По том је поздравио народ г.г. Н. Адамовић и уједно позвао народ, да сваки по могућности приложи на звоно. Народ се доиста том позиву достојно и одазвао. Звону кумоваше Лука Макарић и Адам Грубач приложивши као кумови, први 25, а други 24 форинте. Након тога литија се упути на ново у цркву. Док се свештеници припремаху за свету литургију , дотле је вриједни учитељ М. Мунижаба са управитељем оружничке поште у Имљанима, Н. Лужајићем дизао на торањ звоно. На “Благословено царство“ први пут је зазвонило.
Слабо је моје перо да опише тај моменат како га је народ осјећао слушајући умилни звук звона, ту би и невјешт психолог битну промјену на лицу присутног народа опазио. Ту бијаше више нешто од обичне радости на ведром им челу написано, коју човјек само освјећати може, а никако исказати.

По свршетку јеванђеља изговорио сам присутном народу шљедећу бесједу:
Драга браћо и благочестиви хришћани! По промислу Божијем а по жељи и слободној вољи мојој, ја сам примио благодат и дар Св. Духа посредством Његовог Високопреосвештенства г.г. Митрополита Ђорђа Николајевића; постао сам свештеник и пошљедоваоц апостола Христових, и као такав рад сам, да овдје пред вама покажем каква је и колика дужност једног свештеника према својим парохијанима, и обратно каква је дужност парохијанина према своме пастиру. Благочестиви хришћани! Неће бити само моја дужност крстити, вјенчати и опојати и т.д. већ поред тих дужности моја ће дужност бити вас не само у цркви него на сваком угодном мјесту, поучавати у вјери и науци Христовој, о моралу, о љубави, о поштовању. Једном ријечи о свему што ће вас учинити на овом свијету срећним, а на оном блаженим.
Ја ћу од сада бити сијач, а моје сјеме, које ћу сијати, биће наука Христова; срце ваше виноград мој и њива моја, коју ћу од данас почети ја да обдјелавам и да чувам, да на њој не би трње порасло.

Врата моја биће увијек отворена, према томе сваки ће и у свако доба моћи добити поуке од мене у свему оном, што се буде тицало мог пастирског позива.
Од вас пак, љубезни Хришћани, захтјева се , да слушате вашег пастира и да му се покоравате, јер чујте шта каже Св. Писмо: Ево слуге мојега, којега подупирем, избраника мојега, који је мио души мојој ; метнућу дух свој на њега, суд народима јављаће. (Исаије 42,1) Поштујте Срби свог попу, јер вам је он највећи пријатељ, он се стара и брине о вашем напредку; српски је попа најоданији син православља и српске народности, најискренији пријатељ и вођ народа. Пазите и чувајте вјеру православну, вјеру наших отаца, која је очувала народ српски, кроз све вријеме тешкога робства. Љубите Бога и своје ближње; негујте у својој души наду на Бога, који неће оставити своје вјерне без помоћи и без заштите, јер чујте шта вели Св. Писмо: “Гле, није окраћала рука Божија да не може спасити нити је отежало ухо његово да не може чути.“ (Исаије, 59,1)

А ја као посланик Божији и слуга Господњи вриједно ћу се трудити, да са пуном вољом и живом енергијом испуним своју дужност односно проповједање јеванђеља сиромашним учећи, утјешавајући, помажући и штитећи своју сиромашну браћу, е да би и ја с’ правом могао рећи на страшном суду. Господе, оне које си ми дао, сачувао сам и нико од њих не погибе.- Амин.
По свршетку свете литурђије учинисмо са народом рахат и отидосмо у школу.
У школи бијаше сто постављен за ручак. При ручку прва здравица подигнута је у здравље и дуг живот Његова Величанства цара и краља Фрање Јосифа I која је од стране народне пропраћена са громогласним живио!!! Потом је подигнута здравица у здравље нашег општељубљеног Архипастира г. Ђ. Николајевића, на коју свештеници отпјевају ‘исполаети деспота’. Трећа здравица бијаше наздрављена за дуг живот г. Швајгера престојника Котор-Вароши; а четврта у здравље учитељу г. М. Мунижаби и вриједном г. Н. Лужајића уравитеља оружничке поште на Имљанима, на што је школска младеж отпјевала ‘многаја љета’.Пету здравицу, која је наздрављена народу и општини црквеној, пропратили су метци из прангија.

Пред вече у топлој и братској љубави опростисмо се међусобно и са још присуствујућим народом и разиђосмо се сваки своме дому, пуни наде и лијепе будућности, која нам се пружа под заштитом Његовог Величанства Фрање Јосифа I. – Живио!!! Преко наше Високе земаљске владе.

На завршетку овог кратког описа свечаности још ми је на јавност изнијети, да је тај дан као прилог на звоно пало од народа око 115 фор. Општина имљанска изјављује побожним дародавцима најтоплију благодарност, а свештенство ће поред благодарности приносити у храму и топле молитве за здравље и дуг живот њихов.
Још ми је на јавност изнијети захвалу од стране народа и општине имљанске, којом се најтоплије благодари учитељу г. М. Мунижаби, г. Н. Лужајићу на њиховом труду, који учинише овом приликом. Да Бог да нам се таки хиљадили. Живили!
У Травнику, на Св. Спиридона 12. децембра 1892. год. Д. Г. Адамовић, свештеник.

ПРИРЕДИО:  Дарио Дринић

.

.