Сарајевско насеље Грбавица место је где би се филозофи, када би их овде било, питали — умире ли човек само једанпут или сваког дана. Смрт је на Грбавици као падање кише: свакодневна, природна, чујна.
Погинути, обична је ствар, о томе се не размишља. Грбавица — равнотежа између смрти и живота, равнотежа између наде и безнађа. Грбавичани одговор траже очију упртих у небо: импровизована црква у просторијама некадашње месне заједнице, служба божија, мирис тамјана, свеће само за немачке марке.
Па опет, Грбавица се воли, нежно и сетно, као што човек воли све што је изнемогло, све на чијем се лицу још препознају трагови сјаја, давних дана. На грбавичким развалинама, згариштима и блатним стазама, што између зграда кривудају, човеку се понекад учини да улази у неку другу стварност. Тада видим путеве на којима сенке избегавају око муслиманских снајпериста с оне стране града. Видим стазе којима, не остављају траг чизама у блату, лаким кораком пролазе моји мртви другови.
Бранећи Грбавицу, нестали су у блату између разрушених зграда безбројни снови њених житеља као крхотине бившег живљења, у одломцима само, препричавају се догађаји из две минуле ратне године.
Стигла је Оља
Оља, Оља, Ољаааа!!! — одзвања сваке ноћи са последњег спрата рушевног солитера у грбавичкој Улици Раве Јанковић. Између детонација граната, између унакрсне снајперске ватре, окренут лицем према Ченгић — вили, стоји српски борац Зоран и снагом очајника дозива своју драгу на муслиманској обали Миљацке.
Отети крик стапа се са експлозијом граната упућених из муслиманског дела Сарајева. Мрак на обе стране, бесаница над умирућим насељима.
Дуже од сваке паљбе, до дубоко у ноћ, чује се само — Оља, Ољаа, Ољааа!!!
Иако свиклим на све, Грбавичанима се од јецаја неумрле љубави леди крв у жилама. Једне такве ноћи тета Луца са петог спрата, тешећи дечака, дуго је причала да време лечи ране, и да ће љубавне најлакше зацелити.
„Не ваља, синко, за живим плакати поред толиких мртвих“, говори му тета Луца. А Зорану је, каже, заборав исто што и смрт.
„Има ли, мајко, начина да издржим ову бол“ — шапутао је празном оквиру врата кроз која је тета Луца одавно отишла.
Много вечери касније, над Грбавицом се поново зачуо, измењен, Зоранов глас:
„Стигла је Оља“!
Са супротног солитера, муслимански снајпериста с олакшањем је узвикнуо:
„Хвала богу“!
Прича о Иваниној библиотеци
А, ујутро, када сване, на ово исто место, испуњен страхом, степеницу по степеницу, успињаће се Горан. Да бар за тренутак, да још једном, можда последњи пут, угледа своје родитеље. Кроз двоглед он свако јутро посматра прозоре свога бившег стана на другој страни Миљацке, где су му остали отац и мајка. Дели их једва две стотине метара.
Понекад, зими, обамре од хладноће, али чежња за родитељима је јача и он чека, понекад до првог сутона. Акобогда, данас ће угледати силуете и оца и мајке. Или ће му се опет учинити.
И док Горан чека да угледа своје родитеље, седмогодишња Ивана вози бицикл правећи кругове, иза зграде, накрај паркинга, што га само три метра’ иза зида зграде дели од снајперског ока са друге стране. Узалуд мама Боба и тата Давор упозоравају на опасност, узалуд говоре да ће, ако само за неколико центимета- ра изгуби контролу, излетети право на снајпер.
„Знам“, вели девојчица, „смијем возити метар у ширину, онда заокренем, и онда још три метра у дужину. И тако поново“. Боба и Давор хтели су прошлог лета да оставе код бабе и деде на Сокоцу, али Ивана је била јача.
„Хоћу да идем у школу на Грбавици. Знам да је тамо рат, да ћу се возити укруг и гледати телевизију на акумулатор, али гдје су ми тата и мама, хоћу да будем и ја.“
А када су почеле кише и први часови у школи, није се могла више играти на паркингу. Ивана је тада са децом скупљала књиге по напуштеним становима и у једном од њих, у Улици Раве Јанковић направила библиотеку:
„Каква је то школа, када нема своју библиотеку“, каже Ивана.
Слова у ваздуху
Кроз отвор на бункеру, свега педесет метара од првих муслиманских линија. Лепосава разговара са мужем који је остао с друге стране исте улице, на муслиманској страни. Само педесет метара једно од другог. Али ово је граница чија се стварна удаљеност мери јединицама које разуму измичу.
Сина су јој муслимани убили на првим, мартовским барикадама, а у јуну претпрошле године отишла је по хлеб на Грбавицу. Закорачила је на српску територију неколико минута пре него што је граница затворена.
Обликујући у зраку слово по слово, прстима, пита га да ли је добио пакете. Клима главом, одмиче се за трен од прозора и показује једну празну картонску кутију.
Љепосава подиже два прста. Он одмахује главом. Не, други пакет није добио.
Покушавали су српски борци да га пребаце на Грбавицу, али његове болесне ноге нису издржале. Некада их је на овом истом месту са муслиманске на српску страну по двадесеторо прелазило, за једну ноћ. Њега нико није повео. Кофери су им били важнији.
А на Бадњи дан погинуо је деветнаестогодишњи Аркан. Пред мајчиним очима. Последње речи биле су му:
„Не дам Грбавицу“!
Али, Аркан је прича за себе.
АУТОР: Соња Лакић
ИЗВОР: „Огњишта“, број 10, Пале јануар 1994.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.