Проф. др Мирјана Влајисављевић
(Историјски час поводом седамдесетогодишњицице усташког покоља на Гаравицама код Бихаћа)
„Говори кад имаш нешто боље од ћутања.“
Драга браћо и сестре, потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља од прије седамдесет година, поштовани гости, помаже Бог!
Сабрасмо се данас овдје са свих страна у Гаравицама мрачним и крвавим, да одржимо помен на четрнаест и по хиљада Срба бихаћког среза звјерски уморених у страшном усташком покољу 1941. године. Сви они скончаше свој овоземаљски живот као мученици и жртве шовинистичке и вјерске мржње хрватско-муслиманских усташа, по јендецима, јарковима и барама гаревичким – само зато што бијаху српске националности и вјере православне.
Скуписмо се ево да с Божијом помоћи обавимо општи парастос и комеморацију пострадалимa јер не смијемо да дамо забораву злочин геноцида почињен над невиним српским народом општина Бихаћ, Бос. Крупа, Цазин, Велика Кладуша, Босански Петровац и околних мјеста Лике и Кордуна ни свету крв мученика проливену само зато што се крстише са три прста.
На ово стратиште сазвали су нас неопојани и необиљежени свети гробови предака наших опомињући нас да не смијемо отрпјети да и даље газе по њима чији су земни остаци зарасли у травуљину, коров и трње, а над чијим масовним гробницама никада није извршено судско-антрополошко истраживање.
Принесећи пуну благодарност ономе који све види и све зна и свима по правди суди, држимо овај историјски час са благословом духовног сина свете православне цркве истока, цркве Светих отаца и Васељенских сабора, високопреосвештеног епископа бихаћко-петровачког господина Хризостома који нас све скупа храбри да не посустанемо у своме племенитом науму како бисмо стигли да за живота урадимо оно што досад није урадила ни предратна ни посљератна држава, које су се у погледу гаревичких жртава геноцида обје испрегле од обавезе да служи истини. Штавише, историјску истину о овом и другим стратиштима упрегле су и подјармиле да служи њој и њеној идеолошкој лажи.
Са овог мученичког мјеста поздрављам све христочежњиве и човјекољубиве Србе и њихове пријатеље који данас ходочастише једном од најмасовнијих стратишта усташког злочина геноцида над цивилним становништвом почињеног у вријеме Независне државе Хрватске, геноцида учињеног уз побратимство хрватских и муслиманских усташа; све вас које је на ово страшно разбојиште призвао, како рече организатор овога парастоса гаревичким жртвама господин Бранко Вукадиновић, „велики подземни град“ неупокојених по православном обреду бијелих костију наших предака .
На концу, поздрављам све вас, остатке остатака искоријењеног и несталог народа српског са подручја западне Крајине, посебно среза бихаћког, вас прогнане и попаљене, које стиже страшна судбина предака, оних који су до прије другог свјетског рата чинили да Бихаћ буде већински српски град, а данас он има свега 380 становника српске националности.
Сви знамо једно: на ово мјесто голготе сазвали су нас наши мртви које је ућуткала усташка кама. О Боже колико је живих међу умрлима, и колико је мртвих међу живима!
1. „Воштанице нема свијеће,
Гаравице, Гаравице“
1. Драги земљаци, поносни Крајишници, једна хришћанска поука гласи: „Говори кад имаш нешто боље од ћутања.“
Ми који се сабрасмо данас на овом мјесту туге, овдје смо зато што не можемо да оћутимо и заборавимо како се у веома кратком времену од јула до првих дана августа злокобне 1941. године, на маломе простору десило велико зло – масовни покољ недужног српског цивилног становништва, мање-више, на превару покупљеног и одмах одвођеног на ликвидацију, прије било каквог вида оружаног отпора усташкој власти Независне државе Хрватске, независне у првом реду у злочињењу према Србима, а зависне једино од нацистичког Трећег рајха.
Управо ових дана прије седам десетљећа правда је пала на тјеме јер се догодио такозвани „велики покољ“ који је трајао од 28. јула до „прије трећег него четвртог августа“ , када је поубијано, тј. поклано више од 10 000 недужних људи. Потом, петога августа на крваво разбојиште препуно одсјечених људских глава којима су се усташе играле разбијајући их једне од друге, изашла је тзв. „комисија“ и колико-толико затрпала мртве јер се над овим простором ширио несносни задах људских лешева а над њим `надлијетале црне тице, Гаревице Гаравице`!
Дан великог покоља када је убијано све живо од српскога рода био је трећи август када се десила „гола сјеча“ српских тежака, а крв се цурком циједила из три пара гробница дугих преко стотину метара, а дубоких по три метра. Према потресним свједочењима покојег чудом преживјелог, након звјерског, осветничког, незаситог и суровог усташког злочина, на небу изнад непокопаних гаравичких стратишта „сјатила се пљева врана“.
У то апокалиптично доба остварило се пречудно пророчанство једаног од наших пророка из ужичих планина – „како ће доћи вријеме најприје свјетског, а потом општега рата, говорио је он, када ће душа нашег народа доћи у подгрлац од страдања. Тада ће живи ићи на гробље и викати мртвима: Устаните ви да легнемо ми.“ (Св. владика Николај)
И ваистину, те проречене грозоте на страховит начин су се обистиниле, кад је сваки живи завидио умрлима, а сваки који је ходио по земљи пожелио да буде под земљом; кад је смрт била дража од живота. Крваво разбојиште Гаравица и Уљевитих бара у оно вријеме личило је на овоземаљски пакао кроз који се, као кроз капију, прелазило у царство небеско, у окриље свемогућег Бога, Њему слава и хвала навијек.
Оста записано: „Не памти се мањи простор и краће вријеме свирепости крволока“.
2. Сваки педаљ ове земље био је тада поприште незамисливе муке људске и крвопролића, уздаха и јаука, крви, ропца, мртвих тјелеса и спасоносног гроба, кад је смрт долазила као избављење. По тој голготи су у оргијастичком заносу непрестано доводећи нове и нове Србе као овце на клање, газили крвници и џелати ударајући беспомоћне жртве кундацима, чекићем, маљевима, крампом, сикиром, камом, да би на крају крвавог пировања по бихаћким кафанама и шеталиштима вадили из џепова ископане људске очи и пребројавали их као кад дјеца броје пиљке.
Упамћено је како су жртве прво мучили и касапили „такмичећи се у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе бола жртвама прије него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе у ватру, воду и масовне гробнице“ (Србољуб Живановић). Срби опет, пуни поуздања у државу, па била то и квислиншка НДХ, и своје прве комшије од којих су на превару похватани и спроведени, корачајући у смрт без кривице осим што су живи, нису могли да вјерују да им се толико злочинство уопште може десити. Док су их пригонили гаревичким јамама, до задњег часа надали су се у избављење, посебно они који су пристали да се покатоличе.
Био је тих јулско-августовских дана сваки дан пакао, масакрирање по неколико стотина сељака, крвничка вршидба на којој су се умјесто жита, млатиле и газиле тежачке главе. Тек понеко би узвикнуо: „Јао млада недјељо, шта смо ми криви, јадни смо!“
3. Монструозни усташки пир почео је усменим наређењем Љубомира Кватерника, великог жупана жупе Крбава и Псат у шта су преименовали бихаћки срез – да у раним јутарњим часовима 24. јуна 1941. сви Срби и Јевреји морају да напусте своје станове за само 30 минута. Наглашавамо да је тадашња Јеврејска општина бихаћка бројала 165 чланова који су одмах били протјерани да би 23. јула масовно пострадали на мјесту војног логора Жегар и у Приједору, њих 143, а остатак се већином прикључио устаницима. Данас на жалост у Бихаћу не живи ни један Јеврејин.
О субини бихаћких Срба и Јевреја одлучивали су најекстремнији усташки крвници и кољачи, духовни и биолошки вампири попут Макса Лубурића, инструктора за клање и убијање људи који је знао једним јединим метком да убије десеторицу; потом слуга сатане Љубомир Кватерник, са фесом на глави као и Макс, који је послије рата мирно живио у Аустралији јер су му Енглези опростили живот зато што је од ликвидације спасао двојицу рабина. Не питамо се да ли би икада спасао живот двојици православних попова, јер унапријед знамо одговор.
Управо озлоглашени Кватерник из фамилије највећих српских крволока скупа са Лубурићем извршио је прве покоље уз Јакова Џала, предстојника Бихаћа, наредбодавца и извршиоца кољачког злочина. Инструктор и у злу зликовац, злогласни садистички мучитељ Енвер Капетановић, усташки сатник родом из Љубушког, клао је све што је стигао, не само у Бихаћу, већ и у Крупи, Мркоњићу и широм Крајине, крваве хаљине. Тој разбојничкој дружини ваља прибројити и Стјепана Виндекијевића, Јусуфа Пашагића, бившег брицу, злогласног Миркеца Голубовића, пропалог ђака и небројене друге.
Једна усташка наредба посебно се издвојила у својој монструозној србомржњи: – Ако ухватите српско дијете од киле, одмах га кољите, ја наређујем!
Све то злочињење у име вјековне геноцидне мржње према српском племену и православљу, произвољно, непредвидиво, зазорно, од кога срце пуца и мозак, без броја, јер се никада неће сазнати колико је у бихаћкој Кули, у сценама страве и ужаса одсјечено прстију, шака, носева, колико ишчупано језика, ушију, ископано очију, колико поломљено костију, што нормалан човјек не може ни да помисли, све то што је веома дуго било табу тема видио је бесмртни Отац наш небески, Господ наш, Бог и Човјек. Па и оног крволипца Меху Салихоџића званог „Страшни“ који је у кафану долазио са људским мозгом на рамену па тражио ракију „уз ово мезе“. И онај стравични призор кад је усташа тражио од жртве да поједе одсјечени властити кажипрст. А он би га, јадничак, јео!
4. Тјерали су их, те непрегледне гомиле тежака које су мучили у затвору и дворишту Куле страве и ужаса, како ваља звати Капетанову кулу, да један другога пребијају, да пјевају до изнемоглости, коначно, да псује мајку српску ријечима: – Опсуј српску мајку!, што је један ситан жгољави сељак скврчен уза зид Куле, суво и одлучно одбио ријечима – Нећу!
Тим својим „Нећу“ тај безимени педесетогодишњи тежак који ће за који минут бити само безимена шака патње, раван је, чини се, новомученику из Клепаца који је јасеновачком кољачу прозборио – Само ти сине ради свој посао! Да би од тих ријечи и његовог погледа кољач полудио и на крају се сам заклао оним истим ножем, званим србосјек!
Када су их претходно измрцварене повели на посјеченије, гаравичким мученицима свемилостиви Господ, гле чуда, послао је утјеху у лику тридесетогодишњег свештеника коме су наредили да им чита Оченаш. Остало је свједочење о њему, достојно првомученика за вјеру – да је млади поп говорио Оченаш „тако заносно, одушевљено и свечано као да му је пред очима сам Господ Бог“!
Тако изговорена Христова молитва значила је благодарност за робњеничке муке као и за скоро избављење, за оне страшне крваве ноћи, кад су се крвници још стидјели бијелога дана да би потом побјесњели од потока људске крви сијекли и дању, настављајући своју крваву вршидбу, не бојећи се да ће их посјећи Христов мач казне.
Тај изречени Оченаш стигао је и до нас да га ево спомињемо у ово свијетло јутро новога дана након седамдесет година од оног свенародног страдања, потврђујући и овим примјером снагу мисли Светога Јована Златоустог када је записао: „Нема ништа светије од језика који у несрећи уздиже благодарност Богу!“
5. Остало је у архивама да је у јулу, августу и септембру 1941. године само у бихаћком округу убијено 20 хиљада људи, жена и дјеце, а на Гаравицама понајвише, тако да је град Бихаћ годину 1942. дочекао без иједног Србина.
Стога се разлогом питамо: ко то бјеху крвници који поклаше толики православни народ, усташе црнокошуљаши, ко ли?
„Нису само усташе убијале“, резолутан је академик Србољуб Живановић. „Немојмо помагати теорију да су само усташе убијале. Није. Убијали су и сељаци, грађани и занатлије и интелектуалци“, опомиње нас и исправља професор Живановић. Истина је, наиме, да су ово безумно зло Србима „урадиле комшије, које су до јуче долазиле код жртава на ракију и кафу, кумовали једни другима, да би кум онда урадио оно што је урадио“.
Тако је, према свједочењу, један од егзекутора био и старац Томо Јанковић од преко 70 година који је признао да је полумртве људе убијао ударцима крампа по глави, па чак и жене кад би пошле на њиве да накопају кромпира, па затицале недоклана тјелеса. Само би им пришле и мотиком их докусуриле, а онда наставиле да копају кромпире фамилији за ручак!
Злочин на Гаравицама као и у никад упокојеном Јасеновцу па Јадовну и осталим стратиштима, починиле су њемачке квислиншке слуге које су поздравиле долазак Хитлеров у Загреб и формирање усташке Независне Државе Хрватске „као државе са двије религије, католичком и исламском“, како је изјавио Миле Будак 6. јула 1941. године. Кроз све њих проговорила је националистичка охолост и надувеност какву су исказивали и њемачки тзв „аријевци“ у односу на Јевреје, а усташе у првом реду према народу српском. Тај сирови шовинизам ношен збратимљеном хрватско-усташком и муслиманско-усташком србомржњом сезао је до „мајмунске групне дрскости“, како би се изразио Св. владика Николај.
Гаравице су дјело свирепих квислиншких слуга Трећег рајха и његове масовне идеологије која се уочи рата незауставиво ширила диљем просвијећене западне Европе и њене културе препуне вјерског фанатизма који је био и остао геноцидан према православу као и према јудаизму.
У исти мах, Гаравице су доказ докле може да се спусти човјек кад отпадне од Бога, мада су крвници, кад би кретали у крвави пир, око врата стављали крстиће у увјерењу да ће им се злочини против шизматика унапријед опростити јер су их у то увјеравали њихови фратри.
6. Усташки геноцид над бихаћким Србима у којем је управо клање и убијање крампом било устаљено, човјекоубице су чиниле у име католичког западног Бога и антицркве, а из мржње према православљу и светосављу и његовим светињама без коих српству нема спаса ни опстанка. Никада не смијемо сметнути с ума да је фашизам у Италији као и нацизам у Њемачкој био резултат отпадања Запада од хришћанства које је скончало у потпуном дивљаштву и отвореном сатанизму.
Гаравице су биле поприште најцрњег нечовјештва и разбојништва, најгорег пораза разума, оног европског, и најдивљијег тријумфа бруталности; повратак човјечанства у дивљаштво о чему свједочи шест дугих јарака препуних костију српских мученика, да не помињемо јаме безданке у које су се „голобрада браћа у бездан гурала“ или Црно језеро поред Крупе.
На овоме мјесту, на добровољачкој српској земљи породице Куштриновића и покојног Петра Куштриновића, добровољца првог свјетског рата, Срби су још једном скупо платили крв са Кајмакчалана, проливену од стране српских родољуба и добровољаца који су дошли са свих страна свијета да ослободе мајку Србију од црно-жуте немани , да би на костима њених синова, по нашаптавању Кнеза таме била утемељена версајска Југославија.
7. Браћо моја и сестре, драги пријатељи, поштовани гости, овим опомињањем на вријеме када је простором бихаћког среза и западне Крајине владао култ ножа, а српско становништво просто затрто, ми не оптужујмо никога, али понављамо да то зло нису чиниле само усташе које су носиле црне униформе, кућишта све одреда палили и пљачкали, а стоку тјерали ријечима – Ајде џабуља!
Помињемо зато што никада више и нипошто српске жртве не би смјеле да буду „џабуље“, „нека ми драги бог опрости ако гријешим“, рекла би Стоја Јењић, јер називам безмјерне српске жртве прошлог рата овом ријечју.
У то вријеме када је Кватерник позивао на биолошку чистку од Срба било је, по ријечима равноапостолног Светог владике Николаја – „или пропаст државе или пропаст народа. Бог је ударио по ономе што је јефтиније, да би сачувао оно што је скупље“. Међутим, умјесто да пропадне држава, моћници са Јалте оставили су државу, а по ко зна који пут ударили по српскоме народу изложивши га пропасти. Да се то није десило у посљедњих сто година било би нас бројем колико и Енглеза.
Али ево, по трећи пут у само једном вијеку историја нам се понавља, иако су управо Срби били спремни да принесу највећу жртву да би створили а потом спашавали прву и другу југословенску државу, којој спаса одавно није било.
2. „Црвена герила закопа усташки срам“
1. Стратиште и светилиште гаравичких новомученика ни након седамдесет година не престаје да опомиње и оптужује, јер је злочин заборавити злочин, а он је заиста и предуго, скоро педесет година, био мјесто највећег заборава, па и оног посебне врсте, присилног заборава.
Први парастос пострадалима на Гаравицама служен је тек 2. новембра 1991. године, први пут послије пола вијека! Па чак и данас, у самој западној Крајини много је оних којима су Гаравице познате као још једно од бројених стратишта жртава фашистичког терора из другог свјетског рата са ових простора, како је гласила типизина формула којом су комунисти настојали да замагле истину о жртвама и починиоцима злочина, у највећем постотку српским, иако се знало ко су њихове жртве. Ни данас многи у Босанској крајини не знају за ово стратиште, а камо ли у Републици Српској и шире, што није никакво чудо погледају ли се ови пагански мегалити, камени трупаци и блокови који би прије пристајали стародревним прехришћанима, а не мученицима за вјеру православну! Притом, жалости наша, подигнутим од руке обезбоженог, а никад раскајаног Србина!
Међутим, захваљујући групи малој, али одабраној, потомака гаравичких жртава, дошло је вријеме откривања пуне истине о овдје почињеном злочину, премда је стратиште зарасло у траву, а у локалним размјерама чак размишљају да на њему граде индустријски комплекс!
Са овим као и бројним другим стратиштима, догодило се, како рече пјесник, да „црвена герила закопа усташки срам“ тако да се временом почело заборављати „ни ко је жртва ни ко је убица“ (С. Живановић) и ко то уопште почива испод ових безличних мегалита. Томе је највише кумовала сива и бесвјесна маса српских културидеолошких удворица, зло домаће, које се ставило у службу комуниста у циљу планског и систематског обезличавања, омаловажавања, негирања и заборављања српских жртава у другом свјетском рату и несамјерљивог доприноса Срба у односу на друге југословенске народе побједи антифашистичке борбе.
Како би се умањио и заташкао хрватско-муслимански усташки покољ према Србима, на мјестима страдања недужних српских жртава умјесто часног крста за који су умирали, на спомен-обиљежја стављали су кабалистичку звијезду петокраку као да су пострадали невјерници.
2. Како је било могуће да се злочин геноцида оволиких размјера учињен према српском народу у посљератном периоду заташка и временом постане табу тема; којим начинима и методама? Како су нам то затирали сјећање на Гаревице, а истину затрпали у лажи, да се не зна за усташки срам? Зашто је у неко доба наступио мукли мук кроз постидно ћутање о томе како је прије другог свјетског рата Бихаћ имао 16 до 17 хиљада Срба, а током другог свјетског рата ниједно; сада свега 380?
Између осталог, одговарамо, што је комунистичка историографија настојала да по сваку цијену прошири географски појма Подгрмеча, познатог по томе што је у другом свјетском рату то подручје било слободно 1350 од укупно 1379 дана, и на којем је живјело 70 хиљада становника. Тако су појму Подрмеч високи партијски функционери попут Хајре Капетановића лукаво и подло приписали и оне територије које се партизанским, антифашистичким Подгрмечом наводно „осјећају“ и „сматрају“, а то је значило не само територију „испод Грмеча“, него и „преко Грмеча“, који је припадао бихаћком срезу, на лијевој обали Уне, насељен муслиманским живљем, а који је безмало цијели рат био, бива, „окупиран“ од стране усташа!
Томе обезличавању антифашистичког Подгрмеча и десемантизовању усташког Бихаћа кроз ширење географског појма „Подгрмеч“ и на бихаћки срез као најјаче усташко упориште, допринијела је чињеница да се у њему новембра 1942. године одржало прво засиједање АВНОЈ-а. Тада је Бихаћ био ослобађен од усташа који су се крволочно бранили, а за његово ослобођење Срби, а ко би друго, платили су животима преко 600 жртава.
3. Драга браћо и сестре, сарказам је своје врсте све оно што се дешавало послије гаревичког погрома Срба, погрома који је потпуно пао у засјенак због краткотрајног трајања тзв. бихаћке републике. За ово што намјеравам рећи молим Бога да ми да ријечи које неће бити израз неке патетичне евокације:
Наиме, седам хиљада непотребно је рећи српских антифашиста из неколико бригада мотивисано је за учешће у „бихаћкој операцији“, како се звала акција ослобођења Бихаћа од усташа, управо тиме што су се у Бихаћу налазили забарикаридирани окорјели усташки злочинци који су починили покоље не само у Гаравицама већ диљем Босанске крајине. У штабовима бригада су у наређењу за напад намјерно истицали аспект кажњавања усташких зликоваца за почињена злодјела јер су знали како да најлакше пробуде осветнички набој и жељу за борбом. Није потребно ни наглашавати колико је 4000 усташа и домобрана опкољених у Бихаћу било мотивисано за одбрану , свјесни не својих почињених злодјела за која се нису кајали, већ казне која их евентуално чека.
Међутим, кад је Бихаћ коначно ослобођен уз огромне жртве, заробљено је 835, наводно домобрана и усташа, да би већина, наводно, домобрана, била пуштена, док је свега 130 усташа стријељано! Тако је 7000 српских антифашиста крв своју пролило, заџаба, зарад 130 побијених окорјелих усташа!
Био је то тек наставак невиђеног српског страдања у Крајини који је као домино ефекат исходио из гаравичког погрома. Не само да су Срби пострадали у јунско-јулском геноциду диљем Крајине, већ је због подизања устанка и ослобођења велике територије од усташа на коју су одмах дошли комунисти, у највећем постотку муслимански и хрватски, и наметнули се као предводници устанка који ће завести немилосрдни „црвени терор“ над српским живљем – због двомјесечног трајања тзв. бихаћке репувлике, окупатор помислио да се ради о јаким партизанским снагама.
Зато ће против њих покренути четврту непријатељску офанзиву која је трајала од јануара до марта 1943. године под командом генерал-пуковника Лера у којој су вођене три крваве битке, на Уни, Неретви и Дрини, тј. Сутјесци. Само у бици на Уни било је ангажовано 27 000 људи, Нијемаца, Италијана, усташа и домобрана, од чега само 5500 усташа, и то све због тзв. бихаћке републике, битке која је подгрмечке устанике коштала небројених живота, а предузете само зато да Коста Нађ, командант бихаћке операције – обрадује врховног команданта, да не спомињемо име том аустроугарском каплару, за 25-годишњицу октобарске револ(љ)уције! Дакле, иронијом судбине, Бихаћ је због тога био ослобађан, а не да би се казнили усташки зликовци за своја злодјела, као што уосталом и нису били кажњени!
Након што је у Бихаћу одржано прво засиједање АВНОЈ-а град је поново пао у руке усташа , што довољно казује како је ова крвава партизанска побједа сама себи била циљ.
4. Директне посљедице двомјесечног трајања тзв. „Бихаћке републике“ била је, дакле, четврта непријатељска офанзива која је народ Подгрмеча нагнала у збјегове снијегом завијаног Грмеча, предузета од стране здружених њемачко-усташко-домобранских снага са циљем уништења не бихаћке републике већ коначног сламања партизанског отпора на широком подручју Босанске крајине. И овога пута српски Подгрмеч платио је највећу цијену: у грмечким „бијелим ноћима“ смрзло се на хиљаде људи, жена и дјеце, док су остало побиле њемачке и усташке хорде у збјеговима или одвеле у Јасеновац, док се остаци његових искасапљених борбених јединица са чак 4000 рањеника повлаче пут Неретве да би највећи дио заувијек остао на Сутјесци, па и Ћопићев Николетина Бурсаћ и његов вјерни друг Јовица Јеж.
Дотле, дакле, сежу Гаравице, мрачне и крваве. То су та велика знања о српској историји која се нису могла да добију учењем јер нас није имао ко научити, знања о којима национална историографија ћути ли ћути!
Шта рећи након свега, осим поново позвати у помоћ ријечи Светог владике Николаја , тог српског Златоустог када каже: „Бог је имао у виду наше крајње добро, наше вјечно спасење, и када даје и када узима, и када милује и када бије, и када глади и када сијече.“
3. „Крвави пир побједника“[1]
1. Историја коначно мора да упамти да су невине гаревичке жртве, односно бихаћке жртве биле управо многоструко веће јер се у њих ваљају прибројити сви они српски антифашисти погинули за ослобођење Бихаћа, слободног непуна два мјесеца од 5. новембра 1942. до 29. јануара 1943, али и све жртве њемачке четврте непријатељске офанзиве предузете против крајишких и личких антифашиста због бихаћке операције и наводног кажњавања зликоваца у гаравичком погрому. Ово је тек један фрагмент крваве историје коју су писали Срби, а која се као таква уопште не памти.
Наиме, давно је смишљен план маскирања конфесионалне антисрпске и антиправославне агресије према православним Србима у 20. вијеку, план преиначавања историје геноцида над српским народом у другом свјетском рату. Њега је са необичном страшћу проводила титоистичка историографија, што свједочи о свој њеној биједи и моралној посрнулости, посебном тамних синова српства који тај план настављају да спроводе и данас.
О томе свједочи поразна чињеница да геноцида над Србима нема у читанкама, као што га можда неће бити ни у будућим, дозволимо ли и даље да нам властити синови, исказујући ужасну сервилност југословенској или, данас, све агресивнијој босанској идеји и идеологији, растачу и босанче српску етничку самосвијест, да је крчме, регионализују и далеко од јавности, шићарџијски служећи дневној политици, распродају, попут српског језика и књижевности, српске историје, духовности и традиције, не презајући ни од лицитирања и погађањима око српских стратишта, тих наших светишта!
2. Остаје да се питамо: Гдје је српска историографија да опише цинизам с којим је у посљератној историографији дошло до преиначавања историје геноцида над Србима у другом свјетском рату при чему кривотворци историје нису презали ни од најгрубљег огрешења о истину, тражећи од Срба да занијекају властито историјско искуство како би им се, тим лакше, историја поновила? Као да смо ми Срби изгубили историјску свијест, сјећање на своје поријекло и своје страдалништво које остаде трајно забетонирано под фирмом жртава фашистичког терора..
Да наша потрага за истином и правдом о стратишту Гаравица не би била само једна испрана ријеч, да пјесниик не би поново пјевао „видим истину затрпану у лажи“[2], неопходно је да нас све прожме сазнање како „само истина спречава нове злочине“, на шта нас опомиње проф. др Владимир Лукић, предсједник извршног одбора Удружења „Јасеновац-Нова Градина“. Тим прије што су неоплакане гаревичке цивилне жртве остале неким чудним сплетом околности неувезане са осталим српским стратиштима из прошлог рата упркос препоруци са највишег мјеста да се морају да увежу велика српска стратишта.
4. „Вјековна воденица црно мливо меље“
1. Сакупљајући своју прошлост сабрасмо се овдје на Гаравицама да се између осталог још једном подсјетимо како „вјековна воденица црно мливо меље“ и освједочимо како су се прије седамдесет година у Европи ослободиле варварске снаге, дивљи и најпримитивнији инстинкти па се кроз велики ратни вихор сручиле на голоруки српски живаљ. И данас можемо да тврдимо како никада ни једна генерација није пала ниже него она нацистичка и усташка, коју је породио европски дух, огрезао у паганске и сатанистичке култове којима се клањао и Адолф Хитлер. Онај исти аустроугарски каплар којег је христоиздајичка Европа својевремено здушно предлагала, да се зна и не заборави, управо за Нобелову награду! Толико о „ученој“ Европи и њеној Нобеловој награди!
Тај и такав дух антихришћанске Европе и њене горде културе који је произвео фабрике смрти које трајно и егземпларно свједоче о њеној интелектуалној „премоћи“, а уистину, о моралној посувраћености и најгорој могућој деградацији какве није било у историји човјечанства – тај просвијећени европски дух, човјекоубиствени и христоубиствени, произвео је два свјетска рата и незнани број локалних, само у једноме вијеку, милионе и милионе мртвих, бескрајне рушевине и пропаст разума, кад су сви коњи апокалипсе под знамењем свастике и слова „У“ насрнули да истријебе православне Србе .
Гаревице су „опомена и наук“ (Б. Цвјетићанин) како то у пракси изгледа религиозна толеранција на начин тзв. pax romana, она толеранција и вјерска трпељивост према јеретицима коју су проповиједали још француски просвјетитељи, а у праксу проводиле јахачи западне јереси, фашисти и усташе. Посебно оне побратимљене муслиманске и хрватске усташе које су биле слаба копија њемачког националсоцијализма и италијанског фашизма, а код којих се религиозна нетолеранција већ на самом почетку рата распламсала у крволочну србомржњу, која је по својој гнусоби згражавала и њемачке нацисте.
Не смијемо заборавити да је та и таква идолопоклоничка и безбожна Европа која је била и остала паганска и неопаганска, измислила масовне погроме читавих народа, јер је србомрство и антисрпски геноцидни план и програм уништења православних у 20. вијеку у Хрватској и Босни и Херцеговини производ аустроугарског освајачког инжињеринга у његовом продору на исток. Начињен је у сарадњи са сарајевским надбискупом Јосипом Штадлером, а разрађен од стране Штадлеровог насљедника католичког надбискупа Ивана Шарића, потом Бауера, Јеглића и Натлачена, чији је синоним фабрика смрти Јасеновац која је „радила“ током читавог рата пред носом антифашиста, у највећем постотку српских. Али шта вриједи кад их је водио србомрзац Тито.
2. Понављамо: као што је антисемитизам производ Хитлеровог неопаганизма и мита о Нијемцима као аријевској раси и изабраном народу, када је Њемачка кренула за варљивим мислима својих филозофа, у првом реду Ничеом, у прогоне и погроме Јевреја, Срба и Рома, што је све чињено у име Христа по ко зна који пут га разапињући, тако су и Гаравице резултат осветничког похода гордих католика, у највећем постотку покатоличених Срба на те шизматике, како православне од мојих родних Хашана подно Грмеч планине, као посљедње тачке на крају западног пута на исток, па све до Владивостока називају сјемеништарци из Завода светог Јеронима.
Дакле, од мојих Хашана до Владивостока простире се праволавни свијет, само је велико питање у којој је мјери тај свијет свјестан себе као таквог јер се растакање православне духовности незаустављиво наставља упоредо са недиђеним духовним васкрсом православне Русије у односу на Европу, ту „нероткињу пророка“ (Св. Владика Николај).
3. Оно што дубоко боли данашње потомке недокланих Срба у потрази за истином умјесто нуђене историјске брбљарије, нас који смо помало изгубили додир са сопственим народним страдалништвом, јесте што је, како рече Св. Владика Николај “и данас Србији све милија таква Европа од васкрслог Христа , чије крсно знамење носи на грбу своме и на барјаку своме кроз вијекове и вијекове“ . Скупо смо ми Срби платили науку европску коју смо слијепо, идолопоклонички слиједили, прихватајући туђинске шаблоне мишљења за којима и данас идемо.
Па и то што у Бихаћу скоро да и нема Срба такође је резултат охолости западне Европе и њеног покровитељства над онима који се горде да нису презрени Срби, посебно они православни мада говоре српским језиком. У свом посљедњем походу на исток, који је увијек имао важну религиозну, прозелитску компоненту унијаћења и покатоличења, Европа ни овог пута није презала од примјене старог инквизиторског правила који је устоличио први велики инквизитор – једну трећину покатоличити, једну раселити, а једну побити. Каткада се, у зависности од случаја, тај проценат мијењао па се, као у случају православних Срба, примјењивала гола сјеча.
4. Браћо моја, никада у историји зло није остало некажњено нити добро ненаграђено, ријечи су Светог владике Николаја, оног који је био ухапшен од стране гестаповаца да би скупа са блаженопочившим Патријархом Гаврилом (Дожићем) завршио испред крематоријума и гасних комора Дахауа!
Зато, ако је трпљење невоља важно средство за спасење у свијету гдје „соко не чује више соколара“ (Јетс), онда кад попу Јови Тинтору у дворишту Куле запалише браду , ископаше му бајонетом једно око, а друго му оставише – да види гдје ће му бити гроб, да ли то значи да и даље морамо толковати, ми, који имамо оба ока, гдје је гроб попа Јове? Јер га не видимо, на жалост, као да нам је злослутна врана и очи и памет позобала, или је све то нашаптавање самог Кнеза таме.
Зато, упамет се Срби: све дотле док му не будемо унијели име у поменик гаревичким жртвама, нема нам путоказа у живот! Тек кад имена наших предака који примише вијенац мученички изнесемо на свјетло дана из мрачног, анонимног гроба, и ми се можемо надати свјетлости Царства небескога. До тада, Господ канда је престао да нас брани од свих безбожних непријатеља његових, јер смо и сами почели да се каљамо неваљалством, те нам је зато и поновио страдање крајишких Срба у дванаест општина, као „старе вјере ново оправдање“, што би рекао Свети авва Јустин Ћелијски.
5. Спадам у оне који су, мислим, научили лекцију из прошлог рата задату нашим дједовима и очевима, коју су моји стари понављали као дио колективног памћења које опомиње и буди инстинкте, како се никад не би поновнио геноцид.
Једно знам: да „мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вјером и поштењем“, што би рекао Свети владика Николај.
Велика знања мојих предака била су двије једноставне мудрости које су ми пренијели а којима дугујем што сам данас овдје са вама. Гласиле су: „Ко је побјегао, тај је преживио!“ – што је значило, рекао би пјесник, да не смијемо да чекамо `знаног крвника на утртој стази`. Ону другу поуку дугујем мојој покојној баби Мики која је понављала: „Боље да питају како ћемо до њега, него шта ћемо од њега!“
На жалост, послије сваке државне пропасти, па и ове посљедње, поучава нас највећи државотворац српски, Свети владика Николај, „Срби су убијани тјелесно без милости и без броја. Само им је Бог душу сачувао, јер су душом вазда остајали вјерни Богу“.
„Заиста, кад човјек проучи у коликом су броју Срби гинули, мучени или у ропство одвођени, заиста је за свакога чудо Божије да још у свијету постоји српски народ и да се још чује српска ријеч.“
Зато није ни чудо што је у задњих педесет година 50% српске земље нестало, а нестало је зато што су понајвише криви јер су пригрлили југословенство и комунизам, јер су Карађорђевом звијездом са мачевима и орденом Светог Саве Немањића одликовани најљући наши мучитељи и слуге римске теократије и бечке аутократије.
Ипак, упркос свему, српска душа је спасена. Зашто, питамо се и Владичин одговор добијамо у форми питања:
„Која је корјенита особина српског народа у односу на друге – да оптужује себе. За разлику од Срба“, ријечи су Светог владике Николаја, „властољубиви и охоли народи Европе, никад не признају своју кривицу. За зло у свијету они криве другога, никада себе! Та како би они могли учинити гријех кад су они себе на престо божији дигли и себе прогласили непогрешивим боговима.“
5. „На рате нестаје православље“[3]
1. Праштајте браћо, мора бити наш пут!
На рушевинама двије југословенске државе, на хрпама бијелих костију своје поклане браће, Срби су се политички ћутали пуних 70 година гледајући како „на рате нестаје православље“[4] Будемо ли и даље неваљали и боготпадни , као што смо били седамдесет година, удариће Бог и по држави и по народу, па ће обоје пропасти за увијек, опомињу нас пророчке ријечи Светог владике!
Да ово не буде само патриотски вапај, вапај иза кога остаје још већа пустош, да не бисмо и даље пјевали – „Крикни правдо, ако те има“[5], како не бисмо вапили – „Брате Србине, не дај забораву Гаравице“, да нам се опет не би „појаве птице и људи“[6] , то ми који исповиједамо свету православну вјеру и у њој живимо, а зарад опстанка нашег милог и Богу драгог српства морамо да упамтимо:
– Каквом мјером мјеримо своје претке, тако ће нам бити одмјерено.
Зато, помози Боже свима па и Србима, да се покају, поправе и од гријеха очисте, а жртве гаревичке и гробишта њихова која ваља прописно обиљежити, приброј у небеске праведнике и мученике за вјеру православну.
Господе Боже, који си нас и овим стратиштем љуто ранио – помилуј нас, спаси, благослови и упокој вјерујуће твоје гаревичке жртве и прими их у окриље српских светаца да трају до страшнога суда!
Оче Небески и Пресвета Богородице, дај нам мудрости и снаге да се користимо скупо плаћеним искуством да се не бисмо поново морали прати својом крвљу и својим сузама! Да отрпимо и опростимо, пуни хришћанске љубави , јер сви знамо да ако не опростимо, неће бити ни нама опроштено!
И не остави ни нас, Господе Боже наш, јер ако и згријешисмо, од Тебе не одступисмо, већ хоћемо да сачувамо вјеру отаца, свој народ и своју државу.
Молимо ти се да на светој крви гаравичких мученика подигнемо капелу на бријегу и да поименично попишемо имена и презимена својих мртвих, да се поменик и првоизворник пострадалих отвори и упишу страдални јер све до сада они су без гроба, јер су безимени.
И да једном знамо, и да се зна да је овдје мученички пострадао светосавски народ, да је то пуна истина – јер истина је оно што је увијек исто, без обзира на вријеме и на обичаје.
Да је овдје пострадао онај исти народ над чијим потомцима се и данас наставља да спроводи расистичка мржња у име западног бога и антицркве. Амин.
[1] Владимир Вукић, Свјетлост
[2] Душанка Кужет, Сан
[3] Марко Грубор, Гаравица 41,
[4] Исто.
[5] М. Грубор, исто.
[6] В. Вукић, исто.
Текст преузет са адресе: http://genocid.info/index.php/2013-04-30-11-16-55/bihac-garavice/215-garavice-mracne-i-krvave
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.