I
„…………. Босна и Херцеговина је била једна од шест федералних јединица Југославије до њеног комадања. У Босни и Херцеговини живе три државотворна народа: Срби, Муслимани и Хрвати. На територији од око 51.000 км: живи 4300.000 становника. У укупној популацији Срби учествују са 35%. Муслимани са 43% и Хрвати са 18%.
До комадања заједничке државе Југославије није дошло ни због социјалних напетости ни због пропасти бившег режима, него због на-ционалних, вјерских, цивилизацијских, културних, историјских и дру-гих различитости југословенских народа. Наравно, све ове разлике нашле су своје заштитнике, патроне и помагаче код разних свјетских моћника. Интереси Европске заједнице и Сједињених Америчких Држава директно су уплетени у комадање Југославије.
Ни Босна и Херцеговина није могла бити поштеђена оваквог развоја догађаја. Свјетски моћници, у лику Европске уније и Сједињених Америчких Држава октроисали су јој најприје суверенитет (у јануару 1992. године), а потом и независност (6. априла 1992. године). Муслиманска национална заједница и хрватска национална заједница у Босни и Херцеговини објеручке су прихватиле овај ничим заслужен дар, док се српска национална заједница томе успротивила. На плебисциту одржаном 8. и 9. новембра 1991. године 98% српског народа у Босни и Херцеговини се изјаснило за остајање у Југославији као савезној држави. Све што је послије тога урађено у Босни и Херцеговини у погледу на њен државно-правни статус учињено је изричито против овако изражене политичке воље српског народа.
Због игнорисања права и воље српског народа у Босни и Херцеговини од муслиманско-хрватске коалиције, легални и легитимни представници српског народа били су принуђени да оснују Српску Републику Босну и Херцеговину, да формирају републичке органе – Скупштину, Предсједништво, Владу – и да успоставе власт на територијама на којима Срби одвајкада живе и чине изразиту већину популације. На тај начин Срби данас имају ефективну власт на око 60% тери-торије Босне и Херцеговине.
Сматрамо да нам право на овај корак дају принцип самоодређења и досадашње историјско искуство. Право народа на самоопредјељење у ситуацији комадања дотадашње државе, значи право да се одлучује о својој будућој држави. Као један од три државотворна народа у Босни и Херцеговини, српски народ настоји да то своје право реализује на начин који је изложен. Исто то право ми признајемо и Муслиманима и Хрватима у Босни и Херцеговини. Међутим, про-блеми настају због тога што Муслимани и Хрвати не признају ово право Србима у Босни и Херцеговини. Потпомогнути својим иностраним патронима – од којих су добили независност – они хоће да успоставе унитарну државу Босну и Херцеговину, у којој би “српски народ био национална мањина под доминацијом муслиманско-хрватске коа-лиције. (На овом мјесту намеће се аналогија са Придњестровљем или Нагорно-Карабахом.)
С друге стране, цјелокупно историјско искуство, укључујући најновије нечувене злочине хрватско-муслиманских паравојних снага над српским народом у Босни и Херцеговини, довело је до спознаје да је заједнички живот у унитарној држави, каква би била Босна и Херцеговина, за Србе немогућ. Срби неће и не смију даље да живе за-једно са ова два народа, али хоће и желе да живе у реорганизованој Босни и Херцеговини поред друга два народа, и потпуно равноправни с њима. Да би се избјегло крвопролиће, представници Српске Републике били су пристали да се Босна и Херцеговина реорганизује као конфедерална или лабава федерална асоцијација три националне републике.
………….
Конференција представника три државотворна народа у Босни и Херцеговини у оквиру Европске заједнице, која је почела прије пет мјесеци, била је на најбољем путу да се постигне споразум о реорганизацији у смислу који је управо изложен. Међутим, два дана прије признавања независности, тј. 4. априла о.г., муслиманско-хрватска страна извршила је пуч и завела државни терор над Србима на територијама које је она иначе контролисала, посебно у Сарајеву.
Српски народ се дигао на устанак – гоњен егзистенцијалним страхом да се над њим не понови страшни геноцид који су током Другог свјетског рата извршиле хрватско-муслиманске усташе. Одласком Југословенске народне армије са територије Босне и Херцеговине, српски народ је препуштен сам себи. Он је формирао своју војску и жели једино да одбрани свој опстанак и своје територије. Он је у тој борби сам, док муслиманско-хрватску страну помажу регуларне трупе Републике Хрватске и страни плаћеници. Све то знају међународни фактори, али чини се да је њима од чињеница, важнији унапријед програмирани кривац за све – српски народ. (Ако би се кривица објективно утврдила, вјерујемо да би се испоставило да у заједничкој несрећи три народа ниједна од три стране није без кривице. Разлика се тиче степена и ка-рактера кривице.)
35% Срба стоји наспрам 65% Муслимана и Хрвата у Босни и Херце-говини. Ако се потоњем проценту додају подршка и помоћ која стиже са свих страна, онда је надмоћ муслиманско-хрватске стране још већа. Цинично је тврдити да Срби угрожавају друге. Они то не могу и да хоће. А они то не би хтјели ни кад би могли. Они само хоће за себе оно што и другима признају: право да сами одлуче о својој државној судбини………….“2
II
„………….
1. Српска страна у БиХ од почетка је показала максималну спремност за политичку кооперативност у мирном рјешавању кризе у Босни и Херцеговини. Захваљујући овој спремности сачуван је мир у БиХ све до најновијих догађаја. иако је цјелокупна акција око призна-вања Босне и Херцеговине као самосталне државе проведена против политичке воље српског народа. Све што су легални представници српског народа у БиХ чинили. укључујући и стварање Српске Репу-блике Босне и Херцеговине, било је у складу са нуждом да се одбрани опстанак српског народа на просторима Босне и Херцеговине и потврди његово право на самоопредјељење. Сматрамо да нам је Кон-ференција о БиХ у оквиру ЕЗ у том погледу дала за право. Наиме, спо-разуми који су до сада постигнута под покровитељством господина Кутиљера не разликују се, по духу и основном усмјерењу, од наших акција. (Опција: Бих као асоцијација трију националних конститутивних јединица.)
2. Сукобе у Босни и Херцеговини отпочела је војска Републике Хрватске током мјесеца марта нападима на територију Босне и Херцеговине (Босански Брод, Купрес, долина Неретве). Нажалост, ни званична власт БиХ ни земље потписнице декларације нису ништа учиниле да се хрватска агресија заустави.
3. ЕЗ је преурањеним признавањем Босне и Херцеговине допринијела да се ситуација у овој Републици погорша. Остале су без одјека молбе српске стране у Босни и Херцеговини да се признавање неза-висност БиХ одложи док се не заврши њена демократска трансфор-мација на линији почетних споразума који су постигнути у Лисабону, Бриселу и Сарајеву у оквиру Конференције о БиХ.
4. Погоршању ситуације у Босни и Херцеговини у највећој мјери је допринијела одлука муслиманско-хрватског дијела Предсједништва Босне и Херцеговине од 4. априла о. г. о општој мобилизацији Босне и Херцеговине, и у вези са њом увођење најгорег државног терора на територијама које контролише муслиманско-хрватска власт, посебно у Сарајеву.
5. Напомињемо да је до сукоба српске територијалне одбране и муслиманских паравојних снага дошло у граничним подручјима према Србији (Бијељина, Зворник, Вишеград) и Црној Гори (Фоча), због тога што су муслиманске снаге хтјеле да на силу српски народ физички одсјеку од Југославије. На територију Српске Републике БиХ влада мир и у доброј мјери функционише правна држава.
6. Стичемо утисак да се ставови о српском народу у Босни и Херцеговини формирају према ноторним неистинама министра Силајџића. У борби српског народа у Босни и Херцеговини не ради се ни о каквој борби за проширење Србије. Српски народ у БиХ жели да одбрани свој голи опстанак и право да, као један од три државотворна народа у Босни и Херцеговини сам одлучи о свом државном устројству.
………….
8. Увјеравам вас, господо, да је српски народ привржен мирном рје-шавању кризе у Босни и Херцеговини на линији почетних споразума који су постигнути у оквиру Конференције о Босни и Херцеговини. Све друго што српски народ буде чинио предузимаће искључиво у сврху одбране своје егзистенције и права на самоопредјељење, слободу и просперитет………….“3
III
„…
Непосредни узрок садашњег сукоба који је прерастао у трагедију људи и народа БиХ је покушај муслиманско-хрватске коалиције да се српски народ Босне и Херцеговине на силу изведе из Југославије и над њим, и на начин државни, успостави доминација. Тако је отцјепљење бивше федералне републике Босне и Херцеговине од СФР Југославије проведено изричито против воље српског народа; незави-сност је такође тражена против његове воље, мада се до тако крупних промјена политичког статуса, и по тада важећем републичком и савез-ном уставу, могло доћи само консензусом три суверена и равноправна народа.
Општа мобилизација коју је Предсједништво Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, иначе без пуног државног капацитета, наредило 4. априла 1992. године довела је до отпора Срба који је прерастао у устанак српског народа, односно у његову борбу за голи опстанак. Наиме, поучен историјом, српски народ није могао чекати скрштених руку нови геноцид над собом, који је, уосталом, муслиман-ско-хрватска коалиција на његове очи припремала већ од почетка 1991. године. Не само многовјековна турска владавина него и Први и Други свјетски рат донијели су нечувено страдање овог народа; у Другом свјетском рату геноцид који су извршиле хрватско-мусли-манске усташе однио је око 500.000 Срба.
У основи свих геноцидних радњи против Срба и српског одговора на њих, стоје вјерске, цивилизацијске и културно-историјске разлике између три народа које су током историје политички продуб-љиване и које су учиниле да је заједнички живот ових трију народа. историјски и људски гледано, немогућ, а морално гледано неодржив. Може се рећи да су три народа – Срби, Муслимани и Хрвати – до сада „добровољно” заједно живјели само под страним окупатором (Турска и Аустроугарска) или под диктатуром (прва и друга Југославија). Чим би нестале присилне инстанце, отпочињало је свођење вишевјековних рачуна, готово по правилу на штету српског народа.
Легитимни представници српског народа у бившој федералној јединици Босни и Херцеговини извукли су из овог историјског искус-тва и садашње ситуације једино поштен и политички исправан закључак: – да се три суверена и равноправна народа Босне и Херцеговине по-јединачно државно организују и да потом, као добри сусједи живе једни поред других. Република Српска спремна је, респектујући ста-вове међународне заједнице, да се спољне границе бивше федералне јединице Босне и Херцеговине задрже, али да се она организује као за-једница три националне државе три суверена народа: Срба, Мусли-мана и Хрвата.
Наш предлог је у складу са актуелном политичком ситуацијом. И прије избијања рата у бившој федералној републици Босни и Херце-говини постојала су два, у доброј мјери формирана државна енти-тета: Република Српска и Заједница хрватског народа Херцег Босна, док је муслиманска Босна и Херцеговина остала недоречена због тежње Муслимана да загосподаре цијелом Босном и Херцегови-ном. Ови државни ентитети су се у међувремену још снажније про-филирали, тако да се данас за прва два државна ентитета може ка-зати да имају све атрибуте праве државе (териториј, становништво, су-верену власт, монету, војску и др.). Организовање муслиманске државе и даље касни, због наведеног разлога…“4
1 Из књиге „Аргументи за Републику Српску“, Матица Српска, Нови Сад, 1996. год
12
2 Исто, стр. 70-74 (13. јун 1992, из писма Предсједнику Врховног совјета Руске Феде-рације господину Руслану Хасбулатову…).
3 Исто, стр.63-65 (17.април 1992., Београд, из саопштења Владе Републике Српске поводом Декларације ЕЗ-САД и земаља чланица КЕБС-а).
17
4 Исто, стр. 83-84 (новембар 1992., Женева, Предлог уређења Босне и Херцеговине, Писмо копредсједницима о бившој Југославији).
ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
У ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОМ РАТУ
АСПЕКТИ, ОРГАНИЗАЦИЈА, ОПЕРАЦИЈЕ
Бања Лука, март 2011. године