О ИДЕЈИ И ОСНИВАЊУ ДРУШТВА „ПРОСВЈЕТЕ“- КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА (1928)

У јављању идеје Просвјете и њеном остварењу, оснивању Друштва Просвјете у Сарајеву имамо одличан пример да видимо како велике идеје имају свој корен у људима висока идеализма, у људима неограничена самопрегора, самозатаје, крајње несебичности и пожртвовања. Наводи који ће следити показаће најбоље да велике идеје, идеје стварна и савремена домашаја, могу се породити, објавити се и освојити свет путем великог труда и тражења уз посредовање личности, неприкосновена, јака карактера и велика, одушевљеног идеализма. Пример настанка идеје и остварења друштва Просвете у Босни и Херцеговини јединствен је да покаже: идеју у њеној првој самониклости, даље величину улоге првака, носиоца и судионика у њеном оживотворењу, напокон на важност места, средине, пријемљивости народа, коме је намењена. У данашње време потребно је да се истакне ова узрочност и зависност у настајању, ширењу и оживотворењу једне идеје као угледан пример ваљаности друштвено-просветних предузимања. За то ћемо да оживимо неке успомене и најстарије изворе о настанку идеје и Друштва Просвјете. Најстарије писмо, које говори о оснивању једног српског књижевног друштва носи датум 21. априла 1899. године, а потиче од једног студента из Беча пок. дру Ђорђу Ђокићу, онда професору у Бања-Луци. То је писмо одговор на писмо пок. Ђокића, а почиње овако: »Идеја којом се ти бавиш, врло ми се свиђа и нико јој паметан не може замјерити.« Тада је мисао о оснивању једног српског просветног друштва била још међу покретачима. Од интереса је, да је најпре изашла на памет мисао о просвећивању широких народних слојева, а тек потом, врло мали изгледи за успешан рад на томе пољу, потакли су оснивање једног друштва, које би учинило да буде што више школованих Срба »правообразованих у сваком погледу«, како би се могло са успехом приступити делу и даље га истрајно водити. У другом писму из круга наших студената у Бечу (од 26. априла 1899.) стоји ово: »Оно је наше стало сада мало друкчије. Ми имамо пред очима само сврху. Ми хоћемо да учинимо оно што ће бити од користи народу у Босни и Херцеговини. »Наша је намјера, да буде што више школованих Срба, правообразованих у сваком погледу. Што више и што прије. Али праве интелигенције! И то све да буде одгојено у националном духу, у борби за народне идеале истрајно и безобзирно. Уз то да буде дорасло спремом за ту борбу, јако и душевно и физики, а особито морално — то је сврха. А начине — бирати најбоље. — Ми нисмо да се ради по пуком угледању на страна друштва (у Њемачкој и Чешкој), већ мало једноставније, ама сигурније на дјелу. »Само не знамо — стоји у томе писму, — да ли би власт нама дозволила такво књижевно друштво, искључиво са српским програмом и именом. »Ако пак наше власти не би тога друштва одобриле ни у оном случају, кад би се оснивало само за православне, онда им треба казати, изричито казати, да ћемо ми то друштво основати изван Босне и Херцеговине, да ћемо наћи начина како ћемо слати паре, а друштво ће давати своје књиге коме хоће.« »Ако и покрај тога не би допустили, што ја не вјерујем онда га збиља треба основати на другом мјесту, — најбоље у Загребу на широј основи: без разлике вјере нарјечја, постојбине.« Сарајево је изабрано за средиште покрета за читав српски и југословенски народ, премда је идеја покренута ван Сарајева, јер се држало да у њему, политички највише притиснутом, има највише изгледа да покрет не замре. У томе се писму згодно приказује у бројкама прогноза, колико од кога треба очекивати: Сарајево би давало 5.000 форинти али 100 година; Загреб према расположењу и приликама, а Београд 10.000 па 5, па 3,. 2, 1 и ништа. Рачуна се на искоришћавање притиска власти. И ту се како изгледа нису преварили; Сарајево је било у таковом положају да да највише. Мисао оснивања књижевног друштва за издавање књига, намењених широким слојевима народа, била је приведена крају. Говорило се чак о броју примерака, формату, цени, књижевној објави и т. д. Покојни Ђокић је био и написао књигу, која се имала штампати под насловом: »Историја умног развића«. Али се брзо увидело, да за тај покрет треба много више образованих људи; да без тих нема основе за образовање широких народних маса. И непосредно иза тога, тако рећи у часу, родила се нова мисао. Већ 21. маја пише из Мостара Шћепан Грђић у Бања-Луку пок. Ђокићу: »Добро би било, кад би се основало друштво, као што ми ти пишеш. Ја мислим, да није сасвим оправдано мишљење Сарајлија, да треба остало оставити на страну, а бринути се само за главну ствар*). То тим прије, јер се главна ствар неће лако ријешити, а и кад би се ријешила, неће престати борба. Нама предстоји борба без престанка и ја мислим, не треба се ограничити само на један правац, но напасти на свијем линијама. Данас, кад се све дигло на нас, треба да ништа не пропустимо, како ћемо што постићи. Просто, прилику вребати.« Пок. Ђокић предлагао је тада позив, на окуп сви, »без разлике вјере«. На ово студенти из Беча одговорили су опширно писмом од 29. маја 1899.: »Та наша ствар, твоја идеја, јесте чисто политичке боје. А најбоље напредује она политика, која се води тајно, без вике и галаме. Треба ровити као кртица испод земље, да се »власи« не сјећају. »Будите мудри као змија, а чисти као голубови, т. ј., невини душом, искрени срцем према овој светој ствари, али не плашљиви, већ лукави. — И ово треба да буде почетак…« Овако поручују из Беча Срби студенти. Траже да се одмах почме, и то тајно, без одобрења власти. Требало се борити на две стране: са управом, која је попреко гледала сва национална настојања и с друге стране са укорењеном предрасудом, да треба све силе уложити у »главну ствар«, у аутономну »православну црквено-школску« борбу, остављајући све друго на страну. Подвојено мишљење код самих Срба, изгледа, да је већма шкодило, да се идеја оствари и развије, него саме непријатељске управе. Да није 1902. године, дошло до познатих догађаја са студентима у Бечу (избацивање наших студената из Државног Дома), може бити, да би се остварење замисли затегло још коју годину. Тај је догађај, изгледа, покренуо ствар са мртве тачке, а покретачи су били, посредно и непосредно, наши студенти у Бечу и Грацу. И ствар се у почетку врло брзо развијала. Брза измена писама и мисли. Средином маја 1899. године, написан је проглас (састав пок. Ђокића), из кога ми вадимо нека места: »Сада се навршује педесет година књижевног рада највећег и најпопуларнијег српског пјесника Змај Јована Јовановића. Пуних педесет година како српство одгаја својом красном, пуном осјећаја пјесмом, дјелује као најбољи васпитач на душу Србинову. Сад је пак на Србима да, приликом педесетгодишњице рада, покажу, да знају његове заслуге омјерити и цијенити. И збиља, Срби по свим крајевима спремају се, да што славније и величанственије прославе педесетгодишњицу успјешног његовог рада. Браћо Босанци и Херцеговци! Ми бисмо могли Змају, још за живота му, подићи најљепши и најтрајнији споменик оснивањем друштва за потпомагање православних Срба ђака из Босне и Херцеговине, а у славу његове педесетгодишњице. Змај Чика Јова провео је пола стољећа неуморно радећи и одгајајући српску младеж. Њену напретку и просвјети посветио је цио живот, те би то оснивање друштва за помагање Срба ђака, најдостојнији и најмилији споменик био. Срби браћо — Босанци и Херцеговци! Ми смо већ одавно показали да знамо цијенити науку приносећи велике жртве на оснивању школа. То нам је јавно с више страна признато. Откидасмо од уста својих, да можемо дјецу школовати. Што наша тврда воља и пожртвовање не уроди бољим плодом, много је шта криво, а понајвише наше сиромаштво. Маса је нашег народа сиромашна; мало их је који могу без помоћи провести своју дјецу дроз школе. Тој недаћи ваља помоћи и то удруживањем. Таква друштва налазимо код свих изображених народа и ако су код њих околности повољније: високих школа има у земљи више, а средњих и по мањим мјестима. Потписани покрећу мисао за оснивање друштва за помагање Срба ђака из Б и Х. и у славу прославе Змајеве педесетгодишњице, а сад је на вама браћо Срби, да је прихватите, те сви сложно да порадимо, да је остваримо…« Овај је проглас у препису ишао по студентским редовима у Бечу и Грацу, али до његовог извађања је дошло тек после три године. За то време је круг оснивача проширен. Прво је била борба за аутономију. Тада још није било факултетски образованих Срба у Босни и Херцеговини, па су борбу водили виђени људи: трговци и свештеници. Дошло је млађе поколење са новим гледањем на ту борбу. Ови се већ не жацају ни потајног рада (како видимо из горњих писама), чему се старо поколење доста противило. Већином пореклом са села, млади, идеални и образовани људи дубље су ишли у саму ствар. Они су познавали настојање других подјармлјених народа, нарочито словенских и добро знали искористити њихова стечена искуства. Услед тога неразумевања двају поколења догодило се, да мисао о оснивању просветног друштва чека неколике године на остварење. У самоме почетку мисао се развијала необично брзо, штавише и за данашње прилике, необично брзо. Од првог трага идеје до писања првог прогласа на Српски народ није прошло ни пуна два месеца. То значи да је код свију образованих Срба Босанаца мисао постојала и требала само направити један корак, па да онда постане општа, народна. То је била историјска потреба, а историјским потребама мора се удовољити. Те историјске потребе и опште прилике диктирале су најбоље начине приступања делу. Овде видимо сву ширину идеализма покојног Ђокића и његових другова: видимо утицај моћан аутономашке борбе; видимо напокон слагање свију у потреби културног подизања и напредовања. Да ли је требало усвојити онај програм т. зв. православно-српске аутономије, или је требало кренути у скрајни широки југославенски национализам, или поћи једним здравим правцем широког културног деловања. О томе је сагласност свих претеча, зачетника казала своју пресудну реч. Ми овде имамо само да изведемо закључак, да је првенственост културног деловања у масама у духу васколике народне историје получила сагласност свих трудбеника и што је главно окруњена најбољим резултатима. Овим је оно добила највишу потврду. И када се данас поново намеће питање широког просветног рада у народу, ово питање добија из горњег примера, напора и искуства Просвете јасан одговор и правац а радницима на овом пољу најбоље одушевлјење, храброст и путовођ. Онима који воле живот у светлости, овај пример почетка и оснивања Просвете открива најбоље величину просветине идеје и узвишеност њеног остваривања. *) »Главна ствар« је овде аутономна борба.

Аутор: Бранко Кебељић

Страница: http://www.infobiro.ba/article/837628