Питање аутономије Босне и Херцеговине

кула капетана Градашчевића, слика преузета са hamdočamo – WordPress.com

Пишући један историски оглед о Хусеинбегу Градашчевићу, чувеном „Змају од Босне”, Миленко Вукићевић унео је у наше друштво веровање да је Хусеинов покрет био у ствари борба „за независност Босне” и да је „Херцег-Босна била дуго скоро самостална у својијем унутрашњијем пословима за све вријеме од њене пропасти до половине XIX вијека”. Сличних схватања могло се чути и од других писаца и после њега.

Међутим, такво је схватање неисправно. Султани су, истина, имали према Босни нарочитих обзира, из много разлога. Прво зато, што је то била крајња турска покрајина према моћном аустриском и важном млетачком суседу, па је требало да њено становништво буде задовољено у што већој мери, како не би дошло у искушење да подлегне туђим сугестијама. Друго стога, што је добар део тог становништва и његова племства примио без отпора турску власт и чак је помогао. Најпосле и стога, што је у XVI веку знатан број људи из Босне и Херцеговине заузимао врло високе, често и највише, положаје у царевини и моћно утицао у корист своје отаџбине и својих људи. Али и поред свега тога, већ по свом основном уређењу, Турска није упуштала свој централистички строј, нити је дозвољавала иједној покрајини да добије сасвим изузетан положај. Уосталом, то се јасно види по том што је босански намесник био и подређен будимском везиру.

Од краја XVII века, после великих турских пораза и губитака, почело је да се на разним странама јавља све веће незадовољство централном влашћу у Стамболу. Њој се пребацивала саможивост, невођење рачуна о многим стварима и појавама, слабост и поквареност. Људи из Босне и Херцеговине који су држали власт по срезовима, обично наследни капетани, стари коленовићи, конзервативци по наслеђу, налазили су да валије и везири, са онима у Стамболу, не виде увек ствари у правој боји. Они су веровали да стоје на мртвој стражи Царевине и да јасније и непосредније виде и осећају опасности зато што су на таквом положају и што имају искуства. Избеглице из Хрватске, Славоније и Далмације, који су се, после једног слома, скућили у Босни и Херцеговини, нису желели да понова буду потискивани, а то им се претсказивало после турског пораза од 1716 до 1718. године и после губитка Србије. Свако попуштање хришћанима сматрало се као слабост, а сваки нови покушај реформи као ударац „дину”, т. ј. вери и опстанку муслимана. Веће реформе значиле су, у исти мах, и крњење извесних њихових наслеђених права и слабљење положаја, и то у корист хришћанског елемента, који сви учињени уступци неће задовољити, него ће му само помоћи да се ојача за нове захтеве и нове поретке. Конзервативни по наслеђу, они су постали конзервативни и ради својих интереса.

Од краја XVIII века незадовољство с Цариградом доводи до неколико покрета на Балкану и ван њега. У Албанији Махмуд-паша Бушатлија, у Видину Пазван-оглу одмећу се од реда и закона. Њихови покрети налазе симпатизера и у Босни. Али не с тенденцијом да се одбаци свака веза са султаном и с Цариградом, него да натерају надлежне чиниоце да њима даду већи утицај на државне послове. Кад су из Цариграда све енергичније почели увођење рефорама и Босанци су све упорније узимали став опозиције. Одбијали су све. И увођење низама, и нових униформи, и ношење феса, и равноправност с хришћанима. Нису хтели да чују ни за једну новотарију. На једном царском дивану, причало се у Босни, сви су достојанственици скинули чалме и саруке сем двојице босанских бегова. Љут султан обратио се једном од њих, Махмуд-бегу, дервентском капетану: „Знаш ли да бих ти за то могао скинути главу?” Овај се мирно поклонио и одговорио: „Можеш свијетли царе, главу и чалму заједно; али, чалму без главе никако!”

Својом сметеном политиком и ставом без енергије, веровало се у Босни, Турци су изгубили Србију и Грчку, па сад босански муслимани морају бранити да не изгубе и Босну и Херцеговину, у којима се већ јављају устанички покрети. Мржња на Османлије и Туркуше, како су их они звали, избијала је све више, што су они у Цариграду на њихову опозицију гледали без нарочитог узбуђивања и што су од двадесетих година XIX века почели да против њих примењују насилне мере, па чак и да их гоне и убијају у масама. Као реакција на то ојачао је у Босни покрет за аутономијом и узео је врло широке размере. Јасан израз добио је у борбеној акцији Хусеин-бега Градашчевића, 1831/2 године. Али никад тај покрет није ишао за тим да се Босна издвоји из турске заједнице и да се одрекне султана. Сам Хусеин тражио је потврду свог везирског чина од султана и од Порте.

За карактеристику стварних жеља свих бегова доста је чути речи Али-паше Ризванбеговића, чувеног херцеговачког везира, а иначе противника Хусеинова. Кад је дошао на своју дужност, као везир у Мостар, он је с много самоуверења узвикнуо: „Ево вам Стамбол Мостар, ево вам цара и у Мостару, не треба вам више ником да идете у Стамбол!” Аустриски конзул из Сарајева, др Атанацковић, тврдио је у једном извештају 1850. да те аутономистичке тежње долазе из жудње да домаћи властодршци могу несметано радити за себе у материалном погледу. Порта, пише он, добија из те плодне земље годишње „једва девет милиона пјастера.” „Све друго тече у кесу грабљивих властодржаца”. Ја нећу спорити, да су код неких и ти моменти долазили у обзир, али у већој мери то је, по нашем мишљењу, наслеђе старине са несумњивим тежњама за личним утицајем и својом вољом на свом подручју. Људи су хтели да свак буде паша у свом срезу, али не само да узима новац, него више да држи власт, да се зна и осећа да је то његово и са уверењем да само он зна и уме бранити га како треба. То је чист остатак Средњег Века. То су аутономне тежње које су долазиле из личног култа и због непосредне опасности по земљу, а не из неких других идеолошких побуда. Тим схватањима учинила је крај турска влада, кад је 1850. године упутила у Босну Омер-пашу, који је брутално и енергично сломио и последњи отпор старог босанског беговата.

Идеја о аутономији Босне и Херцеговине јавила се поново за време босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Она није потекла из народа, него је дошла као комбинација великих сила. На њој је једно време радила енглеска дипломатија. Зазирући од сувише јаког руског утицаја међу балканским Словенима, а посебно међу Србима, енглеска влада није желела да се Србија ојача добијањем Босне, а Црна Гора добијањем Херцеговине. С друге стране, у Лондону се знало да Хабзбуршка Монархија живо настоји да добије Босну и Херцеговину, па се хтело да Беч осети како за решавање тога питања треба сагласност Енглеске и како за ту сагласност треба дати извесна јемства. За аутономију је била и Русија. Знајући да бечка влада неће дозволити да Босна припадне Србији, руска дипломатија је волела да Босна буде аутономна област под султановим суверенитетом, него да постане аустриска. После, у преговорима, она је попуштала и пристала начелно да призна Аустро-Угарској право на извесне делове Босне и Херцеговине под претпоставком да Србија и Црна Гора добију друге. Аутономију за Босну и Херцеговину унела је руска влада и у Сан-Стефански уговор и изазвала тим оштру реакцију Беча. Захваљујући потпори Немачке и активној сарадњи Енглеске, Дунавска Монархија је осујетила руске планове и добила у Берлину мандат да изврши окупацију Босне и Херцеговине. И она је и извела током лета 1878. године.

Под аустро-угарском влашћу Босна и Херцеговина су добиле посебан, у извесној мери самоуправан положај. У Сарајеву је створена Земаљска Влада за те покрајине. На њеном челу налазио се „земаљски поглавар” (Landeschef), једно војничко лице, коме је био додат један „грађански доглавник” (Civil-Adlatus). Врховни надзор над радом те владе и последњу институцију у важнијим одлукама имало је заједничко министарство финансија, односно заједнички министар финансија. Земаљски поглавар као војничко лице није се све до 1912. године много мешао у вођење послова; било је неколико случајева да ти људи нису знали ни српскохрватски језик, а још мање прошлост ових земаља. Тек 1912. године дата су шира овлашћења новом поглавару, генералу О. Потјореку, с обзиром на важне догађаје који су се припремали на југу Дунавске Монархије и на Балкану. Чланови босанске владе, којих су до 1912. била четворица, а после шесторица (за унутрашње послове, правосуђе, финансије и привреду; после за просвету и грађевине), носили су, као и у Хрватској, име „оделних претстојника” (Sectionschef). Сви су из реда били довођени са стране, чак једно време и после доношења устава. Ни од њих многи нису знали народног језика и стога су сва пословања „у унутрашњем саобраћају” вршена на немачком језику. Кад сам 1909. године почео службу у сарајевском музеју морао сам и ја све записнике седница, које су држане у влади, под претседништвом Косте Хермана, водити немачки. Пошта и телеграфи остали су читаво време аустриске власти у војничким рукама. Босна и Херцеговина давала је четири пука војске, која је имала посебне плаве униформе с фесовима и која је најпре требала да служи у земљи. Али су брзо ти пукови слати као гарнизони у Беч, Пешту, Грац и Трст. Земља је имала свој посебан буџет, али је један део њених прихода узиман и за заједнички буџет целе монархије, тобоже на рачун отплата за инвестиције.

Босанска „самоуправа” била је само формално таква, односно, боље рећи, чисто фиктивна. Народ у њој није имао апсолутно никаква удела. Сву власт држали су странци, који су одговарали само својим службодавцима. Службеним језиком означавао се положај Босне и Херцеговине у склопу Дунавске Монархије као „одвојено тело” (corpus separatum). Али, у ствари, она је сматрана као нека врста колоније. Имала је да служи као богато подручје за експлоатацију и као основа за нову балканску политику Хабзбуршке династије.

Владимир Ћоровић, „Политичке прилике у Босни и Херцеговини“ 1939. године, 11-14 стр