Спасавајте сељака
Врбаска бановина је најзапуштенија, нарочито њен јужни део. Све акције одозго, да се сељак унаприједи, свршиле су се углавном на расписима, према оној народној: „Ја псу, пас репу, реп длаци, длака заплака“.
Већ десетак година води се кампања за подизање воћарства. Резултат – неколико воћњака, које су подигли варошани, а сељак ништа.
Не само да је воћарство данас за сељака најрентабилније, него ће без интензивног засађивања воћа извјесни крајеви за 10–15 година постати пустолина и го крш.
Па зашто не иде овај посао? Зар су сви сељаци толико назадни да воле просити него примити једну новину? Одговарам категорички да нису, да их има доста бистрих и напредних, па чак врло предузимљивих. Па што они не почну, послије ће и други примити, кад виде да је добро и да се рентира? Не могу! За ово постоје два крупна разлога и докле се они не отклоне – све је узалуд.
Први је разлог: народна правна свијест о воћу, према њој воћка уопште није имовина него божије давање. Сељак појединац који сади данас ма какву воћку, сади је за сеоску дечурлију па чак и одрасле – само не за себе. Врло ријетко воћке по нашим селима ријетко уопште дозрију. А сваке године послије овакве бербе изгледају као да је кроз њих прошла Поћорекова војска.
П. А. Гаковић
Врбаске новине, Бања Лука, бр. 783, 16. августа 1935, стр. 1.