АЛБРЕХТ ФОН ШИНДЛЕР – СРПСКИ ГЕНЕРАЛ И БАЊАЛУЧКИ ЗЕТ

Аутор: Зоран С. Мачкић

Кaжу дa je Joвaњдaн, пo брojу свeчaрa, чeтвртa слaвa кoд Србa. Ништa нeoбичнo aкo сe узмe у oбзир мoрaлнa чистoтa прoрoкa и прoпoвjeдникa кojи je нaвиjeстиo Христoв дoлaзaк, кao и њeгoв трaгичaн oдлaзaк сa oвoг свиjeтa, кaдa бjeшe пoсjeчeн oд Ирoдa Aнтипe, a пo жeљи њeгoвe пaстoркe Сaлoмe. И дaнaс, нaкoн 2.000 гoдинa, Joвaн Прeтeчa живи као симбoл мoрaлнe узвишeнoсти, a Сaлoмa гриjeхa.
Oву крсну слaву пoчe крвавe1916. дa слaви и jунaк oвe причe, нaш бивши сугрaђaнин Aлбрeхт Шиндлeр фoн Клajстeнбург!
У украјинском граду Лавову, тада у саставу Аустроугарске, коњички пуковник и племић Едуард фон Клајстенбург, Нијемац поријеклом, и његова супруга Саломеја, Малорускиња, стекоше 1890. сина Албрехта. Очева служба одведе дјечака у Беч, гдје, свакако по очевој жељи, 1911. заврши војну академију и, стекавши чин артиљеријског водника-
кадета, бјеше упућен право у Бањалуку.
Захваљујући вјероватно словенским генима своје мајке, а можда и чињеници да је одрастао међу шест својих сестара, код младог аустроугарског подофицира не бјеше ни трага од надмености и осионости, које су, иначе, биле обавезне карактерне црте његових колега по оружју.
У Бањалуци се интензивно дружи са Србима, а посебно са трговцем Љубом Бабићем, док га колеге сматрају издајником и пријатељем “дивљих“ Срба. Кратко по доласку Албрехт се заљуби у лијепу Бањалучанку Јелену Бућин.
Након што су двоје младих плесали сву ноћ на светосавском балу, љубав постаде обострана. Већ за који дан Јеленин је отац младом подофициру дао благослов, али му рече и да би будући брак требало да благослови и његов отац. Неко некад рече да заљубљенима и коњима сијено различито мириши. Тако је и Албрехт наивно вјеровао да неће бити ништа необично када закључи брак са Српкињом. Крајем 1911. он оде родитељима по благослов.
Међутим, антисрпско расположење у Монархији је било на врхунцу и отац за то није хтио ни да чује. Може са сваком, али са Српкињом никако! “…Ако то учиниш, знај да ћу те се одрећи!“. Био је то посљедњи Албрехтов сусрет са родитељима. Отац му је погинуо 1916. на челу свог пука, а ускоро је остао и без мајке.
Потиштен али и одлучан у својој накани, Албрехт по повратку у Бањалуку даде оставку на војну службу, а затим се јануара 1912. у православној цркви ожени Јеленом. Обоје су задржали своју вјеру, он католичку, а она православну. Отад су Бањалучани могли да свакодневно виђају скромног писара како пјешке одлази на посао у среско начелство. Племићком сину, навиклом на вожњу у шестопрежном екипажу, није било тешко да кораком мјери блатњаве или прашњаве бањалучке улице.                                                                                                                                       Албрехт је мобилисан убрзо по вјенчању, што је била својеврсна казна коју му изрекоше његове дојучерашње колеге. У истој јединици остао је до објаве рата Србији од стране Аустроугарске. Пред одлазак на фронт Јелена га је заклела: “Не ратуј против
Срба и Руса!“. Искидан осјећањима према мајци Малорускињи и супрузи Српкињи, као
и поштовањем и пријатељством које код њега задобише многи бањалучки Срби, Ал-
брехт се са својим артиљеријским дивизионом упути ка Дрини. Код Љубовије пређоше
Дрину и отпочеше борбе са српском војском.
Албрехт није имао намјеру да се бори против српске војске. Своју је тајну
повјерио пријатељу Душану Радовићу, касније ваздухопловном пуковнику и директору
зеничке ливнице. У општој гужви, када су се двије војске прегруписавале уочи Церске
битке, њих двојица се на коњима запутише назад према Љубовији. Наиђоше на патролу
српске војске, која им рече да за њом иде штаб. И заиста, убрзо сусретоше колоне
српских војника које су журно грабиле према Дрини. Двојица бјегунаца стигоше равно
пред команданта Дринске дивизије Крсту Смиљанића, касније сенатора. Генерал им
даде пратиоца и упути их у Ваљево, ником другом до војводи Живојину Мишићу.
Албрехт је замолио војводу да га прими у редове српске војске и да се води под именом Љубо Бабић. То бјеше име и презиме његовог пријатеља, чувеног бањалучког трговца. У основи ове молбе свакако је стајало Албрехтово настојање да по сваку цијену од прогона заштити своју супругу Јелену, која остаде у Бањалуци. Војвода му, изненађен, услиши жељу, те Љубо Бабић задужи српску униформу.
Распоређен је у Прву армију, у јединицу славног војводе Вука (Војина Поповића), а децембра 1914, као водник, пре-
командован у Тимочки артиљеријски пук другог позива. Кад отпочеше борбе 1915. године, Бабић је на Торлаку
денунциран, изведен на војни суд и прекомандован у једну брдску батерију према бугарском фронту. У току славне
Албанске епопеје штитио је одступницу српској војсци и цивилима, а онда стиже до Драча у Албанији. Ту га је чекало још једно немало изненађење. Свакако по вољи строгог оца, свих шест Љубиних сестара било је удато за аус-
троугарске официре. Међу заробљеним аустроугарским официрима Љубо спази једног од својих зетова. Приђе му и понуди нешто новца, али овај презриво одби:
– Зар те није срамота да служиш овакву војску? Погледај се само како изгледаш!
Млади потпоручник, са српском шајкачом на глави и у похабаном шињелу и није богзна како изгледао, али је спремно узвратио зету:
– Иако си господски одјевен и у лакованим чизмама, не гониш ти мене већ ја тебе!
Из Драча је Љубо Бабић стигао на Крф, а након реорганизације српске војске и на Солунски фронт. Свуда и увијек је показивао беспримјерну храброст. “Он се за своју нову отаџбину борио са онолико љубави и пожртвовања, са колико се борио сваки најбољи Србин. Често још и изнад тога. Сећам се једнога страшнога и сјајнога момента из 1917. године. Бугари су извршили напад на Ветерник.
Засипали су га артиљеријским зрнима. Љуба Бабић је са два брдска топчића помагао нашу пешадију, непријатељска зрна су му покидала телефонске везе између осматрачнице и његових топова. Он више није могао да командује из заклона. Излетео је на гребен испред својих топова и прихватио команду… Остао је тако усправљен све док српска пјешадија није извршила продор.“
Таквим својим држањем Љубо Бабић је заслужио дивизијску и двије армијске похвале, два Бијела орла са мачевима, златну медаљу за храброст. Иако је до 1930. остао католик, Љубо Бабић је још 1915. за своју славу узео св.
Јована. У борбама на Ропотову, код Косовске Каменице, српска је пјешадија била присиљена на одступање. Пред очима артиљеријског потпоручника погинула су два војника. Трећи се помолио св. Јовану да му помогне, али је и он покошен пао. Бабић је одлучио: “Ако останем жив, узећу светога Јована себи за заштитника“. Одржао је ријеч
и од завршетка рата славио је Јовањдан.
По ослобођењу и уједињењу настави се Љубин ход по мукама. Чак осам година провео је у чину потпоручника. Тек
1922. поново је изведен на суд због поменуте денунцијације. Напокон је оглашен невиним и произведен у чин поручника. Некако је догурао и до чина капетана I класе, оног који је иначе генерално признаван бившим аустроугарским официрима, чак и онима које је српска војска заробила. Трипут су га љубоморни официри обарали на мајорском испиту. Љубо је то називао својим малером. Услиједила је интервенција краља
Александара, након које му је, мимо прописа, омогућено да полаже и четврти пут.
До избијања Другог свјетског рата службовао је у Зајечару, Требињу, Мостару, Осијеку, Ђаковици и Приштини. Од-
мјерен, савјестан и поштен, заслужио је медаље за војничке врлине и за ревносну службу. Посљедњу годину службе провео је у Прилепу, гдје га генерал Милан Недић унапређује у чин потпуковника. Априлски слом га затиче у Скопљу, одакле одлази свом пашанцу Мирославу Грањићу у Земун. Чим је генерал Милан Недић формирао Владу народног спаса, Љубо Бабић се свом доскорашњем команданту спремно ставио на располагање.
Слиједиле су крваве борбе са одметницима на Хомољу, Пећанчевим четницима, љотићевцима и партизанским јединицама, а генерал Милан Недић му додјељује генералски чин.
Свега пар дана по унапређењу хапсе га Нијемци. Није му заборављено дезертерство из аустроугарске војске у Првом свјетском рату. До данас је непознато како су то Нијемци сазнали. У Бечу је осуђен на смрт. Опет му је у помоћ прискочио генерал Милан Недић, на чију је интервенцију смртна казна замијењена вишегодишњом роби-
јом. У логору Оснабрик шиканиран је и физички злостављан од заробљених српских официра и војника. Од оних које је волио изнад свега, оптуживан је за сарадњу са Нијемцима (који су га осудили на смрт) и за сарадњу са издајником Недићем. Већ сасвим нарушеног здравља, пребачен је у болницу, а датле у логор Хамелбург. Ту је
дочекао савезничко ослобођење.
Бабић у Минхену отвара кројачку радњу. Чак се и дружи са генералима Димитријем Живковићем и Илијом Брашићем, онима који су га шиканирали у логору. Слиједио је нечастан споразум ове двојице са органима ОЗН-е, који су тако сазнали Бабићеву адресу. Савезници су глатко одбили захтјев за изручење, након чега су ОЗН-ини
оперативци киднаповали Бабића.
Оптужен је за убијање чак 33.000 партизана (!) и злостављање недужног становништва и за сарадњу са Нијемцима у земљи и иностранству (!). У циљу моралне деградације, оптужен је и за силовање једне партизанке. Пошто му је част била изнад свега, своју је одбрану усредсредио само на тај дио оптужнице. А када је суду предочио дописницу у којој му се отац те партизанке захваљује за хуманост и покушај да се она ослободи, тужилац је одустао од ове тачке оптужнице.
Генерал Љубо БабићГенерал Љубо Бабић је осуђен на смрт стријељањем и доживотно одузимање националне и грађанске части. Стријељан је у зору 2. септембра 1946. и сахрањен на непознатом мјесту. Љубо Бабић је био човјек чиста срца и пун идеала, припадник једне изумрле врсте, који се, одбацивши благодети које су му рођењем припале, ставио у слуужбу српском народу. Нажалост, српски народ му се ни на који начин није одужио.

(Текст преузет са адресе: http://www.zoranmackic.com/wp-content/uploads/Albreht-fon-%C5%A0indler.pdf)