По извјештајима аустријског генералног консулата у Сарајеву
Православни народ у Босни је под крај године 1852 преко своје више духовне власти поднио Порти молбу, да му се одобри, да неколико цркава поправи и прошири, а неколико их да сагради нових. У свему је тражено одобрење за 14 цркава. Чини се, да је Порта уважила молбу у цјелости, а сигурно је, да је у другој четвртини 1853 издао султан 7 фермана за грађење нових цркава у Високом, Тешњу, Дервенти, Бањој Луци, Чипуљићу, Приједору и Старом Мајдану.
Сазнавши за ово аустријски генерални консул у Сарајеву, др. Димитрије Атанасковић, је то јавио министарству спољних послова у Бечу и предложио је, да аустријска влада одреди какву помоћ за грађење ових цркава. На ово је министарство поручило 4 јула 1853, да консул јави када ће народ почети градити цркве, колико ће од прилике стати грађење и колико новаца има сам народ. Када консул пошаље ове податке министарство спољних послова ће ставити предлог министарству финансија. Консулу се препоручује, да поступа обазриво при прикупљању ових података, како турска власт не би у што посумњала и да се народ не би понадао, да ће аустријска помоћ бити велика.
Прикупивши податке Атанасковић 16 августа 1853 подноси овај извјештај:
Грчко-несједињени народ у Босни је под крај 1852 преко своје више духовне власти поднио молбу, да му се да одобрење за 14 цркава, од којих ће неке наново саградити, а неке, које већ има, поправити и проширити. До сада је изишло 7 царских фермана за грађење исто толиког броја цркава, и то у Високом, Тешњу, Дервенти, Бањој Луци, Чипуљићу, Приједору и Старом Мајдану.
У високом је грађење тек почело и недавно је тамо ишао владика Прокопије, да освешта темељ. — Ова је општина сиромашна па су тамошњи људи долазили овамо у (Срајево) да скупљају добровољне прилоге. Били су и код г. Вијета (француски вице-консул) и код мене.
Општина у Тешњу, која је такође сиромашна, молила је владику за дозволу, да са владиним прпоручним писмом пошаље једнога човјека у Србију ради скупљања добровољних прилога. Прокопије им није дао дозволе изговарајући се, да се боји, неће ти то бити зазорно турској влади.
У Дервенти још није завршен спор ове општине са муслиманским грађанима, о чему сам прије једном приликом и јавио. Муслимани не дозвољавају, да се ради хришћанска црква у вароши, него траже да црква буде удаљена бар пола сахата. Хуршид-паша (босански везир) ми је недавно рекао, како се нада, да ће спор ријешити у смислу рајиних жеља.
Општина у Бањој Луци је, колико знам, имућна и почела је прибављати грађу. Она је, додуше с великом муком, успјела, да цркву може градити у вароши, али у једном забаченом крају. Другим општинама је свакако потребна помоћ. Када су Травничани 1851 и 1852 градили своју цркву они су купили добровољне прилоге по свој Босни, па и овдје у Сарајеву и узели су од овдашње црквене општине 800 фор. у зајам иако у Травнику има неколико богатих трговаца ове вјере.
Тешко је иоле тачно процијенити колико ће коштати ове градње. Не треба ни да спомињем, да ће се при грађењу избјегавати сваки сјај и украс. Све и да има новаца за то. Турци не би дозволили градити ништа, што би тим грађевинама давало какав му драго спољни сјај. По свему, што сам чуо, трошкови таквих грађевина једва да ће прећи суму од 6000 до 7000 фор., наравно без унутарњег уређења.
Ја предлажем, да се за сада одреди помоћ од 2—3000 фор. у сребру. Што се тиче подјеле новца мислим, да при том треба заобићи митрополита, који је сумњичав и потпуно непоуздан човјек, а преко одборника овдашње црквене општине, који су познати као праведни, поуздани и богати људи (између којих нарочито спомињем Манојла Јефтановића и Симу Самоуковића) на згодан начин поручити угледним људима споменутих мјеста, да могу непосредно од мене затражити помоћ за грађење цркава, чим грађење почне. Ови ће ми под каквим згодним изговором дати признанице.
Овдашњи један трговац, који је недавно отпутовао у Цариград, писао је овамо, да је о грађењу цркава и невољама хришћанског народа говорио са неким Константином Петковићем, издавачем бугарске новине. Петковић му је савјетовао, нека наговори овдашњу црквену општину, да се обрати руском цару. Одатле ће сигурно добити обилату помоћ. Када је то казао Прокопију, он је рекао да такав поступак, нарочито у данашњим приликама, не би био допустив и умјесан.
Нека ми се не узме за зло, што ћу овом приликом напоменути, да ли би било умјесно дати помоћ шесторици, или за сада четворици, босанских младића грчко-несједињене вјере, да иду у митрополитску гимназију и богословију у Сријемске Карловце, да се школују за свештенике у њиховој отаџбини. Позната је ствар, да је овдашњи грчко-несједињени клир нецивилизован и нешколован. Ја сам то у својим извјештајима спомињао у разним приликама.
Владислав Скарић
Братство, Сарајево, година VII (1931), бр. 2-3, стр. 35-37.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.