„ПЛАНИРАН ХАОС“ – О величању усташа за вријеме СФРЈ на подручју Сребренице

Пред вама је одломак из књиге Ибрана Мустафића„Планирани хаос“, дио поглавља о његовом одрастању и школовању. У њему он доноси занимљиво виђење усташке војске у својој средини током његовог одрастања, као и његово виђење Другог свјетског рата.

„S obzirom da sam prije krenuo u mejtef nego u školu, to je imalo presudan uticaj na moje poimanje života. Mejtef mi je bio temelj, a kuća i zimska sijela u komšiluku, na kojima su se vodili dugi razgovori, nadogradnja prvog obrazovanja. Imao sam privilegiju da na zimskim sijelima slušam starije, da se čudim i divim mnogim stvarima, da tek doživljavam i raspoznajem svijet koji će ostati u mom mentalnom sklopu i koji će biti konstanta u načinu življenja do današnjih dana. Pored tema koje su se odnosile na svakodnevne probleme, na sijelima sc 10 nezaobilazno pričalo i o „prikazama“.

Govornici su“ doživljeno na vlastitoj koži“, u sukobu sa natprirodnim silama, prepričavali svoje događaje, plašeći druge i pokazujući svoju natprirodnu hrabrost. Iz svih dogodovština, izlazili su kao pobjednici. Uglavnom, najčešći govornici su bili oni kojima je mašta bila izražena osobina. I govornici i nijemi slušaoci, uživljeni u priču, pokušavali su nakratko zaboraviti „tek pristiglu četvrtu, posljednju ratu državnog poreza“ koja se morala platiti. Hasib Salihović je bio omiljeni recitator „Muslimanskih junačkih pjesama.“ Nakon „podviga“ Muse Kesedžije, Muje Hrnjice i Gojenog Halila, nadahnut njihovim junaštvom, u pauzama bi lio suze kao kišu, i opet nastavljao recital.

Ipak, za razliku od junačkih pjesama, koje su za nas bile mistika, najčešća tema su bile istinite priče iz Drugog svjetskog rata i pokoljima četnika nad Muslimanima. Za iskazanu bol nad ubijenim, slijedile su (sa ushićenjem) priče o ustaškim podvizima i veličanju pripadnika ustaških formacija i elitnih jedinica „Crne legije.“ Iskreno rečeno, ova posljednja tema me posebno dojmila. Znao sam da su mi đedu (po majci) 1941. godine četnici zaklali i bacili u Drinu, a đedo (po ocu) je i sam bio pripadnik ustaških formacija. Pored đede, od kojeg sam pravio idola u borbi protiv četničkog zla, slušajući ,kućnu historiju, moji junaci su postajali Jure Francetić, Kadrija Softić, Korelac, Braća Ademovići, Nurif Orić, Košpo, Haso iz Tršća i drugi pripadnici ustaških formacija, „Crne legije“ i 13. SS Handžar divizije koji su u očima običnih ljudi predstavljali simbol zaštite muslimanskog naroda. Muslimanski narod, izložen vječitom srpskom teroru, iz nemoći da se sam odbrani, priklanjao se svakoj sili i režimu koji nije bio protiv njih.

Ideologija muslimanskog naroda se svodila samo na puko biološko preživljavanje. I sada su mi u očima ushićena lica ljudi u njihovoj priči o hrabrosti naših heroja. Govornici, koji su veličali svoje heroje, nikada nisu znali za što su se borili ali su dobro znali protiv kojeg su se zla borili. Jedinstven im je stav bio, „kada su ustaške formacije izašle na Drinu, muslimansko uho gotovo da nije falilo.“ Ovaj narod je uvijek vidio prijatelja u onome ko ga ne kolje. Od moje nene, koju sam najviše volio, čuo sam pjesmu: „Oj Hrvatu pola brata moga, a Srbine, jebi oca svoga.“

Polaskom u školu i učeći „legalnu historiju“ vidio sam da su kod nas u istočnoj Bosni na snazi dva paralelna vaspitno-obrazovna sistema. Jedan kućni, a drugi školski. Naravno, neupitno je kojem sam više vjerovao; nastavnici historije iz Šumadije ne bih vjerovao sve da mi je đedu „kovala u zvijezde“. Kroz cijelo obrazovanje bio sam isti: mržnja prema četnicima, prezir  prema partizanima koji su za mene bili rezervno utočište za četnike i ubjeđenje da ih nije bilo granica na Drini bila bi „berlinski zid“ između istoka i zapada koji bi BiH i Muslimane zauvijek odvojio od Srbije.“

ИЗВОР: Ibran Mustafić, „Planirani haos: 1990-1996“, Sarajevo 2008, 11-12.