ПАВЛОВИЋИ

Властеоска породица Павловићи — позната и као Јабланићи или Јаблановићи, по родоначелнику њиховом Радену Јабланићу — имала је поседе у источној Босни, а њен успон почиње крајем XIV века, са кнезом Павлом Раденовићем. Да су Павловићи припадали кругу угледног племства, сведочи и податак да је Павле Раденовић још као дечак живео на двору краља Твртка I. Као сведок на повељама јавља се већ од 1380. године. После смрти Твртка I,1391. године, у периоду владавине краља Стефана Дабише, а потом његове удовице, краљице Јелене, босански великаши све се више осамостаљују, постају неограничени унутар својих области и воде готово самосталну политику према суседима. Најзначајнији међу њима били су Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић и Павле Раденовић. Кнез Павле Раденовић знатно је проширио своју област, те је, поред крајева око реке Криваје и Праче, држао и град Борач код Власенице, трговиште Прачу, рудник Олово, а пред крај XIV века, после победе над Санковићима, Требиње, жупу Врм са градом Клобуком и половину Конавла са Цавтатом. После смрти војводе Влатка Вуковића, који је држао другу половину Конавла, његове земље наследио је Сандаљ Хранић, велики војвода босански, са којим је отада кнез Павле Раденовић био у безмало непрекидном сукобу. У супарничким борбама између краља Стефана Остоје и краља Твртка II, Павле Раденовић се налазио на страни потиснутог Твртка. Убрзо после битке на Лашви, јула 1415. године, између војске угарског краља Жигмунда и турске војске под заповедништвом Исак-бега, намесника из Скопља — и угарског пораза том приликом — Турци су прихватили краља Остоју, који је искористио погодан тренутак и, у договору са Сандаљем Хранићем, учествовао у убиству кнеза Павла Раденовића, у Сутјесци, августа исте године.

После смрти Павла Раденовића, његова земља је подељена, а „смртно непријатељство међу босанским баронима“ — како су Дубровчани видели овај сукоб — претворило се у дуготрајно ратовање Павлових синова, Петра и Радослава, против Сандаља Хранића. Да би одржали остатак очевих области, браћа Павловићи обратили су се Турцима за помоћ. Старији, Петар, погинуо је 1420. године у борби са Исак-бегом, који је био на страни Сандаља Хранића и подупирао га против Павловића.

Велики војвода Сандаљ Хранић и војвода Радослав Павловић — најпознатији члан ове породице — номинално су били потчињени босанском (српском –Б. Р.) краљу Твртку II, али су били вазали султана Мурата II. Њихови поседи почињали су у непосредном залеђу Дубровачке Републике. Област Конавла, коју су обојица поседовала, временом су — Сандаљ Хранић 1419, а Радослав Павловић 1426. године — продали Дубровчанима. Извесно време владао је мир у овим крајевима, али је искоришћен први повод за наставак непријатељства. Године 1429, када су Дубровчани почели да прокопавају малу превлаку којом је Цавтат спојен са копном — имајући намеру да овај град претворе у тврђаву за одбрану Конавла — Радослав Павловић је то навео као разлог за отпочињање новог сукоба. Тврдећи да свој део жупе Конавле није продао већ само заложио, а желећи, заправо, да уз турску помоћ поврати отуђену територију, отпочео је рат следеће године. У Конавоском рату биће много судеоника и он ће довести све учеснике до великих политичких заплета и дуготрајних дипломатских борби. Дубровчани су се обратили за помоћ угарском краљу Жигмунду, султану Мурату II, деспоту Ђурђу Бранковићу, а као најближи и најзаинтересованији савезници били су им краљ Твртко и Сандаљ Хранић. Дубровачки посланици су у октобру 1430. године, у Једрену, пред султаном успели да докажу да је повеља коју је Радослав поднео као доказ својих ставова кривотворена чиме је, практично, рат окончан. Безуспешни покушаји Дубровчана да добију, поред враћених Конавла, и знатну одштету од 600.000 дуката и област Требиње са Лугом, нису уродили плодом, између осталог и зато што је Радослав Павловић преко својих посланика слао велике количине новца на Порту, покушавајући да и на тај начин оствари своје намере. Дубровчани су пристали да се непосредно са Радославом споразумеју о миру који је склопљен у октобру 1432. године, повељом коју је потписао краљ Твртко.

Петнаестог марта 1435. године изненада је умро војвода Сандаљ Хранић. Наследио га је синовац Стефан Вукчић Косача, чијом је рођеном сестром, Теодо- ром, био ожењен војвода Радослав Павловић. Војвода Радослав је и са овим потомком Косача наставио непријатељство, те му је одузео један део његових јужних територија. У пролеће 1436. године био је приморан да са Стефаном Вукчићем ступи у примирје, али је већ у лето исте године започео против њега рат, који се, тек под притиском Турака, завршио склапањем мира, у јуну 1439. године. У овом рату, војвода Радослав је изгубио Требиње и жупу Врм са Клобуком, а потпуно је истиснут и из Приморја.

После смрти војводе Радослава Паловића, крајем новембра 1441. године, његов син Иваниш Павловић продужио је још неколико година непријатељство против свог ујака Стефана Вукчића и против њега подржавао краља Стефана Томаша. Друга два сина војводе Радослава, војвода Петар и кнез Никола, господарили су у наслеђеним земљама у источној Босни, али ограничени утицајем свог ујака, Стефана Вукчића.

У току припрема султана Мехмеда II за поход на Србију, у пролеће 1456. године, султан се обратио босанском краљу и босанској господи, са захтевом да му се пружи војна помоћ, и да се господари лично придруже походу. Требало је да се војвода Петар Павловић појави са војском од 4000 људи. Краљ Томаш, херцег Стефан Вукчић и војвода Петар одбили су захтев, пристајући само на плаћање уобичајеног данка, као и ранијим султанима. Падом Смедерева, јуна 1459. године, престала је да постоји Српска Деспотовина, а 1463. године иста судбина задесилаје и Босну. У првом налету турске војске страдале су земље Павловића, освојене без већих тешкоћа, а последњи Павловићи погубљени су. Њихов посед постао је царски хас — Павло-или.

Павловићи су припадали јеретичкој „цркви босанској“, (ово није сигурно – Б. Р.) а према речима путописца Бенедикта Курипечића — који је у првој половини XVI века пролазио кроз Босну — у близини Рогатице налазили су се стећци над гробовима војводе Радослава Павловића, његове жене, једног сина, брата, и извесног „вјерног му слуге“. А „на великом надгробном камену је истесан на српском језику и српским писменима натпис са овим мислима: Ја, војвода Павловић од Радасела, господар и кнез ове земље, лежим овдје у овом гробу. Док живљах, не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, ни каквим даровима, па ни борбом, ни великом силом са моје земље ни потиснути нити побиједити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере. Бог ми је дао да сам много пута побједио Турке. Хвала Богу и слава што вазда вјеровах и што своју земљу остављам још у хришћанској вјери“.

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/pavlovici/o76