Никола Ожеговић, Ma
Филозофски факултет
Универзитета у Бањој Луци
nikola.ozegovic@ff.unibl.org
Апстракт: Вријеме од проглашења Краљевине СХС (1. децембар 1918) до избора за Уставотворну скупштину (28. новембар 1920) било је испуњено политичким превирањима условљеним изузетно неповољним спољнополитичким приликама као и бројним унутрашњим проблемима. У раду је приказано политичко организовање у новоствореној држави са посебним освртом на Босну и Херцеговину односно Босанску Kрајину. Приказана су и основна програмска начела најкрупнијих политичких странака, најважнији моменти у предизборној агитацији и изборни резултати.
Кључне ријечи: Босна и Херцеговина, Босанска Kрајина, политичке странке, Народна радикална странка, Југословенска муслиманска организација, Савез тежака, аграрно питање, избори.
Заједничка историја југословенских народа 1918. године започела је у знаку оптерећености геополитичким положајем а са друге стране у знаку неразвијености и постојања бројних унутрашњих вјерских, националних и социјалних противрјечности. Осим тога, само уједињење је дошло готово неочекивано. Сви одлучујући догађаји који су омогућили тако замашан историјски подухват десили су се у посљедњих неколико мјесеци пред прводецембарски акт. Југославија се уједињавала на политичко-идеолошким умјесто на трајнијим, економским основама[1].
Елита која је стварала и спроводила југословенску идеју руководила се рационалним и егзистенцијалним мотивима, сасвим разумљивим и очекиваним у времену у коме су настали. Српски државник Никола Пашић је осамдесетих година XIX вијека као основне циљеве Србије у долазећим временима одредио „изображенијем, благостанијем и слободама својим у земљи развијати врлине грађанске и човечанске, и да слобода и благостање у земљи омили грађанима њихову отаџбину, а у исто време послужи Србима и осталим оним народима да теже ка уједињењу са нама“. Осим тога, сматрало се да мале заједнице и мали народи „не могу издржати борбу за одржање у утакмици економској, политичкој и културној“. Дакле, поред српског националног момента у југословенској идеји (идеја о Србији као „Пијемонту Српства“) веома битну улогу у њеном настанку и развоју играли су геостратешки обзири и идеја економске еманципације и интеграције.[2]
Идејна основа на којој је југословенска држава требало да почива била је у очигледној несразмјери са зрелошћу народа и већином политичких чинилаца који су ушли у ту државу. То је била једина мултикултурна држава створена на Балкану у цјелокупној дотадашњој историји а њен политички живот и начин на који се распала најбољи су доказ поменуте незрелости.[3] Без обзира на прокламоване циљеве и интелектуалне конструкције учених глава, балканска стварност је била другачија. Социјална структура нове државе није погодовала стварању повољних услова за пуни развој грађанског друштва и парламентарне демократије. Удио пољопривредног становништва у Југославији је износио преко 76%. Проценат пољопривредног становништва у Југославији почео је да опада тек од 1948. године. У Енглеској се то догодило 1820, у Њемачкој послије 1850. а у Италији 1920. године.[4] Општа заосталост се огледа и у податку да је 1921. године чак 51, 5% становништва у Југославији било неписмено. У Босни и Херцеговини тај проценат је прелазио 80%. Патријархални и вјерски обзири условљавали су нарочито велики проценат неписмености међу женама. У Врбаској бановини (Босанска Kрајина) 1931. године било је свега 14, 2% писмених жена што је најнижи проценат у односу на све остале бановине унутар земље.[5] То сељачко, неписмено и непросвјећено море оптерећено разним предрасудама и веома погодно за манипулацију од стране корумпираних политичара није могло представљати погодну социјалну основу за остварење идеала југословенства.
Страначко-политичко организовање као и цјелокупан политички живот Краљевине СХС/Југославије одражавао је описане социјалне односе али и тежину укупне европске међуратне ситуације. Најутицајније странке у новој држави биле су оне које су већ имале вишедеценијско искуство у парламентарном животу Краљевине Србије. На простору Босне и Херцеговине, након завршетка Првог свјетског рата политичко организовање је било оптерећено старим социјалним, вјерским и националним противрјечностима. У Босанској Крајини Срби су се непосредно послије рата почели организовати у филијале већ постојећих странака са центром у Београду или у нове странке, Хрвати у странке са центром у Загребу и Сарајеву а муслимани готово искључиво у странке са центром у Сарајеву.[6] Показало се да је од свих питања на страначко организовање највише утицаја имало неријешено аграрно питање као дио османског насљеђа које ни вишедеценијска аустро-угарска власт није успјела да ријеши. Појава странака вјерског карактера (Југословенска муслиманска организација-ЈМО) била је посљедица чињенице да су се упркос процесу стварања заједничке југословенске државе, очувале старе социјалне структуре.[7]
Размишљајући о страначком организовању након Првог свјетског рата, српски политичар и интелектуалац Никола Стојановић је записао да „већ три деценије наше грађанске политичке партије нису имале никакве озбиљне идејне дискусије. Политичко васпитање се развијало у ширину, нимало у дубину“. По њему, од политике је остала само „трговачка и глумачка вјештина“ а „морални погледи, главна добра особина Босанаца и Херцеговаца, већ су били замрачени партијским интересима. Учествовање у политичкој борби, место да буде племенита утакмица за остварење идеала, почело је постајати утакмицом за ћар, за искоришћавање народног повјерења и државне имовине“.[8]
Прва влада новопроглашене Краљевине СХС образована је 20. децембра 1918. са радикалским прваком Стојаном Протићем као предсједником. Да би се остварила равномјерна национална заступљеност, за потпредсједника владе је именован Антон Корошец, за министра спољних послова Анте Трумбић, за министра унутрашњих послова Светозар Прибићевић а за министра шумарства и рударства Мехмед Спахо. Већ приликом састављања прве владе показале су се аутократске особине регента Александра Карађорђевића кроз маргинализовање Николе Пашића.[9] И у каснијим годинама се показало да је монархова личност била неприкосновени центар одлучивања о кључним политичким одлукама. Парламент а најчешће и саме политичке странке су биле само инструмент владареве воље па поједини истраживачи политички живот Краљевине СХС/Југославије називају „псеудопарламентаризмом“ па и „дивљом демократијом“. Монархова самовоља и свемоћ су карактерисали и парламентарни живот Краљевине Србије која је модерне политичке странке имала још посљедњих деценија XIX вијека.[10]
Први избори у новој држави требало је да одлуче о посланицима за Уставотворну скупштину. Закон о изборима за Уставотворну скупштину усвојен је почетком септембра 1920. године. То је у суштини био Закон о изборима Краљевине Србије из 1903. године са измјенама и допунама из 1910. године. Дакле, опште бирачко право у новој држави уведено је на основу законских прописа Краљевине Србије. Већ на општинским изборима 1920. то право је практично спроведено.
Активно право гласа је имао сваки мушкарац са навршеном 21 годином док је пасивно бирачко право имао сваки писмен мушкарац са навршених 25 година. Право гласа је било ускраћено женама и војницима као и оптантима тј. бројним припадницима несловенских националних мањина (Нијемцима, Мађарима, Јеврејима и Румунима) који су се опредијелили за држављанство својих матичних земаља. На тај начин је од укупно 12 милиона становника, бирачко право остваривало 2 480 623 (око 20%).[11] На простору Босне и Херцеговине било је уписано укупно 67 177 бирача у оквиру шест округа односно бирачких јединица. Као основа за израчунавање броја посланика послужио је попис становништва из 1910. године по коме је у бањалучком округу живјело 403 817 а у бихаћком 229 071 становника. По изборном закону, бирао се један посланик на 30 000 становника.
Од укупно 22 политичке партије које су дјеловале на простору Краљевине СХС, њих 10 је кандидовало посланичке листе на простору Босне и Херцеговине. То су биле Народна радикална странка, Југословенска демократска странка, Југословенска муслиманска организација, Савез тежака, Хрватска пучка странка, Хрватска тежачка странка, Комунистичка партија Југославије, Социјалдемократска партија-Звонаши, Муслиманска тежачка странка, Српска народна странка и Муслиманска независна листа.[12]
Народна радикална странка била је најстарија српска странка са вишедеценијским искуством парламентарног живота. У њеном програму је стајало: „Народна радикална странка је политичка парламентарна странка. Због тога је пре свега у супротностима са странкама и струјама, које на стоје на парламентарним позицијама. Ми стојимо на становишту самоуправе и слободе народа, што је једино могуће на парламентарној основи“. Странка се залагала за централистичко уређење нове државе. У вези са тим у програму је стајало: „Народна радикална странка не прихвата такође било какво племенско или класно становиште. Наша странка стоји на основама државног и народног јединства, не познаје никакве племенске разлике, и уважава само слободне држављане наше краљевине. Исто тако не прихвата било какво класно становиште. Користи појединих класа најбоље ће бити очувани ако се њихови заступници удруже у једну странку“.[13]
Кључно питање за радикале на предстојећим изборима било је државно уређење. По сваку цијену су настојали да се изборе против свих федералистичких и аутономистичких тенденција. Залагали су се и за сужавање обима аграрне реформе што ће се, како ћемо видјети, драстично одразити на њихове изборне резултате на простору Босанске Крајине.
Радикали су рачунали на велики морални ауторитет Николе Пашића код српског сељаштва Босанске Крајине. Пашић је важио за државника заслужног за ослобођење Босне и Херцеговине од аустро-угарске окупације и уједињење са Србијом. Међутим, усљед калкулантског односа према аграрном питању, главног конкурента су имали у Савезу тежака. Због тога су у предизборној агитацији основно тежиште настојали да пребаце на национално поље под паролом „Срби у редове“. Тамо гдје је била највећа концентрација српских гласача, у бањалучком изборном округу, радикали су кандидовали лично Николу Пашића. И политичка елита других странака је играла на карту култа страначких лидера свјесно их кандидујући у изборним срезовима Босанске Крајине (Јован М. Јовановић, Мирослав Спалајковић, Павле Радић, Анте Трумбић). Како би парирали главним конкурентима, демократама и земљорадницима, радикали су истицали да је национални издајник свако ко цијепа српско гласачко тијело, а посебно онај ко гласа водећи се класним мотивима. У том контексту је било говора и о Великој Србији а избори за Уставотворну скупштину су упоређивани са Косовским бојем.
О националним тензијама за вријеме предизборне агитације свједочи полемички текст радикалске Српске ријечи упереног против гласила Хрватске тежачке странке Хрватска слога. Наиме, у Српској ријечи од 23. новембра 1920. је писало: „Босна је за Србију оно, што је за Француску Алзас-Лорена. Тамо нису Французи нашли ни 7% Француза послије 40 година немачке колонизације, па ипак ова је земља Француска и то не оспоравају чак ни Нијемци. Да је Србија затекла послије 40 година у Босни 7% Срба, Босна би опет била Српска и без обзира што је Лондонски уговор дозначио Босну Србији…“.[14]
Југословенска демократска странка настала је споразумом разних политички групација југословенске оријентације. Иако је номинално била југословенска претендујући на гласове из цијеле земље, све више је попримала српско обиљежје.[15] У првој тачки страначког програма је стајало: „Демократска Странка сматра народ Срба, Хрвата и Словенаца као националну цјелину једну по крви и језику и по својим осјећајима, по континуитету земљишта на коме неподвојено живи и по заједничким животним интересима свог народног опстанка, па ће досљедно таквом схватању народног јединства у циљу јачања народне државе радити за једну југословенску народну и државну мисао.“[16]
Кампања ове странке у Босни и Херцеговини није интензивно вођена. На неуспјех их је осудио врло нејасан однос према аграрном питању који је варирао зависно од политичког тренутка и потребе.[17]
Највећег такмаца радикалима у Босни и Херцеговини представљао је Савез тежака. Из једног нацрта њихове предизборне кампање види се да им је упоришна тачка било аграрно питање: „Заступамо најрадикалније рјешење: тежак добија сву земљу и (читлуке) кметлуке и беглуке бесплатно, а ни држава их не плаћа, јер би то држава порезом опет од сељака наплатила…“. Иако је ова странка настала свега неколико мјесеци прије избора, њена снага је лежала у томе што је настала као резултат незадовољства сељака и неодлучности већине других странака по питању рјешавања аграрног питања. [18]
Од оснивања нове државе, муслимани у Босни и Херцеговини су се организовали у сопствене политичке организације. Само су се појединци међу њима укључили у неке од српских или хрватских странака. У „Темељним начелима“ новоосноване Југословенске муслиманске организације је писало: „Стојимо на становишту потпуне равноправности трију племенских имена[19] и констатујемо факат, да се б. х. Муслимани нијесу никад отуђивали ни својој домовини, ни свом народу, ни свом језику. Они су задржали све биљеге чистог национализма а нијесу свјесни само племенског имена. С тога у питању нашег национализовања стојимо на становишту, да је то поље за културни рад друштва, а нипошто ствар дневне политике. Рад у том правцу треба да се темељи на сношљивости и обазривости, помирљивости и еволуцији“ Истакнуто је и да Југословенство представља најприкладнији пут „зближења и уједињења“.[20] Југословенска муслиманска организација је заступала интересе богатијих муслиманских слојева залажући се за децентрализацију и и широку самоуправу. Залагала се за рјешење кметског питања али уз заштиту власника земљишних посједа и новчану накнаду.[21]
Кроз аграрно питање у Босни и Херцеговини преламало се и национално и вјерско питање. По подацима за 1910. годину, у Босни и Херцеговини је 91, 15% посједника који су имали кметове припадало исламској вјероисповјести. Православних кметова је било 73, 92%, римокатолика 21, 49% а муслимана само 4, 58%.[22] Органи власти Краљевине СХС су настојали да што прије покрену рјешавање овог питања које је чак представљало пријетњу унутрашњем поретку и безбиједности. Око 52 000 сељака у Босни и Херцеговини се 1920. године пријавило за добијање беглучке земље коју су обрађивали.[23] Забиљежено је мноштво случајева насилног одузимања земље. Нарочито су се у том погледу истицали добровољци српске војске из тек завршеног рата сматрајући да им земља припада због ратних заслуга. Аге и бегови а нарочито реис-ул-улема Чаушевић су ова дешавања настојали да представе као нападе на исламску вјеру. Чаушевић је изјавио једном француском новинару, приликом његове посјете Сарајеву, сљедеће: „Хиљаде људи убијених, 6 жена спаљено, 270 села опљачкано и уништено, ето биланса за нас Муслимане приликом свечаног стварања Југославије, којој смо се ми спремали служити свом душом. Ми смо ипак Словени, али Срби одбијају да нас сматрају таквима. Сматра нас се уљезима… Ми бисмо жељели да се Француска, великодушна нација и наша традиционална заштитница, заинтересира за нашу жалосну ситуацију“.[24] Ова изјава свједочи колико је национално, вјерско и социјално питање у Босни и Херцеговини било повезано усљед преживљавања анахроних феудалних односа у овим областима и у другој деценији XX вијека. Такође је очито да је, у овом случају, позивање на угроженост религије било једнострано и да је било у функцији очувања повлашћеног положаја богатих муслиманских слојева и у новој држави прокламованој на модерним политичким начелима. Болно аграрно питање тако је постало „муслиманско питање“.
На изборима су се појавиле и љевичарске снаге-Комунистичка партија Југославије и Социјалдемократска партија-Звонаши. Комунисти су се у својој агитацији ослањали на малобројну радничку класу. Када је у питању аграрна реформа, пропагирали су одузимање посједа без икакве надокнаде посједницима. У револуционарном заносу обећавали су успостављање совјетске републике па чак и укидање полиције и плаћања пореза. Због отвореног антидржавног наступања, њихови скупови су врло често били забрањивани.[25]
Социјалдемократска странка није заступала успоставу републике попут комуниста. На бољшевизам су гледали као на „социјалистички варваризам“. Залагали су се за радикално рјешење аграрног питања и на тој основи се чак зближили са Савезом тежака.
Ипак, предизборна кампања и сами избори 28. новембра 1920. године, протекли су без већих инцидената. За разлику од свих каснијих избора у Босни и Херцеговини, није било физичких обрачуна. Од укупно 476 237 уписаних бирача у Босни и Херцеговини, гласало је 330 958 (69, 49%).[26] У бањалучком округу од уписаних 99 860 бирача, на изборе је изашло 68 079 (68, 1%) а у бихаћком од уписаних 50 763 изашло је 37 996 (74 85%). У бањалучком округу највише гласова су добили Народна радикална странка (20 124), ЈМО (12 754) и Савез тежака (11 161), Хрватска тежачка странка (8 752), Демократска странка (8 403), Комунистичка партија Југославије (3 143), Хрватска пучка странка (2 670) и социјалдемократи (1 046) гласова. У бихаћком округу су били сљедећи резултати: ЈМО (16 012), Савез тежака (12 240) и Народна радикална странка (5 600), Демократска странка (1 642), Хрватска тежачка странка (1 553), Комунистичка партија Југославије (490) и социјалдемократе (475) гласова. У оба округа без гласова су остали Муслиманска тежачка странка и Муслиманска независна листа а Хрватска пучка странка у бихаћком округу. Показало се да се гласачи највише опредјељују за своје националне и вјерске странке.
Иако је Босанска Крајина сматрана радикалским упориштем, изборни резултати су показали велики успјех Савеза тежака односно Земљорадничке странке. Њен каснији вођа Бранко Чубриловић је записао да је управо такво расположење крајишких сељака омогућило полет Комунистичке партије Југославије на овим просторима.[27]
[1] B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988. Prva knjiga. Kraljevina Jugoslavija 1914-1941, Beograd 1988, 30.
[2] Љ. Димић, Историја српске државности. Књига III. Србија у Југославији, Нови Сад 2001, 9.
[3] М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492-1992), 371.
[4] М-Ж. Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941. Успорени напредак у индустријализацији, Београд 2004, 399.
[5] B. Petranović, nav. djelo, 324.
[6] Ђ. Микић, Политичке странке и избори у Босанској крајини (1918-1941), Бања Лука 1997, 5.
[7] Исто, 36.
[8] Д. В. Мастиловић, Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије (1918-1941), (текст докторске дисертације одбрањене на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2013. године), 253.
[9] B. Petranović, nav. djelo, 91-92.
[10] Н. А. Поповић, „Српске парламентарне странке у Краљевини СХС 1918-1929“, Историја 20. века. Год XXVI, бр. 2, Београд 2008, 85.
[11] Исто, 89-90.
[12] Д. В. Мастиловић, нав. дјело, 269-270.
[13] B. Petranović, M. Zečević, Jugoslavija 1918-1988. Tematska zbirka dokumenata, Beograd 1988, 210.
[14] Д. В. Мастиловић, нав. дјело, 281-283.
[15] B. Petranović, nav. djelo, 139.
[16] B. Petranović, M. Zečević, nav. djelo, 208.
[17] Д. В. Мастиловић, нав. дјело, 284-286.
[18] Исто, 287-289.
[19] Српског, хрватског и словеначког.
[20] B. Petranović, M. Zečević, nav. djelo, 205.
[21] Исто, 206.
[22] Д. В. Мастиловић, нав. дјело, 317.
[23] Исто, 320.
[24] Исто, 322.
[25] Исто, 291-292.
[26] Исто, 294-297.
[27] Ђ. Микић, нав. дјело, 66-67.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.