Аутор: Ксенија В. Мељчакова
Институт за славистику Руске академије наука, Москва
Апстракт: У раду се обрађује питање почетка женског образовања у Босанском пашалуку у XIX вијеку. Освијетљена је историја живота и рада босанске учитељице Стаке Скендерове. На примјеру рада прве дјевојачке школе у Сарајеву приказани су основни проблеми са којима су се суочавали просвјетни радници у овој словено-турској покрајини.
Кључне ријечи: Босна и Херцеговина, Сарајевска дјевојачка школа, Стака Скендерова, руска помоћ.
Босански пашалук[1] [2] налазио се у запећку Османске империје и на прагу просвијећене Европе. На овим просторима у XIX вијеку владао је прави средњи вијек. Међу православним становништвом било је пуно сујевјерја и предрасуда, и у таквој средини појавила се истакнута личност – Стака Скендерова (1830-1891). Тамо гдје се она родила жене су се бавиле домаћинством и нису ни помишљале на то да науче читати и писати. За босанско друштво тог периода појава Стаке Скендерове била је екстраординарна. Она је говорила неколико језика – турски, грчки и руски, пјевала у црквеном хору, облачила се у мушку одјећу тамне боје, имала прилику да дође на пријем код султана, самостално је отишла на поклоничко путовање у Јерусалем, бавила се књижевношћу и отворила прву у историји Босне дјевојачку школу. Она је била монахиња у граду гдје није било ниједног православног манастира, а највећи дио живота радила је на свјетовном попришту. Својим радом стекла је поштовање савременика и наредних генерација. Дуго вријеме једна од улица у Сарајеву носила је њено име[3]. Скендерова је такође помагала зближавању Русије и Србије са Босном.
Посебну пажњу заслужује школа коју је она отворила и коју су завршиле прве образоване жене Босне. За вријеме турске владавине образовање у Босни и Херцеговини било је на веома ниском нивоу. Посебно је оштро овај проблем био изражен за православне хришћане. Прије почетка XIX вијека у овој области постојале су само три школе за православно становништво: у Мостару, Ливну и Сарајеву. У те школе примани су само дјечаци. Од друге половине педесетих година XIX вијека ситуација почиње да се мијења, па се отвара више образовних установа. Од 1858. до 1878. године, када је Босна и Херцеговина била под аустроугарском окупацијом, на овом подручју радила је женска школа Стаке Скендерове[4].
Није се сачувало пуно информација о Стаки Скендеровој. Често су те информације контрадикторне. О свом сусрету са Стаком 1857. године писао је први руски конзул у Сарајеву, научник- слависта А. Ф. Гиљфердинг[5]. Године 1903. у босанским новинама Босанска вила изашао је чланак Алексе Ј. Поповића, који се темељио на његовим личним успоменама о Стаки[6]. Године 1932. водећи српски лист Политика објавио је чланак Јована Кршића, а као извор за овај чланак послужиле су успомене бивших ученица школе Стаке Скендерове[7].
Историја живота и странствовања Стаке Скендерове личи на роман. Њен отац био је скроман трговац. Дуже вријеме породица је живјела у граду Пријепољу, али трговина у тој области није добро ишла, те породица одлучила преселити у срце Босанског пашалука, град Сарајево. Ту се 1830. године родила Стака[8]. Од малих ногу она је била заинтересована за учење, научила је да чита и пише, што је за овај крај, а посебно за дјевојчицу, била ријеткост.
„У дјетињству отац ју је облачио у мушку одјећу, као што су то често радили и хришћани, и муслимани са својим малим кћеркицама. Стака Скендерава је и касније носила мушку одјећу: то је био знак да се одриче удаје и посвећује се само кућном животу“ – писао је А. Ф. Гиљфердинг[9]. У мушкој одјећи Скендерова је ишла у цркву, читала Апостол, јер нису могли наћи ниједног младића који је знао читати. Године 1841. десила се несрећа са њеним старијим братом – из непознатих разлога жестоко су га усред Сарајева претукли Турци и постао је инвалид. Отац јој је умро још прије тога. У породици Скендерових остала су четири члана: Стака, њена мајка, сестра и брат. Познато је да се њен брат бавио обрадом крзна, те да су његове услуге користиле богате сарајевске породице и турски чиновници. Он је морао да често обилази турске куће и да комуницира са турским племством. Тако је Стака, која је помагала брату, на тај начин научила турски језик. Познавање турског језика помогло јој је у заштити хришћана у њеном крају. Често се она облачила у мушку одјећу и долазила у турске куће да помогне у рјешавању проблема својих истовјерника.
Личност Стаке Скендерове привукла је пажњу њеног савременика А. Ф. Гиљфердинга, који је превео на руски језик и објавио њено дјело Љетопис Босне 1825-1856. године[10] [11]. Руски научник и дипломата високо је оцијенио њен рад: „Нико од православних становника Босне не заслужује почасно звање грађанског активисте у тој мјери као Стака Скендерова“ – писао је он11. Жеља Скендерове одувијек је била отварање дјевојачке школе, што се и остварило 1858. године. Помоћ у оснивању ове школске установе давале су многе руске и српске јавне и политичке личности. Још 1857. Године, када се Гиљфердинг налазио у Сарајеву, Скедерова му се обратила са молбом да подржи идеју отварања школе у том граду. Он је отпочео да се бави тим питањем када се вратио у Петербург и издејствовао је новчану помоћ у висини од
1.384 рубље[12]. Руска императорка Марија Александровна такође је дала донацију у висини од 1.400 рубаља[13].
Школа се налазила у мањој згради на два спрата. У приземљу је становала породица Скедерових. На спрату се налазила велика учионица, мања соба за ручни рад, те Стакина канцеларија, гдје се она молила и проводила вријеме читајући књиге[14].
У свом раду Скендерова је наилазила на противљење патријархалне српске средине и неповјерење православне заједнице Сарајева. Активну подршку Стаки је пружао тадашњи валија[15] Велиудин-паша[16], те због тога су многи православни Срби одбијали да дају своје кћерке у њену школу, која је била под покровитељством отоманског званичника.
Без обзира на оскудицу и потешкоће, као и непријатељство које је испољавао сарајевски трговачки сталеж, школа под вођством С. Скендерове није се затварала. Године 1858. наставу је посјећивало 75 дјевојака, а већина од њих су биле из сиромашних породица[17] [18]. На почетку су била три разреда, касније је њихов број порастао на пет.
Због потреба уређивања школе и набавке уџбеника и приручника, као и проналажења учитељице, у септембру 1858. године Скендерова је намјеравала отићи у Београд. Руски конзулат планирао је повјерити јој да отпрати херцеговачке и босанске дјечаке који су се упућивали на студирање у Русију[19]. Локални трговци покренули су против ње побуну, јер су били незадовољни што 1.400 рубаља није дошли до њих. Они су тврдили да учитељица планира да дигне устанак у Посавини, а затим да оде у Русију. На почетку њој су одбили да издају пасош[20], али ипак на крају је успјела да добије тај документ. У том питању Скендеровој је помогао један Турчин, члан меџлиса, који је заузврат замолио да се његова кћерка прими у школу .
Прије него што је кренула у Београд, Стака је добила исцрпне инструкције од руског конзула у Сарајеву Ј. Р. Шћулепникова[21] [22], који је савјетовао просвјетитељицу из Босне да се обрати српском митрополиту молбом да узме школу под свој надзор и покровитељство.
Своју помоћ Скендеровој пружила је и позната руска добротворка, дворска дама руске императорице, грофица Антонина Дмитријевна Блудова. О томе свједоче записи у свескама Блудове, који се чувају у Руском државном архиву древних аката[23] [24]. На јесен 1858. године, у вријеме када се у Србији приближавала политичка криза и уставобранитељска владавина близила се крају, Антонина Дмитријевна налазила се у Београду. У исто вријеме у Србију стиже и Стака Скендерова. Блудова се састала са њом и обећала помоћи у проналажењу учитељице. Грофица је разговарала о томе са српским митрополитом Петром и министром народне просвјете Србије. Према ријечима Блудове, то је био тежак и мучан посао јер је стање у Србији било критично и локалне власти нису имале времена да се брину о благостању сарајевске школе. Кандидаткиња на мјесто учитељице била је пронађена и упућена код Блудове на разговор. То је била скромна млада дјевојка, сиротица која је живјела са братом. У својим мемоарима Антонина Дмитријевна говори о овом састанку. На први поглед кандидаткиња за мјесто учитељице изгледала је превише младо (девојка је имала тек 18 година), међутим након разговора Блудова је схватила да је дјевојка добро школована, да расуђује разумно и зрело. Посебно је руску грофицу импресионирало то што је млада дјевојка рекла да ће подучавати сарајевске дјевојчице ћирилици а не латиници, која је у то вријеме постојала све популарнија.
Стака Скендерова вратила се у Сарајево са потребним комплетом књига и са учитељицом Јеленом Стефанов Нешковић[25]. У Београду Скендерова је успјела да добије наклоност српског митрополита Петра, који је крајем 1858. године на свечаном отварању школе сам служио службу, пошкропио кућу светом водом и благословио дјецу за учење. На отварање су били позвани дипломате свих држава, који су имали своја представништва у Сарајеву, али присуствовали су само руски конзул и француски вицеконзул[26].
Наставни програм укључивао је проучавање аритметике, српске историје, читања и писања, часловца, псалтира и црквеног пјевања. Осим тога, у школи су се дјевојчице бавиле ручним радом, што је привлачило чак и скептично настројене богате грађане.
Школарину су плаћале само дјевојчице из богатих породица. Од прикупљених средстава куповали су се материјали за рукотворине (свила, златне нити). За сиромашну дјецу Стака је представљала не само учитељицу већ и заштитницу. Издржавала је у потпуности много сирочади. Она им је замијенила мајку: облачила их је, хранила и одгајала. На школовање је узимала чак и дјевојчице чије су се мајке налазиле у јавним кућама, и тако им је отварала нове могућности у животу. Стака Скендерова, важила је за строгу, али праведну учитељицу. Ученице су се више бојале њене осуде него физичког кажњавања.
Свака година завршавала се испитима, који су се одржавали јавно. На испитима су присуствовали сам босански паша или његов замјеник, представник цркве, те родитељи ученица. Сваке године била је организована изложба рукотворина, којима се школа поносила. За дане викенда и празника под руководством Скендерове у цркви је наступао хор ученица.
Још 1858. године Блудова је у разговору са Скендеровом запазила да не би било лоше учити словенском писму и дјевојчице из муслиманских породица. Према мишљењу Антонине Дмитријевне, „благотворан утицај хришћанства” мора доприносити преласку муслимана у хришћанство[27]. И заиста, врата школе била су отворена за дјецу свих вјероисповијести[28]. Дјевојке из православних, католичких, јеврејских те муслиманских породица равноправно су похађале школу Скендерове.
Руски конзулат постао је старатељ ове школе. У марту 1859. године конзул Ј. Р. Шчуљепников послао је извјештај директору Азијатског департмана Министарства вањских послова Ј. П. Ковалевском, гдје је саопштено о успјесима у раду школе. Такође, руски конзул похвалио је и учитељицу Ј. С. Нешковић, која је захваљујући „свом кротком и допадљивом опхођењу придобила љубав свих ученица и побуђивала их на што брже успјехе”[29]. Такође, школи је био наклоњен и митрополит дабробосански Дионисије, који је заједно са француским и руским конзулом уписао тамо неколико дјевојчица из Мостара, за које су плаћали школовање и смјештај (2.000 пијастри годишње за сваку ученицу)[30]. Раст броја ученица захтијевао је повећавање броја учитеља. Скендерова се обраћала српској влади молбом да се тај проблем ријеши, и у мају 1859. године Министарство просвјете Србије пристало је да задовољи њену молбу[31]. Године 1860. у школи су била два разреда са укупно око 100 ученица. Добар глас о тој школи ширио се по читавом Босанском пашалуку. На јесен 1861. године на име руског конзула Шчулепникова стигло је обраћање Височке православне заједнице са молбом да се њима за учитељицу пошаље дјевојка која је завршила ту сарајевску школу, а своју школу да дају под управу С. Скендерове[32].
Школа је била такође под покровитељством српског митрополита Михаила, који је био познати српски просвјетитељ у Отоманском царству. О томе свједоче документи који се чувају у фондовима Београдске митрополије Архива Србије. Молбе Скендерове имале су различит карактер: да се пошаље нови учитељ, да се поклоне књиге, да се помогне у обнављању школе у Сарајеву послије пожара. Али, новац није увијек стизао до адресата – понекад је новац узимао себи посредник, а понекад, што се често дешавало са Стакином школом, новац је био прерасподијељен у корист сараЈевске мушке школе[33].
Године 1861. Стака Скендерова поново се обратила српској влади молбом да се њој додијеле средства за изградњу нове зграде школе, јер стара зграда је изгорјела, а обећани новац Стака није добила[34]. Према свему судећи, ово питање дуго није могло да се ријеши. Молбом српском митрополиту Михаилу да се помогне школа Скендерове, у мају 1865. године обратио се један становник Сарајева, Г. Јовановић[35]. Он је са усхићењем писао о Стакиној просветитељској дјелатности. Није познато како је митрополит Михаило одреаговао на ово писмо. Помоћ је стигла из Русије. Према извјештају Шчулепникова, сарајевски трговци одбили су да дају новац за реконструисање зграде, те неопходну помоћ у износу 1.000 пијастри Скендеровој је пружило руско министарство вањских послова[36].
У јесен исте године управница дјевојачке школе послала је молбу у руско министарство иностраних послова да се њој помогне у организацији путовања у Русију. Циљ путовања било је сакупљање новца за добробит школа у Босни. Покровитељица женског образовања руска царица Марија Александровна одговорила је позитивно на такву молбу. Али, Синод је предложио одлагање доласка Скендерове. Дозвола је била добијена тек почетком 1867. године[37]. Међутим, нисмо успјели наћи информацију о доласку Скендерове у Русију.
Познати руски научник, историчар, јавна личност, секретар Московског словенског добротворног комитета Н. А. Попов са саосјећањем се односио према сарајевској школи. Он је споменуо ову образовну институцију у свом раду Есеји о вјерским и националним добротворима на истоку и међу Словенима3. Попов је, на основу информација дописника Словенског комитета који је путовао по Херцеговини, саопштавао о покушајима енглеских путница Мис Ирби и Мис Макензи[38] [39], које су биле везане за друштво диакониса, да отворе у Сарајеву дјевојачку школу, која би требало да буде конкуренција образовној установи Стаке Скендерове. У томе им је помагао конзул сјевероњемачког савеза Блај. Почетком 1869. године он је купио земљиште у центру Сарајева, гдје је била изграђена школа. Диаконисе су на различите начине покушавале придобити локално становништво. Према ријечима дописника, школовање је било бесплатно; штавише, родитељима који би дали своју дјецу у ову школу нуђен је одређен новац. Али таква великодушност не само што није изазвала саосјећање код локалног становништва него га је чак и узнемирила[40] [41] [42]. Ову школу Попов спомиње и у свом другом раду: Православље у Босни и његова борба са католичком пропагандом и протестанским мисионерима4. Овдје он, такође у негативном контексту, спомиње школу мис Ирби, наглашавајући чињеницу да се због религиозне пропаганде диаконеса школа налазила у кризи, а ученици су одлазили
Овај догађај је изазвао забринутост и у руском министарству вањских послова. Опасност од јачања позиције протестантске и католичке цркве у Босни у свом извјештају изнио је руски конзул у Сарајеву А. Н. Кудрјавцев. Као одговор на ову ситуацију у смислу борбе Русије на попришту образовања, он је предлагао да се издвоје новчана средства на оснивање женске гимназије у Сарајеву (било је потребно 3.000 рубаља). Директор Азијатског департамента Стремоухов се обратио 1869. године Петербуршком одјељењу Словенског комитета молбом за помоћ Стаки Скендеровој да се отвори гимназија. Предсједник комитета Гиљфердинг одговорио је да је почасни члан Словенског комитета Н. А. Кирејев изразио спремност да исплаћује за нову образовну установу годишње 750 рубаља, јер због финансијских потешкоћа није било могуће исплаћивати 3.000 рубаља[43]. По свему судећи Скендерова се поново обратила Русији молбом да се организује њено путовање са циљем прикупљања новчаних средстава за будућу гимназију, али словенски одбори нису нашли да је то неопходно[44] Настављао се тежак период у раду Скендерове. Из непознатих разлога њена школа остала је без новчане помоћи француског конзулата. Поново је било у порасту неповјерење православне заједнице према Скендеровој. Према мишљењу Гиљфердинга, то је био резултат интрига од стране Језуита[45]. Вјероватно разлог томе је била Стакина отворена подршка школи мис Ирби, против које је у локалним новинама кренуо прави рат. Сјећајући се тога како је некада отварање Стакине школе локално православно становништво дочекало на нож, она се обратила црквеној заједници, те је у свом обраћању нагласила важност образовања и објаснила да намјере енглеске леди имају искључиво просвЈетни карактер[46].
У јуну 1870. године гимназија је ипак била отворена. Међутим, сарајевска православна заједница одбила је да одобри постављање С. Скендерове на мјесто управнице[47]. Прилике у гимназији нису биле повољне. Већ 1871. године почели су проблеми са финансирањем. Н. А. Кирејев, који је обећавао годишњу новчану помоћ, одбио је то усљед финансијских потешкоћа. Словенски одбори такође нису имали средстава за помоћ[48].
Занимљиво је да је Стакину школу помагала турска власт. Године 1862. босански валија Топал Шериф Осман-паша[49] отишао је у Београд како би упознао начин на који функционише систем образовања. Он је уписао у Стакину школу своје кћерке, а његов примјер слиједили су и други турски чиновници. Топал-Осман паша испословао је код султана ферман према којем је Стакина школа сваки мјесец добијала од турске владе новчану помоћ у износу од 600 гроша. Године 1868. у Сарајево је стигао нови боснијски валија, који је такође предао Скендеровој финансијску помоћ од султана у износу од 1.000 гроша[50].
Године 1870. Скендерова се упутила у Јерусалим на поклоничко путовање ка гробу Господњем. Путовала је преко Цариграда. Топал-Осман паша омогућио је за њу аудијенцију код султана Абдул-Азиза и плаћање њених путних трошкова у износу од 10.000 гроша. По доласку у света мјеста Стака се замонашила. Њено путовање трајало је читаву годину, и то је било нечувено за оно вријеме. У босанском друштву сматрало се непримјерним да жене присуствују службама у цркви ако то није празник или недјеља. У овом случају жена се усудила да иде у Свету земљу и добила могућност да се састане чак са султаном. Стакин повратак у Сарајево био је тријумфалан, мноштво свијета изашло је да је поздрави.
За вријеме Стакиног одсуства школу су водиле двије бивше ученице ове образовне установе – Ана Каранова и Кока Ђурићева. Касније су постале прве учитељице у дјевојачкој школи у Мостару.
Понекад је Скендерова извршавала веома компликоване задатке својих истовјераца. Према свједочанствима савременика, она је више пута помагала да избаве из заточеништва православне Србе, изборила се за право да се обавља свечана церемонија сахране уз црквено пјевање и поворку кроз читав град за православне становнике Сарајева[51].
Године 1878. Аустро-Угарска је окупирала територију Босне и Херцеговине. Стака је била принуђена да затвори школу. Престала је стизати новчана помоћ од султана, као и руска и српска средства. Дјевојчице-сирочад које су похађале школу узела је под своје старатељство мис Ирби. Такође, енглеска доброчинитељка узела је на доживотно издржавање Стаку Скендерову и њену стогодишњу мајку.
Дјевојчице које су завршиле Стакину школу постале су прве писмене жене у Босни и Херцеговини. По правилу, оне су биле сматране за пожељне младе и добро су се удавале. Такве образоване жене одгајале су своју дјецу у духу новог времена, усађујући код њих жељу за учењем.
До краја свог живота Стака Скендерова није престајала да помаже људима. Скендерова је водила двије своје ученице, дјевојчице из сиромашних породица, на празник у корист сиромашних и сирочад у Сарајеву 26. маја 1891. године. На повратку кући њих су прегазиле таљиге. Неким чудом дјеца нису страдала, а Стака Скендерова задобила је тешке повреде и сљедећег дана преминула је у сарајевској болници. Све трошкове и бриге око сахране преузела је на себе Паулина Ирби[52]. Према свједочанствима очевидаца она је сваке недјеље одлазила у Сарајевску православну цркву и палила свјеће у спомен жене, која је у много чему била испред свог времена.
[1] Превод Наталја Милаковић.
[2] Од 1866. године – вилајет.
[3] Улица Стаке Скендерове била је преименована у улицу Радојке Лакић 1941. године.
[4] Школа за дјевојчице била је отворена у Мостару тек 1871. године. Види Скарић В. Избрана дјела. Прилози за историју Босне и Херцеговине и југословенских народа. Књ. 3. Сарајево, 1985, 55-60.
[5] Гиљфердинг А. Ф. Босна, Херцеговина и Стара Србија. СПб., 1873, 383-385
[6] Поповић А. Хаџи Стака Скендерова, српска калуђерица и учитељица. У: Босанска вила. 1903, № 23-24.
[7] Кршић Ј. Хаџи Стака Скендерова. У: Политика, 6. јануар 1932.
[8] Према другим подацима она је рођена 1828. године.
[9] Гиљфердинг А. Ф. Нав. дјело, 383.
[10] Стака Скендерова. Летопис Босне // Гиљфердинг А. Ф. Сабрана
дела. Т. 3. СПб., 1873.
[11] Гиљфердинг А. Ф. Нав. дјело, 383.
[12] Освободителша^ борнба народов Боснии и Герцеговинш и Россш, 1850-1864: документм. М., 1985, 181.
[13] Исто, 201.
[14] Ј. Кршић. Исто.
[15] Валија – бег Босанског вилајета.
[16] Поповић А. Исто.
[17] Освободителша^ борнба…, 208.
[18] Папић М. Историја српских школа у Босни и Херцеговини. Сарајево, 1978.
[19] На крају, ова мисија била је повјерена П. Чокорило.
[20] Освободителша^ борнба …, 201.
[21] Руска државна архива старих докумената (даље у тексту – РГАДА). Ф. 1274. Оп. 1. Јед. хр. 2772. Л. 9.
[22] Освободителша^ борвба…, 208-209.
[23] РГАДА. Ф. 1274. Оп. 1. Јед. спр. 2772.
[24] Исто. Л. 8-8об.
[25] Вјероватно то је била та дјевојка чију кандидатуру је прихватила Блудова.
[26] Освободителнна^ борнба…, 208-209.
[27] РГАДА. Ф. 1274. Оп. 1. Јед. спр. 2772. Л. 8-8об.
[28] Поповић, А. Ј. Исто.
[29] Освободителша^ борвба…, 218.
[30] Исто.
[31] Архив Србије, Ф. МБ. (Фонд Београда митрополија), 1859, 512.
[32] Освободителша^ борвба…, 218.
[33] Архив Србије, Ф. МБ. 1860, 1032.
[34] Архив Србије, Ф. МБ. 1861, 889.
[35] Архив Србије, Ф. МБ. 1865, 693.
[36] Освободителнна^ борнба…, 17-18.
[37] Исто, 37.
[38] Попов, Н. А. Есеји о религиозном и националном доброчинству на истоку и међу Словенима. СПб., 1871, 85-87.
[39] Џ. М. Макензи и А. П. Ирби путовале су по Балкану 1862-1863. Као резултат тог путовања појавио се рад: Маскетге С. М., 1Њу А. Р. Тгауе1§ т 1ће 81ауошс Ргоутсез оћ Тигкеу-т- Еигоре. ^опбоп, 1867. Посјета региону навела је путнице на идеју да се тамо отвори дјевојачка школа. За реализацију ове идеје оне су нашле средства само код протестантске организације диакониса.
[40] Попов, Н. А. Есеји о религиозном и националном доброчинству на истоку и међу Словенима. СПб., 1871, 85-86.
[41] Попов, Н. А. Православље у Босни и његова борба са католичком пропагандом и протестанским мисионарима. М., 1873.
[42] Исто, 19, 30.
[43] Освободителнна^ борнба…, 179.
[44] Одјељење рукописа Руске националне библиотеке. Ф. 187. Оп. 1. Јед. хр. 10. Л. 2-5.
[45] Исто, Л. 3.
[46] Године 1871. школа под руководством Паулине Ирби прекинула је односе са удружењем диакониса. Након више година борбе она је ипак усјела да убиједи локално становништво у искреност својих намјера.
[47] Према препоруци митрополита Михаила, директорица гимназије постала је Персида Јовановић.
[48] Државни архив Руске Федерације (даље – ДАРФ). Ф. 1750. Оп.1. Јед. хр. 52. Л. 46; Ф. 1750. Оп.1. Јед. хр. 69. Л. 82-83.
[49] Топал Шериф Осман-паша заузимао је положај босанског валија од 1861. до 1869. године (са паузом од 1868. године до 1869. године). То је био изузетан случај јер обично се чиновници нису задржавали на овом положају дуже од двије године. Осман-паша посвећивао је велику пажњу развоју пашалука (вилајета). За вријеме његове владе почела је изградња путева, била је отворена прва штампарија, отворена је прва болница у Босни.
[50] Поповић, А. Исто.
[51] Исто.
[52] Кнежић, Н. Хаџи Стака Скендерова. У: Кишобран, септембар 2008.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.