Апстракт: Овај рад је пионирски почетак у изношењу чињеница о трагичним сукобима у Приједору 1992. године. Као такав он свакако има мањкавости, а основни недостатак му је недоступност извора. Потребно је још много трагања за изворима да бисмо добили објективнију слику тих тешких прољетних и љетних дана 1992. у Приједору. Овај рад би могао да буде једна од смјерница за напоре који ће услиједити у расвјетљавању новије приједорске историје.
Кључне ријечи: Приједор 1992, грађански рат у БиХ, напад на Приједор, борбе око Приједора, муслиманско-хрватске паравојне формације, злочини над цивилима, сабирни центри Трнопоље, Омарска и Кератерм, Кризни штаб.
Увод
Град Приједор је почетком деведесетих година XX вијека био једно од жаришта грађанског рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Становништво је било национално и вјерски измијешано, што је довело до жестоких борби и страдања становништва. Иако су борбе у Приједору кратко трајале, до данашњих дана не престаје полемика о карактеру рата у Приједору и његовој околини.
Осврнемо ли се на прошлост, историјски извори нам говоре и о времену суживота и доброг слагања свих становника Приједора и околине. Такав један примјер био је августа 1910. године, када су се српским кметовима придружили и кметови римокатолици и муслимани у борби за своја права против аустроу- гарске окупационе власти.[2] Са друге стране, било је примјера и међусобних сукоба становника.
Приједора различитих конфесија, као што су сукоби између 258 православних и муслиманских сељака у селу Омарска 1938. године, као и сличан сукоб 1939. године у селу Орловци код Приједора.[3] Приједор је током Другог свјетског рата био један од главних центара отпора окупатору и хрватским и муслиманским усташама, али исто тако и велико мјесто страдања српских цивила и устаника. У историографији је већ много тога речено о Приједору и Козари и непријатељским офанзивама на српске устанике и цивиле.[4]
Након непуних пола вијека мирног живота у социјалистичкој Југославији, Приједор, као и цијела Босна и Херцеговина, нашли су се у вртлогу грађанског рата. Унутрашња политичка дешавања, ескалација сепаратистичких и националистичких тежњи руководстава југословенских република, водили су незаустављиво у грађански рат. Томе су допринијеле и неке стране силе, прије свега Сједињене Америчке Државе, Ватикан и Њемачка, помажући сепаратисте у југословенским републикама.
Стање у Приједору пред грађански рат 1991. и 1992. године
На првим вишестраначким изборима у БиХ власт у Приједору добила је СДА, чији су кадрови држали и кључне функције у Станици јавне безбједности Приједор (СЈБ).[5]
Током трајања ратних дејстава између ЈНА и хрватских паравојних формација 1991. и 1992. године, муслимани бојкотују војне позиве, а у Приједору се исмијавају и вријеђају официри ЈНА.[6] Функционери СДА, као што су доктори Есо Садиковић и Ариф Бахтијарагић, те Мухарем Церић, инспектор за одбрамбене припреме у СУП-у Приједор, организују тзв. Лигу за мир, покушавајући да за своју идеју придобију и већи број Срба, како би њихова иницијатива добила грађански и мултиетнички карактер.[7]
Посланик СДА из Приједора и предсједник Општинског одбора СДА Приједор и Регионалног одбора Бања Лука др Мирза Мујаџић, у љето 1991. године покушао је спријечити колону тенкова ЈНА да оде раздвојити сукобљене стране на Банији, у Хрватској. Убрзо је отпочело копање земуница по муслиманским селима око Приједора и набављање оружја. Према каснијем свједочењу заробљених муслиманских екстремиста, Мирза Мијаџић је био главни организатор за стварање војних формација као и око наоружавања становника.[8] Паралелно са овим радњама, одређен број муслимана и чланова СДА одлази у Хрватску на обуку, те се послије обуке враћају кућама, а неки од њих се запошљавају у Станици јавне безбједности Приједор.[9] За једног од њих лично се залагао Мухамед Чехајић, предсједник Скупштине општине Приједор, у писму од 13. септембра 1991. године, упућеном Авди Хебибу, помоћнику министра полиције БиХ.[10] Да су чланови СДА из БиХ одлазили у Хрватску на обуку показује и списак за обуку у МУП-у Републике Хрватске од 8. јула 1991.[11]
Октобра 1991. године у Приједору се формира тзв. Кризни штаб општине Приједор, у чији састав улазе искључиво грађани муслиманске националности. На чело тзв. Кризног штаба постављен је Мухамед Чехајић, тадашњи предсједник Скупштине општине Приједор и члан Извршног одбора СДА за Приједор, а за чланове су изабрани Мирсад Мујаџић, предсједник Извршног одбора СДА за Приједор, Бећир Медуњанин, секретар Секретаријата за народну одбрану Приједор, Хилмија Хоповац из Љубије, Мустафа Хоџић из Козарца и Ћамил Пезо из Приједора.[12]
У тзв. Кризном штабу почиње се заговарати идеја о потпуном преузимању власти у Приједору од стране СДА. Уз набављање и дијељење оружја својим члановима и симпатизерима, људи из СДА одлазе у иностранство да скупљају финансијска средства за куповину оружја. Тако је нпр. почетком 1992. године, уз знање предсједника тзв. Кризног штаба Мухамеда Чехајића, Мирсад Мујаџић звани Мирза, скупа са Емилом Војниковићем, замјеником секретара за привреду и друштвену дјелатност општине Приједор, отишао у Њемачку и Аустрију, гдје је од тамошњих муслимана скупљао новац за оружје. Од прикупљеног новца дио је уплаћен у централу СДА у Сарајеву, а дио у Приједор за потребе наоружавања СДА Босанске Крајине. Илијаз Менић, наставник из Козарца, путовао је у Њемачку да прикупи финансијска средстав за СДА Козарац.[13]
На састанку тзв. Кризног штаба за Козарац, којег су такође чинили искључиво муслимани, 4. марта 1992. године могло се чути од учесника састанка да је у Козарцу потребно формирати чету за брза дејства.[14]
Један записник СДА, којег је потписао Мирза Мујаџић 30. марта 1992. године, показује да је тада скупљено 2.500 марака за рад СДА.[15] Под утицајем Мирсада Мујаџића, а под маском балансирања националне структуре запослених у СЈБ Приједор, Хасан Талунџић примао је полицајце муслимане, а неки од њих су учествовали као припадници ЗНГ у борбама против ЈНА у Хрватској, од којих су многи, попут Мехмеда Авдића и Мухарема Рамића, касније учествовали у борбама у Приједору. Талунџић је новопримљеним полицајцима говорио да ће у најскорије вријеме муслимани у Приједору преузети власт.[16]
Функционери СДА су марта 1992. године у хотелу “Приједор“ одржали састанак, којем је присуствовао и представник Главног одбора СДА из Сарајева задужен за војна питања, као и два представника Главног одбора СДА из Босанске Градишке. Након тог састанка интензивирана је кампања стварања и наоружавања паравојних формација.[17]
Почетак сукоба у Приједору 1992. године
Након признавања независности БиХ почетком априла 1992. године од стране великих сила, прегласавања Срба, кршења Устава БиХ и потпуног занемаривања права српског народа, преласка војних јединица Хрватске на територију БиХ и напади истих на ЈНА и српске цивиле, било је јасно да ће доћи до оружаног сукоба већих размјера. Иста напета атмосфера осјећала се и у Приједору. Избјегли Срби из Хрватске, којих је, према неким процјенама, пред почетак сукоба у Приједору било око 7.000,[18] бринули су становнике Приједора да ће их можда задесити судбина слична њиховој.
Срби у Приједору почели су се такође организовати за предстојећи сукоб. Први се почињу организовати српски припадници СЈБ Приједор, који формирају тринаест тајних станица милиције, које су имале око 1.500 људи. Пошто су водеће функције у СЈБ Приједор држали кадрови СДА, организовање српских полицајаца вршено је тајно, најчешће у просторијама друштвеног дома Чиркин Поље.[19]
Начелник реформисаног и од српских кадрова очишћеног тзв. Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, 29. априла 1992. године издао је наредбу свим општинским и регионалним штабовима ТО БиХ о спровођењу одлуке тзв. Предсједништва БиХ о нападу на јединице ЈНА које се још нису повукле. Наредба је гласила:
- Извршити потпуно и масовно запречавање на свим путним правцима територије Босне и Херцеговине на којима јединице бивше ЈНА отпочињу извлачење техничких материјалних средстава, у непосредној координацији са МУП-ом.
- Извршити блокаду ширег рејона војних објеката из којих се настоје изнијети техничка материјална средства, разним врстама формацијских и природних препрека које обезбједети јединицама територијалне одбране Републике БиХ и МУП-а.
- Ненајављеним колонама јединица бивше ЈНА и без пратње МУП-а, спријечити излазак из касарне и комуницирање на територији Републике БиХ.
- Убрзано планирати и отпочети борбена дејства на цјелокупној територији Републике БиХ и исте координирати са штабом територијалне одбране регије, округа и Републике БиХ.
У оквиру планирања борбених дејстава планирати опсежне мјере заштите становништва и материјалних добара грађана Републике БиХ.[20]
Наредба је упућена у 76 тзв. општинских штабова ТО, међу којима и тзв. Штабу ТО Приједор, и у осам тзв. регионалних штбова. Срби у Приједору, као и у цијелој БиХ, ово су доживјели као објаву рата.
Умјесто да тзв. Штаб ТО БиХ пошаље наредбу да се регуларне војне хрватске јединице које су упале из Хрватске и заједно са муслиманско-хрватским паравојним формацијама вршиле злочине над српским цивилним становништвом протјерају са територије БиХ, он се одлучио обрачунати са остацима ЈНА, чији су многи припадници били из БиХ и у којима је српски народ гледао заштитнике од регуларних јединица Хрватске и хрватско-муслиманских паравојних формација.
Ово је довело до акције преузимања власти у Приједору, коју је спровело око 400 припадника полиције српске националности на основу одлуке Извршног одбора Српске општине Приједор. Акција је спроведена у раним јутарњим часовима 30. априла 1992. године, када су, без иједне жртве, преузети сви важнији објекти у граду.[21]
Одмах након спроведене акције и преузимања власти свим припадницима СЈБ који нису били Срби понуђено је да потпишу изјаву о лојалности и остављен им је одређен рок да се одлуче.[22]
Међутим, истог дана је у мјесту Љубија, недалеко од Приједора, у Одјељење полиције дошао Мухарем Рамић, припадник СЈБ Приједор, који је раније прошао обуку у МУП-у Републике Хрватске. Заједно са својом групом, коју су чинили полицајци Есад Кадић, Расим Дедић, Исмет, Лука Бузук и познати криминалац Амир Селман, разоружао је полицајца Симу Стојића и преузео Одјељење полиције у Љубији.[23] Прва жртва сукоба у Приједору био је Раденко Ђапа, припадник СЈБ Приједор, кога су непозната лица убила 1. маја око 21,30 часова у Козарској улици бб.[24] Ово је довело до погоршања ситуације у Приједору, а рођаци убијеног осветили су се тако што су убили четворо недужних грађана муслимана: Расима и Исмету Шахиновић, Јусуфа Кучуковића и Мумина Рамића. Ситуацију је додатно узбуркао Мухамед Чехајић у директном програму Радија Приједор, када је апел за мир искористио да позове грађане на џеназу Јусуфа Кучуковића. Ова дешавања су одмах искоришћена у пропагандне сврхе, па су тако ХИНА и ХТВ објавили како је у Приједору тада убијено седамдесет људи.[25]
Трећег маја 1992. године формиран је муслимански ратни штаб са сједиштем у Хамбаринама, којег су чинили Мирсад Мујаџић (предсједник Извршног одбора СДА за Приједор), Хасан Талунџић (службеник СЈБ Приједор), Хусеин Црнкић, Енес Црнкић, Емир Мујаџић, Мухамед Чехајић (бивши предсједник Скупштине општине Приједор и предсједник Кризног штаба), Бећир Медуњанин (бивши секретар Секретаријата за народну одбрану Приједор), Теуфик Заимовић, Хилмо Хоповац и Нихад Кадић. Ратни штаб је пришао и формирању муслиманске полиције, чији је начелник био Хасан Талунџић, а његов замјеник Фикрет Кадирић. Посебна пажња поклоњена је организовању и наоружавању ширег подручја Козарца. У ту сврху формиран је и Штаб територијалне одбране Козарац, под вођством Сеада Чиркина, активног војног лица бивше ЈНА. Поред њега, у штабу су били Бећир Медуњанин, Бесим Алчић и Фикрет Паратушић. Штаб је био смјештен у подземном бункеру изграђеном на брду Бараковац, гдје су били инсталисани телефон 31–522 и радио станица. Изграђена су и митраљеска гнијезда, и то три према Козаруши, три према Ламовитој и једно према Трнопољу. Радио веза одржавана је са Приједором и Ивањском, одакле је очекивана подршка у случају борби, а везисти су били Хазим Гутић и извјесни Бешић звани Њуфло.[26]
На основу пронађене документације утврђено је да је свако муслиманско насеље имало формиране водове и чете, а велики број ових паравојних формација је био наоружан. Само у оквиру тзв. Штаба ТО Козарац било је по јединицама распоређено 3.599 људи, од којих је знатан број био униформисан.[27]
Истог 3. маја у Мјесној заједници Козаруша одржан је састанак муслиманског тзв. Штаба за очување мира, чији је предсједник био Вахид Мујкановић, на којем је приговорено Српској демократској странци општине Приједор због преузимања власти. Донесена је и Декларација о правилима понашања у циљу очувања мира.[28]
Видимо да су истог дана у околини Приједора дјеловале једна ратна и једна мировна муслиманска организација. Остаје питање колико је та мировна опција била искрена, када знамо да су чланови Кризног штаба Приједор, који је требало да се стара о безбједности свих грађана Приједора, радили на наоружавању муслимана и Хрвата, а између осталог формирана је и ТО у Козаруши. О томе свједочи мобилизациони списак за Козарушу I, са 105 имена војника.[29]
У самом граду Приједору током маја долази до спорадичних инцидената са паравојним формацијама. Тако је 8. маја у Приједору око 22:30 пуцано на полицијску патролу, а нападачи су четворица припадника муслиманских паравојних формација, од којих се један идентификовани звао Един Татаревић.[30]
Посљедњих десет дана маја дошло је до наглог погоршања ситуације и почетка отвореног рата. До тада су преговоре са српским властима Општине Приједор представници муслимана и Хрвата користили да се што боље припреме за општи рат. Крајем маја су одлучили да крену у коначну офанзиву.
Муслимански ратни штаб, на састанку одржаном 22. маја у кући Енеса Црнкића у Хамбаринама, којем је присуствовао и Мирсад Мујаџић, одлучио је да се поставе пунктови на улазима у муслиманска насеља и да се нападају припадници војске који буду хтјели туда проћи. Направљене су три групе, од којих је једна, у којој су били Мирсад Мујаџић, Емир Мујаџић, Асмир Вехабовић, Хусеин Пашић, Енес Црнкић, Хусеин Црнкић и Самир Калтак, заузела позицију на једној страни пута Приједор–Љубија. Друга група се налазила на самом пункту, а чинили су је Азиз Алишковић, Ферид Сикирић и још једно непознато лице са пушкомитраљезом. Трећа група, коју је предводио Дамир Хабибовић, заузела је положаје који су били удаљени од пута. Сви положаји заузети су око 17,00 часова.[31]
Око 18,00 часова наишао је аутомобил у којем се налазило једно лице у цивилу, које је возило и четворицу резервиста ЈНА у униформама. Послије заустављања аутомобила са пункта је отворена пушчана ватра, приликом чега су убијени војници Радован Милојица и Петар Лукић, а рањени су Ратко Милојица, Синиша Мијатовић и Недељко Антуновић. Након тога нападачи су назвали Станицу полиције Приједор рекавши да је војна патрола напала пункт и да има мртвих и рањених. Након сат времена дошла су амбулантна кола из Приједора, у пратњи два тенка и два возила, која су се након преузимања жртава вратила назад.[32]
Након тога у Хамбарине су дошле двије наоружане групе паравојних формација, једна под командом Славка Ећима, са око четрдесет људи, а друга, сличног броја, под командом поручника Мухића. Обје ове групе заузеле су положаје у Хамбаринама. Војска је затражила да се сутрадан, 23. маја, до 14,00 часова предају нападачи на резервисте, али пошто то није учињено дошло је до сукоба који је резултирао разарањима и људским жртвама, како код војске тако и код побуњеника. Овим је и званично почео рат у Приједору.[33]
Приједорске власти су преко Козарског вјесника упутиле проглас у којем су захтијевале да се све нелегално оружје преда у касарну Жарко Згоњанин. Они који буду долазили са оружјем да га предају, наглашено је, требало је да истакну бијеле заставе.[34] Како ће наредни догађаји показати, многи становници оружје нису предали.
Полицајци муслиманске националности ангажовали су се у редовима зелених беретки на подручју Козарца, а многи други, који су радили у граду или насељу Љубија и становали у насељима са већинским несрпским становништвом, ставили су се на страну паравојних формација или су вратили наоружање и опрему у СЈБ Приједор.[35]
Тзв. Штаб ТО Козарац је 23. маја 1992. године извршио општу мобилизацију на подручју Козарца и околних мјеста, Козаруше, Трнопоља, Камичана, Бабића и Кевљана. Позиви су дијељени са печатом тзв. Штаба ТО Козарац преко курира. Истог дана паравојне формације Козарца сазнале су да ће сутрадан из Бање Луке за Приједор проћи тенковска колона, те су почеле припреме за пресретање и уништавање колоне.[36]
У недељу 24. маја, у поподневним часовима, са обје стране пута Приједор – Бања Лука, у близини кућа Мехмеда Јакуповића и Мустафе Јакуповића, заузети су борбени положаји. Нападачи су били наоружани зољама, митраљезима, пушкама и пиштољима. Такође су имали и радио-станицу, смјештену у љетној кухињи Изета Јакуповића, којом је руковао Нихад Јакуповић, позивног знака Дрина, док је Штаб у Козарцу имао позивни знак Долина.[37]
Тенковска колона је наишла око 14,30 часова, када је на њу отворена ватра из свег расположивог оружја. Том приликом погинуо је војник Јован Згоњанин, погођен снајперским метком.[38] Након тога дошло је до борбе између војске и побуњеника и преузимања Козарца од стране српске војске.
Упоредо са борбама у Козарцу, у ноћи између 24. и 25. маја, извршен је и напад муслиманских снага на касарну Жарко Згоњанин у приједорском насељу Урије. Напад је изведен из правца насеља Пухарска, са већинским муслиманском становништвом, а извела га је група коју су предводили полицајац Сенад Грозданић, те Џевад и Саид Грозданић и Хамдија Балић.[39] Напад на тенковску колону на путу Приједор – Бања Лука и касарну говори о синхронизованим оружаним активностима паравојних формација.
Дио муслиманских снага који се повукао испред војске 28. маја, на састанку у шуми званој Пањик, на ширем подручју реона Курево, организовали су се и договорили да 30. маја у раним јутарњим сатима нападну сам град Приједор. Том групом, која је бројала око 350 људи, руководили су Изет Мешић звани Хаџија и Славко Ећимовић (Хрват).[40]
Напад на Приједор кренуо је из шуме Пањик око 4,00 часа, са пет борбених група. Прва група, под Славком Ећимовићем, имала је задатак да заузме зграду Дома официра, мост на ријеци Сани, који спаја насеље Тукови са Приједором, хотел Приједор, а након тога да заузму Радио Приједор. Друга група, под командом Асима Мухића, имала је задатак да из правца ријеке Сане нападне зграду Општине и СЈБ, а трећа група, под командом Халима Мехића, имала је исти задатак, али да напад изврши из правца зграде Рудника жељезне руде. Четврта група, под командом Едина Чајића, имала је задатак да заузме тзв. велики надвожњак и тиме прекине комуникацију између насеља Урије, у којем су се налазиле касарна и болница, и ужег центра Приједора, као и да се повеже са паравојним формацијама у насељу Доња Пухарска. Пета група, под командом Кемала Алагића званог Дивјак, имала је задатак да обезбјеђује заузете објекте.[41]
Након уласка ових формација у Приједор дошло је до борбе између војске и полиције и ових група, што је довело до погибије 18 и рањавања око 20 војника и полицајаца. Све групе су успјеле да дођу до својих циљева и нису пазили у кога пуцају – да ли су то војници и полицајци, или цивили, или чак кола хитне помоћи. Тако је група која је заузела тзв. велики подвожњак пуцала у болничка кола хитне помоћи, приликом чега је возач Горан Драгојевић рањен са 32 метка, али је ипак успио да се одвезе неколико стотина метара даље гдје је пронађен и успио је да преживи.[42]
Иста борбена група је у близини тзв. великог подвожњака пуцала и у војна санитетска кола, која су била видно обиљежена и са упаљеним ротационим свјетлима. Том приликом су рањени Драган Вучета и Ранко Томаш, који су се налазили у санитетском возилу.[43]
Џевад Џенановић, припадник паравојне формације која је нападала преко моста на Сани, водио је забиљешке, па је овако описао њихов напад: Киша пада ја са својом групом идем на хотел и Рибар, остали се поредали по Приједору, ту смо наишли на ауто на војнике па смо их морали побити. Нисмо били свега 4 сахата у Приједор јер је (нечитко) из Пухарске и осталих мјеста придружити па нису. Ми смо морали повући се једва када је нас туко транспортер до пет смо Сану прелазили по киши назад сакрили смо се у шуму ту око нас су падале гранате, ту смо остали до ноћи.[44]
Сукоби су вођени широм Приједора, а најжећи су били код хотела Приједор, ресторана Рибар, насеља Берек, у близини Гимназије, Општине и СЈБ Приједор. У Средњошколском центру нападачи су се утврдили, а у згради Средње мјешовите школе су држали заробљенике. Заробљеницима који су били рањени није указана медицинска помоћ.[45]
Српска војска и полиција из Приједора одбила је све нападе, након чега су се све паравојне групе повукле на планину Курево, између ријеке Сане и Љубије. На Куреву су консолидовали своје редове и организовали се за извођење нових напада на војску, полицију и цивиле, а нису били поштеђени ни муслимани који су прихватили српску власт у Приједору. Вођа ове групе био је Кемал Алагић звани Дивјак.[46]
Прије него што је Алагићева група похватана 4. новембра 1993. године, починили су многе злочине над Србима и муслиманима у околини Приједора. Тако су 21. јула 1992. године у мјесту Ризвановићи ликвидирали Мирка Даље- вића, а истог дана заробили су војника Зорана Јошкића, одвели га у шуму Курево и тамо након мучења ликвидирали 23. јула. Истог дана у мјесту Раљаш убијени су Борислав Жујић, Миленко Гојић и Милан Ђургуз.[47]
У мјесту Кончари су 3/4. августа 1992. године убили цивила Стојана Дотлића, коме су провалили у кућу и у предјелу врата и лијевог рамена нанијели му ножем двије ране, које су биле смртоносне. Половином истог мјесеца у мјесту Зецови, Стари град бр. 175, у кући породице Џенановић, на којој је писало Ова кућа је под заштитом ЈНА, поменута група је убила Вејсила Џенановића, његовог зета Енреса Реџића,[48] Азану Џенановић, Фахрудина Реџића, Меила Реџића, Вахида Реџића и његовог брата чије име није идентификовано.[49]
Крајем августа 1992. године почињени су злочини у мјестима Ламовита, Козаруша и Подграђе. У Ламовитој су 27. августа убијени цивили Стојан Јањић и Марко Дакић, који су убијени с леђа, док су се возили на трактору, којег су припадници паравојних формација након тога запалили заједно са лешевима убијених. У Козаруши је 29. августа убијен цивил Остоја Балтић, на чији је аутомобил, који се кретао старим путем Приједор–Козарац, отворена ватра, а након што су возача убили, запалили су аутомобил. Истог дана у Подграђу је убијен цивил Божо Инђић, у чију је кућу упала једна група, а након убиства кућу су запалили.[50]
Дана 8. септембра 1992. године у Зецовима је дошло до новог злочина, када су убијени Милан Ступар и Стојан и Раде Бабић. Злочинци су леш Стојана Ступара запалили, а лешеве Милана Ступара и Раде Бабића бацили у бунар, након чега су дио бунара над земљом запалили.[51] Муслиманске паравојне снаге су наставиле свој терор и током 1993. године. Тако су у Доњој Љубији 22. августа 1993. године испред његове куће усмртили Асмира Шумића. До краја 1993. године похватани су скоро сви екстремисти и предани у Истражни затвор Бања Лука.[52]
На подручју Приједора била су формирана и три сабирна центра: Кератерм, Трнопоље и Омарска. Кроз те сабирне центре прошло је више хиљада људи, углавном муслимана и Хрвата, од којих су многи учествовали или били умијешани у оружане сукобе, са којима је обављено око 6.000 информативних разговора. Сабирни центри Кератерм и Омарска расформирани су 21. августа 1992. године, док је Трнопоље остало у функцији до новембра 1992. године. Организовано је више конвоја којима су људи из сабирних центара превезени у правцима Скендер Вакуфа, Бугојна, Карловца и Градишке.[53]
Борис Радаковић
Текст преузет из „Гласника архивских радника РС“, број 7, Бањалука 2015.
[1] Рад је настао у оквиру пројекта Удружења студената историје “Др Милан Васић“ Бања Лука под називом Истраживање аспеката Одбрамбено-отаџбинског рата. Пројекат је реализован у сарадњи са Републичким центром за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
[2] D. Ćurguz, M. Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred “Mladen Stojanović“, Prijedor, 1982, 15.
[3] 3 Исто, 16.
[4] 4 Исто, 189–201, 261–273, 515–569, 629–777
[5] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.
[6] Тако што су водали коње са објешеном таблом на којој је писало паметнији сам од генерала.
[7] Исто.
[8] СЈБ Босанска Градишка, P0056498, 28.5.1992. Документ је у посједу аутора.
[9] Исто, 14.
[10] Skupština opštine Prijedor, Kabinet predsjednika, br. 01-40/91, Prijedor 13.9.1991.
[11] Spisak kandidata za obuku specijalaca u MUP-u Republike Hrvatske, Stranka demokratske akcije, br. 1258/91, Sarajevo 8.7.1991. Копија документа је у посједу аутора.
[12] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94,15.
[13] Исто.
[14] Д. Тадић, Дневник првог хашког затвореника, Београд 2010, 16.
[15] Zapisnik SDA, Prijedor 30.3.1992. Копија документа је у посједу аутора.
[16] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 16.
[17] Исто.
[18] Козарски вјесник, 6. мај 1992. Документ је у посједу аутора.
[19] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.
[20] Ministarstvo za narodnu odbranu, Štab teritorijalne odbrane Sarajevo, br. 02/145-1, Sarajevo 29.4.1992. Копија документа је у посједу аутора.
[21] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.
[22] Исто, 2.
[23] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 17.
[24] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 1.
[25] Козарски вјесник, 8. мај 1992. Документ је у посједу аутора.
[26] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 18–20.
[27] Исто, 18.
[28] Козарски вјесник, 8. мај 1992.
[29] Teritorijalna odbrana Republike BiH, Štab teritorijalne odbrane Kozarac. Документ је у посједу аутора.
[30] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 17.
[31] Исто, 19.
[32] Исто.
[33] Исто, 19–20.
[34] Козарски вјесник 23.5.1992. Документ је у посједу аутора.
[35] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633749, Prijedor, januar 1993, 2.
[36] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 21.
[37] Исто, 22.
[38] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 2.
[39] Козарски вјесник, 29. мај 1992. Документ је у посједу аутора.
[40] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 23.
[41] Исто.
[42] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4. 2011, 7.
[43] Исто.
[44] Оригиналан документ се налази у архиву Републичког центра за истраживање ратних зло- чина, а копију документа посједује и аутор.
[45] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4. 1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 4-6.
[46] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 23–24.
[47] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 8.
[48] Име је написано нечитко, па се не види добро да ли се покојник звао Енрес, или Енес, или слично.
[49] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 24.
[50] Исто, 25.
[51] Исто, 24.
[52] Исто.
[53] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633749, Prijedor, januar 1993, 4.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.