Посљедице аустроугарске колонизације БиХ

Крајем 19. и почетком 20. вијека, на издисају Османског царства, Србија је имала планове за ширење своје територије, а било је природно да један смјер иде и у правцу БиХ. Но, БиХ је била и у плановима Аустроугарске монархије, које је она и остварила окупацијом 1878. и, коначно, анексијом 1908.

На Берлинском конгресу 1878. велике силе су Аустроугарској дале сагласност за окупацију БиХ, али је анексија, изведена без њихове сагласности, кршила тај међународни уговор. Тако се БиХ, у вријеме када су се хришћански дијелови Османског царства ослобађали од Турака и стварали самосталне државе, нашла у рукама другог окупатора, Аустроугарске, поставши њена колонија од 7. октобра 1908. Аустроугарска је 25. чланом Берлинског уговора добила мандат за окупацију БиХ 28. јуна 1878. Низом закона је учвршћивана власт окупатора и обезбјеђивана експлоатација земље.

Прекретница

Аустроугарска окупација БиХ значила је историјску прекретницу у политичком, привредном и културном смислу. Бројне промјене споро су се развијале, а биле су јаче изражене у граду и погодовале су горњим слојевима друштва. Социјални проблеми сељаштва су остали неријешени, као и аграрно питање, чиме је окупациона управа погоршавала положај сељака, као припадника најбројније друштвене категорије у БиХ. Ово присаједињење БиХ Аустроугарској изазвало је низ протеста у српској престоници Београду, који су кулминирали оснивањем националног покрета „Народна одбрана“ и спремањем добровољаца за одбрану српског народа у Босни и Херцеговини, из којег ће се касније издвојити организација „Уједињење или смрт“. Србија је страховала од учвршћивања Аустроугарске на Балкану и увиђала је да на тај начин губи територију у БиХ, која је требало да постане дио великосрпске државе. Анексиона криза у Београду је трајала око шест мјесеци, да би се угасила изјавом српске владе 31. марта 1909.

Поводом анексионе кризе оглашавале су се и велике силе. Русија је предлагала одржавање конференције на којој би се ријешило ово питање, значајно за Европу, а посебно за Балкан. Но, криза је ријешена тако што је Аустроугарска платила одштету Османском царству, под чијим суверенитетом је до тада била БиХ, а интервенција Русије је спријечена њемачким пријетњама. Анексиона криза је у српском народу изазвала јаче осјећање националне свијести, а порастао је и међународни углед Србије. Послије анексионе кризе Србија је правце свог ширења усмјерила на југ, склопивши Балкански савез против Османског царства, који ће отпочети Балканске ратове. Анексија БиХ значила је скоро сигуран сукоб Србије, која је постала балканска водећа сила, и Аустроугарске, која је имала претензије на Балкан. Аустроугарска окупациона политика у БиХ била је један од узрока Првог свјетског рата.

Улазак аустроугарских трупа у БиХ дуго је припреман, још прије 1878, наводно ради побољшања социјалног стања у земљи. То побољшање, односно праву слику окупационе политике, најбоље описује аустроугарска колонизациона политика у БиХ, која је почела десетак година прије окупације, 1869, када је основан траписки самостан „Марија Звијезда“, у околини Бањалуке.

Значај

Аустроугарска окупација БиХ била је веома значајна за модернизацију земље јер су колонисти са собом доносили тековине европске цивилизације, па се нарочито унаприједио сеоски живот. Иако су колонисти најчешће били сељаци, велики број их се налазио у чиновничкој служби у градовима. Колоније су имале и војну дужност. Управо су у њима формиране највјерније добровољачке чете. БиХ је била у надлежности Министарства финансија у Бечу, чије је одлуке спроводила Земаљска влада у Сарајеву, а од 1910. имала је и свој Устав.

Народ у БиХ је, у годинама Балканских ратова, био исцрпљен посљедицама владавине Бењамина Калаја, аустроугарског министра финансија, која је донијела низ мјера које нису одговарале широким народним масама, а првенствено српском дијелу становништва. Неке од њих су забрана употребе националних имена и наметање босанске нације и босанског језика, што је посебно тешко падало Србима у БиХ. Све ово довело је до већег развоја српског националног покрета у БиХ.

Колонизациону политику Аустроугарске оштро је нападала домаћа опозиција. До значајног преокрета у колонизационој политици дошло је 1910, када је створен Босански сабор, а влада је морала обећати да ће расположиво ерарно земљиште додјељивати домаћим породицама без земље. Међутим, према предстојнику бањалучког округа из 1910, колонизација је и даље вршена, првенствено на територије постојећих колонија, а колонисти су куповали земљу, чија је цијена порасла.

Разлике

Окупациона политика у БиХ је продубила социјалне и политичке разлике између села и града те довела до вјерске диференцијације. Привредне и социјалне прилике у БиХ биле су отежане и окупационом колонизационом политиком – насељавањем странаца из Њемачке, Мађарске, Чешке, Словачке, Украјине, Италије, Пољске и Аустрије. У долинама ријека настајале су војне станице и развијала се војна насеља, која су бројала и до 400 колониста војника. Аустроугарска колонизација у БиХ везана је за привредна, социјално-политичка и национално-политичка питања, јер је насељавање странаца утицало на пренасељеност неких дијелова БиХ, на мијењање привредне структуре и привредних дјелатности. Колонизација је имала да послужи спречавању сваког покушаја национално-политичког устанка Срба или муслимана у БиХ, што је постизано насељавањем странаца у области са хомогеном структуром становништва. Колонизација је имала национално-политички циљ, што се види из подручја на којима је највише вршена колонизација. То су била мјеста са већинским српским становништвом. Главне тачке насељавања колониста биле су сјеверозападна Босна и котари Градишка, Бањалука и Прњавор, затим сјевероисточна Босна око Дервенте, Бијељине и Зворника, као и Херцеговина око Коњица. Сјеверозападна Босна је била погодна за колонизацију због изобиља пољопривредно неискоришћене земље.

Маријана Тодоровић-Билић

(Аутор је професор историје)

Текст преузет са адресе: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Posljedice-austrougarske-kolonizacije-BiH/114277.html