БиХ на мапи Краљевине СХС која је 1922. године подјељена на 33 области
„Дошла нам је до руке једна брошура, штампана ових дана у Сарајеву, под псеудонимом неког Хрвоја Бошњанина, у којој се на један бестијалан начин доказује национална и етничка припадност Босне и Херцеговине. Па не само да је ове две Српске покрајине стрпао у франковачку зобницу, него је по попу Дукљанину чак шта више, покрстио читаву Црну Гору у „Црвену Хрватску“ и све Црногорце у „Црвене Хрвате“, где никад није било Хрвата, ни од заклетве.
Исто тако, писати и тврдити да су Босна и Херцеговина искључиво Хрватске земље, да су сви муслимани чистокрвни, прави коренити Хрвати и да су Срби населили ове земље после доласка Турака, значи крајњу неозбиљност и фанатизам, који непознаје границе дозвољенога, те се не би требало ни осврнути на овакве глупости и пискарања. Али када се мржња Хрвоја Бошњанина на Србе претвори у фанатизам и лудост, онда је он кадар да иде толико далеко и устврди, да у опште, у средњем веку у Босни и Херцеговини није било Срба, једино ако се могао наћи који бегунац, који је емигрирао из Србије.
Ако мало снисходимо Хрвоју Бошњанину и за часак дозволимо да су данашњи Срби касније се доселили у ове крајеве, да су сви Богумили прешли у ислам или католичанство, онда ћемо опет доћи до логичког закључка да су они били по вери и обичајима ближи Србима него Хрватима, јер најновијим научним делима, која су призната, као историским истраживањима и проналасцима споменика из богумилске вере, утврђено је и непобитно доказано, да је „босанска црква“ по свом вероисповедању била ништа друго, него православна црква, од које се није много у суштини диференцирала, а која је била отсечна и отргнута из крила источне цркве, а остављена на милост и немилост прогонима нападне римокатоличке цркве, од које је била проглашена: „богумилском“, „шизматичком“, „патаренском“, „кршћанском“, „босанска црква“, само не православном, као што је то био случај у новије време са ћирилицом у Босни, која да се не би звала својим правим именом, била је на силу проглашена „босанчицом“. Али, ми знамо чији су то планови и коме је све то ишло у рачун.
Али за сада оставимо бестијање, језуитске методе и наклапања „Хрвоја Бошњанина“, који никаквим софизмима и ситничарењем не одбрани и непосвоји Српску Босну и Херцеговину, као што ни Јанко не одбрани Владислава мртва“.
Ми му саветујемо и поручујемо, и ово је порука и одлука свих Срба Босне и Херцеговине, који су данас у овом питању једнодушни, сви као један, да не забада трн у здраву ногу. Јер Херцег-Босна су опасан мамац и голем залогај, па се бојимо да му у великој ревности доказивања, коме припада Херцег-Босна, које за нас нису тера икогнита, не западне у грло као што Његош каже да: „Веља крушка у грло западне“.
Па је много боље и паметније да се мане ћорава посла и да не заборави ону народну: „Ко тражи веће, изгуби оно из вреће“.
Још је безочније хушкање браће Муслимана противу Срба, од стране „Хрвоја Бошњанина“, који у свом послу не бира средства (јер циљ оправдава средство), покушавајући да на један лажан и недостојан начин убаци мржњу међу једнокрвном браћом. Као да Муслимани и Срби не знају ко је „Хрвоје Бошњанин“. Али, они знају и то, да се треба чувати Данајаца и кад дарове носе. Муслимани Босне и Херцеговине знају шта раде. Они нетребају кљукање ни са које стране. Њима треба рећи истину. Нису они малодобни, да не знају којим ће путем поћи. Петвековна заједница живљења и умирања, дељење добра и зла, етничка помешаност и неразлучивост, као и традиционална сношљивост између Срба и Муслимана, јесу најбоље јамство и путоказ за браћу Муслимане. Ово је догма и истина, коју нико не може опорећи. Па ни Хрвоје Бошњанин, својим подметањем и денунцијама против Срба, неће успети да нас завади с браћом Муслиманима, нити ће нас моћи убедити икога, да су Босна и Херцеговина Хрватске земље.
В. П.“
„Пастирски глас“, Крагујевац, год. IV, бр. 24, 1. април 1940, стр. 1. и 3.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.